Поуке Авганистана: Одавно је време да се НАТО распусти
četvrtak, 10 septembar 2009 00:09 The Independent Превео Р. Досковић Ако Алијанса не може да победи талибане, зашто је она уопште потребна и када ће то да схвате они који воде Велику Британију? Губици Велике Британије и САД се повећавају, избори су умрљани преварама, а администрација Барака Обаме не може да се одреди у погледу стратегије. Авганистански рат преживљава, с једне стране, кризни моменат, а са друге, налази се у некаквом неодређеном стању. Не чуди што је и премијер свој други мандат почео са покушајима да убеди британску јавност како операција још увек није лишена смисла и да ће се кад-тад завршити. Али будућност Авганистана, ма какву огромну геополитичку улогу она имала, ни на који начин није и оно најважније. Одмах иза јавних дебата које се све више појачавају о томе зашто ратујемо и треба ли то чинити, као претећа фатаморгана искрсава апсолутно друго питање: будућност НАТО, те одбрамбене Алијансе западних земаља која постоји већ шест деценија. Три струје Ма где се састала двојица-тројица стручњака за војна или одбрамбена питања, разговор започиње о рату, али се при том нипошто као главна тема не разматра будућност Авганистана, већ будућност НАТО. Јер ако Организација северноатлантске алијансе, под чијом је командом тај рат, није у стању да га добије, нити да створи утисак да ће га добити, зашто је онда та организација и уопште потребна? Засад су се формирале три основне струје у погледу овог питања. Поражени сматрају да је Алијанса застарела, да је преживела сопствену намену. Реформисти мисле да има право на постојање, али се мора променити, јер су се променили и спољни услови. Треће бисмо могли назвати носталгичарима који кажу да НАТО ради одлично, да је његово деловање од животне неопходности за осигурање стабилности у будућности, а то значи да га не треба реформисати, већ само више веровати у њега. Не сматрамо срамотним да се сврстамо у први од наведених табора, макар тај табор био и мален, толико да га једва и пуштају да учествује у дебатама. Наше чврсто уверење је да је НАТО требало да прогласи победу и да се самораспусти одмах након окончања хладног рата. Постоји море разлога за то што се то није догодило, поред осталог, тадашња замршена ситуација, бављење западних лидера другим пословима (поред осталог, искључиво противуречним процесом уједињења западне и источне Немачке) и несигурност у будући развој Русије и земаља бивше Организације Варшавског уговора. Међутим, распуштање НАТО за Москву, а тим пре источне престонице, представљало би сигнал да је хладни рат окончан, а тај сигнал, у суштини, није упућен ни до дана данашњег. А ако би се распуштање организације неком и учинило превременом мером, било је могуће макар у својству прелазног решења онемогућити обећање које је Бил Клинтон на самом почетку дао - да се неће ширити у правцу руских граница (обећање није испуњено). Можда је било могуће једноставно дати организацији ново име и јасније одредити њене нове задатке, рецимо, уградити се у основу регионалног војног пододељења ОУН. То би омогућило НАТО да се ослободи лика искључиво антируске организације и помогло да се елиминише напетост која је настајала због антагонизма између Запада и Истока. Али је та шанса пропуштена. Од тада се Алијанса, тако да кажемо, беспомоћмо осврће по странама тражећи смисао сопственог постојања. ПРОПУШТЕНА ШАНСА Авганистан је за НАТО постао велика шанса да пронађе тај смисао, али је и она пропуштена. У оном знаменитом тренутку када се НАТО после догађаја 11. септембра позвао на пети члан, САД су одреаговале без нарочитог ентузијазма. За Вашингтон је спровођење операције под окриљем ОУН мирисало на несугласице због сваког циља који треба гађати бомбама, као што је то био случај 1999. када су извођене операције против Србије због косовског питања. Да ли је то добро или није, тек операција у Авганистану је дата у руке НАТО, па су се зато и проблеми у вези са ратом сада преокренули у проблеме за саму Алијансу. Осам година након почетка војне интервенције савезници се налазе у мучној ситуацији, и не треба се обраћати стручњацима за одбрану да бисте чули бунтовне протесте грађана. Са аспекта Лондона, Британија вуче претежак терет, док Французи и Немци не раде ништа. Из Париза и Берлина људима се чини да су Британци удостојени посебног положаја зато што истрајавају на својој незамењивости због потребе да одржавају посебно тесне везе са САД. У Вашингтону мисле да се Британци труде из све снаге, али им је опрема толико лоша да на првим линијама они пре наносе већу штету сопственим савезницима, него непријатељу. Разлике око Авганистана продубљују се и разликама које се односе на главну сферу деловања НАТО - Русија или цео свет? То заправо и стоји иза дебата које је недавно почео нови генерални секретар Данац Андрес Фог Расмусен, како би елаборисао нову стратешку концепцију постојања Алијансе. Расмусен је сазвао комисију од 12 консултаната која треба да смисли концепт-варијанту до краја 2010. године. Имајући у виду дубину насталих разлика, тој дванаесторици експерата заиста треба пожелети успех. Он ће им требати нарочито у вези с тим што поједини, поготово активни учесници дебата, представљају трећи (носталгичарски) лагер. Велику Британију представља бивши министар Џеф Хун, који и сасвим може постати таква носталгичарска страна. Могућ фијаско Свака далекосежна модификација структуре и приоритета Алијансе пре свега ће бити прилагођена посебним односима Велике Британије и САД. Поглед Обаме на те односе увек се сматрао мање романтичним од погледа Лондона, те стога има смисла поставити питање да ли он уопште признаје постојање тих посебних односа? Такође се не може означити као добра вест за Велику Британију повратак Француске у команду НАТО, јер ми признајемо да такозвани европски стуб Алијансе захтева учвршћивање. Али то може повући за собом и прекид посебних односа у делу размене обавештајних података и одустајање од обнављања програма Трајдент. Све то може бити жртвовано пројекту одбрамбене сарадње између Лондона и Париза. И како ће на то гледати Дејвид Камерон ако дође на чело владе? Носталгичари су значајно ојачали своје редове пријемом нових европских држава у Алијансу којима је још потребна заштита од Русије. Али што се више ојачава реалистични поглед на свет (у сваком случају, у Пољској), што мање идеологије а више прагматизма испољавају САД, што мање строги људи буду владали Русијом и што се више буду бавили унутрашњим пословима, тим је оптимистичнија перспектива реформисања НАТО, нарочито због бојазни да ће доживети фијаско у Авганистану. Великој Британији предстоји да добро поразмисли ако не жели да постане изопштена земља. http://in4s.net/x/index.php?option=com_content&view=article&id=12309:2009-09-09-23-18-13&catid=67:drugi-pisu&Itemid=192
