Nebojša Katić
Dogovorna istorija „Nova” istorija, a i rezolucija OEBS-a idu opasnim putem na kome se prošlost menja i prilagođava dnevnopolitičkim ili strateškim potrebama „Veliki broj istoričara danas veruje, začudo, da je ono što se u prošlosti dogodilo manje važno od onoga što ljudi veruju da se dogodilo”, ovako poznati oksfordski istoričar Kit Tomas komentariše stanje istorijske nauke na početku 21. veka. U duhu ovakvog razumevanja istorije obeležava se sedamdeset godina od napada na Poljsku i od početka Drugog svetskog rata. U „pripremi” za ovaj događaj, Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) usvojila je u Vilnjusu rezoluciju kojom se (između ostalog) predlaže da 23. avgust postane evropski dan sećanja na žrtve staljinizma i nacizma. Tog dana je 1939. godine potpisan pakt Ribentrop – Molotov. Izjednačavajući nacizam i staljinizam, a pogotovo vezujući rezoluciju za pakt Ribentrop–Molotov, OEBS je na sebe preuzeo ulogu arbitra istorije. Ovo nije samo politički stav već je i završnica dugog procesa revidiranja istorije koji se odvija poslednjih dvadesetak godina. Zapadna istoriografija se ranije zadovoljavala time da minimizira značaj i ulogu SSSR-a u pobedi nad nacizmom. Novo tumačenje je otišlo korak dalje, i po njemu je rat bio posledica pokušaja Nemačke i SSSR-a da izvrše reviziju Versajskog sporazuma i da Evropu preurede po svojoj meri. U sukobu dva totalitarizma, dva velika zla, nemačkog i sovjetskog, odgovornost za izbijanje rata sada je podjednako raspodeljena. Pakt Ribentrop–Molotov služi kao ključni dokaz ovih teza. Rat je otpočeo odmah po njegovom potpisivanju, a u pakt je uključena i podela interesnih zona u istočnoj Evropi. U prošlosti su zapadni autori opreznije analizirali pakt Ribentrop–Molotov (npr. Kalvokorezi, Širer, Čerčil). Ukazivali su na oklevanje Britanije i Francuske da sa SSSR-om potpišu sporazum o odbrani Poljske, kao i na diplomatsko odlaganje sporazuma tokom 1939. godine, što je povremeno ličilo na farsu. Ni Poljaci nisu želeli sporazum sa SSSR-om, smatrajući da im od Nemaca preti gubitak slobode, ali od Rusa i nešto još gore – gubitak duše. Staljin je, i bez svoje poslovične paranoje, imao dovoljno elemenata da poveruje da Zapad kupuje vreme, iščekujući sukob Nemačke i SSSR-a. Verovanju u zaveru su doprineli i događaji oko Sudetske krize (1938) kada je Zapad ignorisao Staljina. Uz to, Japan je na istoku već testirao spremnost sovjetske armije. Pakt je van svake sumnje bio taktički. Još nesumnjivije bio je beskrupulozan prema Finskoj, Poljskoj, Rumuniji i Baltičkim državama. Tačnije, bio je skrupulozan koliko je to bio i Minhenski sporazum o komadanju Čehoslovačke, u kome je učestvovala i Poljska. Nema dokaza da je Staljin tokom tridesetih godina planirao bilo kakvo preuređivanje Evrope niti da je želeo rat. On je bio zabavljen izgradnjom „socijalizma u jednoj zemlji”, svojim petogodišnjim planovima, i krvavim obračunima sa političkim protivnicima – stvarnim i izmišljenim. S druge strane, Hitler je rat odavno planirao, a napad na Poljsku bio je samo prva faza pohoda na Istok. Širenje na račun SSSR-a je u temelju monstruozne građevine nacizma, isto koliko su to rasizam i antisemitizam. Za holokaust znaju svi, a poneko zna i za stradanje Roma. Za rasistički plan uništenja slovenske populacije zapadnog dela SSSR-a gotovo da ne zna niko, iako je plan nesporan i dokumentovan. „Plan gladi”, kako ga istoričari nazivaju, projektovao je uništenje više od 20 miliona ljudi, po istom modelu izgladnjavanja po kome su umoreni milioni sovjetskih zarobljenika. Plan je srećom podbacio, ali ostaje činjenica da slovenski životi nekako manje vrede, ne samo u rasnom sistemu nacizma već i u zapadnoj percepciji prošlosti. Staljinizam je bio strašno zlo i nikakav državni razlog ga ne može opravdati ili rehabilitovati. To ne može biti sporno. Sporno je što „nova” istorija, a i rezolucija OEBS-a idu opasnim putem na kome se prošlost menja, manipuliše i prilagođava dnevnopolitičkim ili strateškim potrebama. U tom kontekstu činjenice prestaju da budu važne, kako je primetio Kit Tomas. To otvara put ka novim istorijskim metodama, pa prošlost postaje ono što se danas dogovorimo, ili još gore, ono o čemu se izjašnjavamo glasanjem:„Cezar je ubio Bruta, ko je za?” finansijski konsultant Nebojša Katić [objavljeno: 04/09/2009] <http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Dogovorna-istorija.lt.html> stampanje <http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Dogovorna-istorija.lt.html> posalji prijatelju pošaljite <http://www.politika.rs/index.php?lid=lt&show=rubrike&part=new_review&int_itemID=102411> komentar | pogledajte <http://www.politika.rs/index.php?lid=lt&show=rubrike&part=list_reviews&int_itemID=102411> komentare (14) http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Dogovorna-istorija.lt.html
<<attachment: image001.gif>>
<<attachment: image002.gif>>
