Извор : Новине „ПРАВДА“, 24.09.2009.
Саша Миливојев ВАСПИТНА УЛОГА ПИСЦА Перо неком служи да високо полети, а неком да ниско падне. Загонетно је шта уопште значи бити прави писац, ванвременски писац. Одувек је било и вазда ће бити добронамерно неписмених читалаца који ће, под утицајем лоших критичара или мимо њих, штетно и тривијално штиво воздигнути у висине. Има људи који су превише интелигентни да би постали писци, али они, нажалост, не постају ни критичари... Мислим да је задатак писца да својим сензибилитетом открије у природи оно крај чега остали пролазе затворених очију, али и да преузме васпитну улогу над будућим нараштајима. Књижевно дело засновано је на моралним сукобима: добро и зло, живот и смрт, истина и заблуда, љубав и мржња, слобода и ропство. Делује преко пластичних слика и ликова на свест и осећања појединаца, а егзактне чињенице преображава у естетичке чиниоце. Требало би, пре свега, да узбуди и одушеви читаоце који предметност чулно актуелизују, па да тако утиче на моралне ставове и понашање. Морални садржаји су у виду загонетки које подразумевају препознавање добра и зла. Приповедачи и литерарни јунаци би својим деловањем требало да оспособљавају човека да се лакше снађе у животној збиљи, али да негује моралне вредности, да развија врлине и сузбија пороке, да их уче да нам се добра дела враћају самим тим што их чинимо. Човек је срећан кад срећу доноси другима. Међутим, човечанству прети опасност од некритиковања „уметничких дела”, писаних у политичке сврхе, уместо у циљу хуманизованог васпитања и социјализовања личности. Читаоци се аналитичко-синтетичким удубљивањем у књижевно дело доводе у проблемске ситуације, када је неопходно да јунаци изражавају човечност, друштвеност, алтруизам, демократичност, толерантност и истински патриотизам. Често историчари и писци међусобно размењују истине и лажи, једни да би оживели оно што више не постоји, а други да би учинили уверљивим оно што никада није ни постојало. У свету и у Србији заиста има много писаца, које би законом требало санкционисати. Толико је бестселера који под маском патриотизма добијају привид добра, а код читаоца изазивају гнев и мржњу, развијају мане, уместо врлине, непоштовање, уместо поштовање радних људи и друштвених вредности. Толико је писаца који дају значај материјалном, уместо спиритуалном. Не може један негативни јунак (наркоман, убица или спонзоруша) имати васпитну улогу. Тужно је што добра дела данас спадају у „досадна наравоученија”, чему се и Домановић подсмева у „Мртвом мору”. Лаза Лазаревић се држао девизе: „Како је лепо живети за другога”. Једна од основних порука „Ане Карењине” је да се лична срећа не може градити на туђој несрећи. Мото романа „За ким звоно звони” упућује на хуманизам без обала: „Смрт ма ког човека смањује мене, јер ја сам обухваћен Човечанством. И стога никад не питај за ким звоно звони; оно звони за тобом”. Овако дивне ствари уче се на часовима методике наставе књижевности: „приповедач романа мора имати васпитну улогу”, а лирски субјекат исцелитељску, и тада сам се лично опробао, слажући стихове: Зажмури и слушај/ Небо/ Прими светло/ Кроз моје тело/ Небо/ Сав сјај звезда/ Твоје тело упија/ Са усијаних руку/ Топлота опија/ Са бескраја... Проблем није у писању, већ у томе шта бисмо смели да објављујемо и иза себе оставимо. Сви би требало да пишемо, јер је свачији живот богата литература. Писац је у бити човек који се не може помирити са самоћом. Свако од нас је једна огромна пустиња.
