Slaba Srbija, jaka levica
Broj 80 | Piše: Milorad Vučelić <http://www.pecatmagazin.com/author/milorad/> • 10. septembar 2009 Od kada su nas napustili Josip Broz i Edvard Kardelj levica u Srbiji nikad nije bila jača. Posle Broza i Kardelja, Vladimira Bakarića, Fadilja Hodže, Staneta Dolanca, Veli Deve, Kolj Široke, Nandora Majora, Mahmuta Bakalija, Hamdije Pozderca, Boška Krunića i Branka Mikulića svi su se u Srbiji nekako snebivali da se jasno i glasno deklarišu kao levičari. Deo razloga, svakako, treba tražiti u tome što je teško biti dostojan takve levičarske plejade koja je kao blistavu krunu svog angažmana zaveštala generacijama Srba koje dolaze posle Ustava SFRJ iz 1974. godine. Čak se, kao što je poznato, Slobodan Milošević prilično uzdržavao od levičarskog samoimenovanja. Miloševićev SPS nikada nije stigao da se levičarski razmahne. Zbog sankcija i ratova protiv srpskog naroda on se pre svega oslanjao na patriotizam i tradicije Narodnooslobodilačke borbe. Taj levičarski horizont bio je dobrim delom pomračen i time što je ujedinjavanje Srbije, Milošević obavio narušavajući jednu od najvećih svetinja u dotadašnjoj nacionalnoj politici – Ustav iz 1974. Bilo kako bilo SPS kao levicu niko i ne pominje. Danas, kada je najteže, kako i dolikuje pravim levičarima, zastavu levice u Srbiji visoko podižu Rasim Ljajić i Meho Omerović. Neko bi odmah mogao posegnuti za podsećanjima na Dragišu Lapčevića i Dimitrija Tucovića ili na Bora i Ramiza, ali bi ipak pogrešio. Takve istorijske analogije su krajnje nepouzdane i neodržive. Levica koja se danas stvara i jača u Srbiji oslanja se na onu pravu izvornu Kominternovsku levicu iz 1928, na Drezdenski kongres KPJ. Tada je odlučeno da se ondašnja Jugoslavija mora raspasti kako se već devedesetih raspala, ali da se sve to mora primeniti i na Srbiju koja se danas tek delimično raspala i koja mora biti onesposobljena za bilo kakvu mogućnost velikosrpske hegemonije na Balkanu i u bilo kojoj pa i svojoj okljaštenoj državi. Levica svoj posao mora dovršiti. Sam Staljin je u periodu od 1935. do 1937. izvršio prekid ovakve nacionalne politike zarad borbe protiv fašizma i predstojećeg otadžbinskog rata SSSR-a. Povratak na Kominternu je obaveza naše nove levice prema destaljinizaciji. Dve i po decenije unazad taj proces razgrađivanja Srbije po kominternovsku planu na sebe je preuzela Amerika i Nemačka, a onda i EU. Srbija se tome nekako desničarski opirala sve do pre nekoliko godina kada je levica iz Socijalističke internacionale sa DS-om na čelu stupila na scenu i odlučno zakoračila ka NATO-u i Evropskoj uniji. Današnja levica ne može se prepoznati po svojoj socijalnoj dimenziji, sem ako povremenu milostinju koja se deli deklasiranim slojevima stanovništva i hendikepiranim pojedincima ne prihvatimo kao socijalni program. Ona se ne može prepoznati ni po modernizaciji, podizanju proizvodnje, zapošljavanju i industrijalizaciji, niti po izgradnji pruga i puteva. Današnja levica koja prosto buja i jača do kraja dovodi proces deindustralizacije Srbije, ona naprosto urniše selo i poljoprivredu, pljačkaški privatizuje, ostavlja stotine hiljada radnika bez posla i zdravstvene zaštite, razgrađuje javni sektor i javna preduzeća, raubuje resurse, vrši potpunu pauperizaciju stanovništva. To je za nju podrazumevajuća politika i strategija i ona se po tome ne razlikuje od bilo čega što je na delu od oktobra 2000. godine. Za našu levicu divlji kapitalizam nema alternativu. Treba se samo unutar njega ugodno razmestiti i naći svoje mesto u opštem mraku. Uspon levice u Srbiji vezan je pre svega za odnos prema državi, naciji i spoljnopolitičkim pitanjima. Kada je internacionalizam ove nove levice u Srbiji u pitanju to se najlakše rešilo. Nekadašnji Kremlj zamenili su Vašington i Brisel. Dobiješ direktivu i bespogovorno je sprovodiš. Nesvrstanost i „četiri stuba“ su samo šlag na torti. Dalje komadati i razgrađivati Srbiju osnovni je zadatak. Posle faktičkog prihvatanja Kosovske države (Euleks, šest tačaka, uspostavljanje čvrste granice između Srbije i Kosova, direktni pregovori s ministarstvima vlade Kosova, odricanje od kosovskog duga…) kao ravnopravnog partnera na međunarodnom planu sledi secesija Vojvodine. Na njoj insistira decentralizovani i regionalno uobličeni deo vladajućeg DS-a. Posle toga sledi regionalizacija Srbije na čijem će čelu biti neki regionalizovani delovi vladajuće koalicije. Kada se već Srbija regionalizuje eto nam regiona Preševska dolina i Sandžak na čijem će čelu biti takođe regionalno izdvojeni ili otcepljeni delovi vladajućih levičarskih stranaka. Ovakvi zadaci uveliko nadilaze snagu postojeće levice oličene u DS-u i učlanjene u Socijalističku internacionalu. Zbog toga je potrebno napraviti pravi levi evropski front. I zato su tu Rasim Ljajić i Meho Omerović i nova socijaldemokratska partija koja je u nastajanju i o kojoj se, opravdano, više govori i piše nego o bilo kojoj već postojećoj parlamentarnoj partiji. Stvara se ona autentična i kao hleb nasušni potrebna brozovsko-kardeljevska srpska levica jer je na neki način, demokratska stranka postala ekstremno leva stranka. Ona je otišla toliko ulevo da se na nekoj krajnjoj levoj granici počela da udružuje i sa demohrišćanima Vladana Batića, strankom kojoj samo ime kaže da je na levici. Valjda o tome da je Riza Haljimi levičar nije ni potrebno diskutovati. A da o Balintu i Ištvanu Pastoru i Nenadu Čanku i Vuku Draškoviću i ne govorimo. Tu su stvari kristalno jasne. A ko bi mogao i da pomisli da LDP Čede Jovanovića nije moderna levica koja baštini i politički nadograđuje ideje komunista – liberala iz sedamdesetih godina minulog veka. Stoga je i bilo logično da oni glasaju za Zakon protiv slobode medija, jer su oni izašli iz šinjela srpskih „liberala“ koji su u svoje vreme oborili sve rekorde u zabranama štampe i knjiga (23 zabrane u nepunih mesec dana) i pod čijim su se okriljem u Kragujevcu javno spaljivale novine. Taj ponovni povratak na tradicije Tita, Kardelja, Kominterne i Ustava iz 74. pomalo remeti i zamagljuje antifašistička Narodnooslobodilačka borba i Miloševićeva patriotska odbrana naših nacionalnih i državnih interesa devedesetih. Ali stvari se izbistravaju i ništa neće poremetiti tu vertikalu koja se izvlači od Tita i Kardelja do naših dana i naših levičara. Dokaza za povratak na leve koloseke ima svakodnevno. Recimo, po najnovijem istraživanju oko pedeset odsto građana Srbije traži ali ne bi izašlo na izbore. I to je dokaz da je levica sve jača. Tamo gde je vladala prethodno opisana levica nije postojao gotovo nikakav interes za izbore niti su oni bilo šta mogli promeniti. Kako tada, tako i danas. Praveći današnju “socijalnu odgovornu Vladu” levica je u Skupštini imala 129, a danas je narasla na 142 poslanika. Ima li ubedljivijeg dokaza o jačanju levice u Srbiji? U sve manjoj Srbiji ponovo važe poželjna pravila: Što smo manje Srbi to smo više jedna partija. Samo slaba i mala Srbija je prava i evroatlantski poželjna Srbija. Svaka sličnost sa sintagmom slaba Srbija-jaka Jugoslavija je i osnovana i namerna. http://www.pecatmagazin.com/2009/09/10/4870/
