www.vesti.de 13.09.2009.
Ličnost nedelje PATRIJARH SRPSKI GOSPODIN PAVLE
NARODNI TRIBUN
Siroče bez oba roditelja, dečačić nežnog zdravlja kojem su u detinjstvu
palili samrtničku sveću, u mladosti mu, obolelom od tuberkuloze,
prognozirali još tri meseca života, a pre nepune dve godine opet strahovali
da su mu sati odbrojani - PATRIJARH srpski gospodin Pavle prošlog petka
napunio je 95 godina. Zdravstveno stanje mu je u skladu sa godinama, jedino
su ga noge izdale. A prepešačio je stotine kilometara, zbog čega je 44.
srpski PATRIJARH poznat i kao "svetac koji hoda" ili "njegova pešačka
svetost". PATRIJARHova impresivna biografija ne bi stala ni u devet života
običnog smrtnika. Od Boga mu nije bilo dato da veru svedoči samo postom i
molitvom, već je, kako se narod suočavao s nevoljama, neumorno delao,
putovao, govorio, pisao, savetovao....
Srbima s Kosova i Metohije, dok je od 1957. do 1990. bio episkop
raško-prizrenski, ostalo je u sećanju da je istrpeo čak i fizičke napade
bezobzirnih albanskih suseda, brinući više o eparhiji nego o sebi. Viđali su
ga da sam popravlja krovove svetinja, svedočili da umesto raskošnih
vladičanskih odaja ima skromnu monašku keliju, kilometrima pešačio do
manastira. Nikad mu ništa nije bilo teško, od najranijeg detinjstva svikao
je na težak rad i svakojake tegobe.
Rođen 11. septembra 1914. kao Gojko Stojčević, od oca Stevana i majke Ane, u
selu Kućanci u zapadnoj Slavoniji, PATRIJARH Pavle ostao je siroče sa tri
godine, a brat mu Dušan bio novorođenče. Otac, povratnik iz Amerike, umro je
od tuberkuloze, a nedugo zatim i mati. Mališani su rasli sa bakom Dragom i
tetkom Senkom. U zemljoradničkoj porodici posla uvek puno, a ruku malo, pa
su i deca išla na njivu. Uvideći da slabašni Gojko nije za težački rad,
tetka ga nakon četvorogodišnje osnovne škole pošalje stricu u Tuzlu, u nižu
gimnaziju. Tamo ih je, u porodici koja je već imala osmoro dece, prisećao se
PATRIJARH, mlekom hranila samo jedna krava. Višu gimnaziju maturirao je u
Beogradu, a zatim odlazi u sarajevsku Bogosloviju, pa na Bogoslovski
fakultet u Beograd, gde je dve godine paralelno studirao i medicinu.
Diplomirao je teologiju 1942. Za vreme Drugog svetskog rata od teških
fizičkih i građevinskih poslova u srpskoj prestonici za uspomenu mu je ostao
deformisan prst na ruci. Slabašnog zdravlja, na poziv svog školskog druga
Jeliseja Popovića, odlazi u ovčarsko-kablarske manastire. Bio je potom i
veroučitelj deci izbeglica u Banji Koviljači gde je leta 1944. dobio
tuberkulozu, pa je otišao u manastir Vujan kod Čačka. Kad se čudesno
izlečio, odlazi u manastir Blagoveštenje u kojem se zamonašio 1946. godine.
Za episkopa raško-prizrenskog ustoličen je 13. oktobra 1957. godine, a za
PATRIJARHa srpskog 1. decembra 1990. u Sabornoj crkvi u Beogradu.
Božji pastir Srba u otadžbini i rasejanju, asketa i monah čvrstih principa,
on nije samo starešina podređenom sveštenstvu i monaštvu, niti je samo
duhovnik, propovednik i misionar pravoslavlja, već i filantrop, narodni
tribun i humanista. Unazad 19 godina, koliko je na čelu Srpske pravoslavne
crkve, dužnost PATRIJARHa obavlja volonterski, kažu njegovi najbliži
saradnici, a malu monašku penziju razdeli ubogima, jer i sam je iskusio
sirotinjski život. Jednom prilikom kad su se neki episkopi požalili da su im
mala primanja, on se začudio: "Šta će vam više", jer on ni ono što ima ne
može da potroši.
Koliko mu je pastva na srcu govori i priča da je tokom ratnih godina na
prostoru bivše SFRJ, videći izbeglice kako kisnu, širom otvorio vrata
Patrijaršije u Beogradu i pozvao ih unutra. Na opaske saradnika da je mogao
ući i neko nedobronameran, uzvratio je: "Kako bih ja mogao mirno da spavam u
toplom dok oni kisnu napolju?" PATRIJARHovi dugogodišnji saradnici sećaju se
i skromno odevene žene, koja je insistirala da vidi PATRIJARHa u četiri oka,
a onda mu ispričala da joj se u snu ukazala Sveta Petka savetujući je da mu
nabavi nove cipele:
- Evo, ja donela novac, pa Vi sami kupite - reče gošća.
- Kad si sinoć legla? - upita je PATRIJARH.
- Oko 11 sati uveče.
- E, vidiš ja sam legao iza ponoći i meni se javila da kaže da se
predomislila - reče PATRIJARH i vrati koverat.
Još se pamti skandiranje beogradske mladeži: "Pajo, majstore", kada je
januara1997. u velikim narodnim demonstracijama PATRIJARH Pavle stao na čelo
protestne kolone i probio policijski kordon na putu od beogradske
Patrijaršije do Hrama Svetog Save. Čuvši kako prisutni sveštenici opominju
mladež da im skandiranje nije umesno, on će dobrodušno: "Pustite decu. Znaju
oni da ja znam da napravim cipele, okrpim mantiju i svašta da popravim."
Pošto je svakog dana iz Patrijaršije išao na večernje u Sabornu crkvu, pred
PATRIJARHa jednog dana istrči boem iz obližnje kafane "Znak pitanja".
Zaplićući jezikom reče: "Nas dvojica smo najbolji ljudi na svetu." "Jesmo,
ali kad popijemo, ništa ne valjamo", blago ga ukori PATRIJARH.
Kada je reč o dobroj kapljici, jednom, dok se odmarao u manastiru u Ovčar
banji, dođe mu u posetu jedan od episkopa. Iguman, da bi ih što bolje
ugostio, spremi bogatu trpezu, ali PATRIJARH jede samo blitvu sa krompirom i
salatu od maslačka, dok se iguman i posetilac goste. Iguman zamoli
PATRIJARHa da im doda flašu vina, a njegova svetost će duhovito: "Je l'
posle treba da vas proglasim i za velikomučenike?"
Radmila LONČAR
<<image001.jpg>>
