DRAGOSLAV BOKAN GRAĐANSKI RAT U IME DECE TITOIZMA
ponedeljak, 28 septembar 2009 15:19 I tako se nekako prirodno spojiše ideali OZNE i UDBE sa onima koje nam danas propovedaju aktivisti večno uvređenih „nevladinih organizacija“ „Ništa ne možemo sa sigurnošću znati!“ Piron iz Elide Veoma je teško neostrašćeno, mirno i nepristrasno pisati u ovom trenutku. A, opet, samo takvo pisanje ima nekog smisla. Jer, ako se sve unapred završi pre nego što je i počelo; ako je čitav tekst samo ilustracija naslova i razrada one prve rečenice; ako se sve unapred i zauvek zna; ako su već završene sve političke, ideološke i životne podele – onda više ništa nema nikakvog smisla. Ako pisanje služi samo da se pristojno obuče krik osvete ili jauk nepravde; ako su sve uloge podeljene i sve priče već ispričane; ako čitaoci uredno klimaju ili odmahuju glavama, umesto da razmišljaju nad onim što su pročitali; ako nema nikave mogućnosti promene nabolje a ne samo nagore, ako nema prostora za nova rešenja i lekovite, ohrabrujuće obrte („trojka“ u poslednjem sekundu); ako je sve to tako – e, onda prestaje da bude toliko važno na čijoj ste strani, koga branite ili napadate, šta hvalite a šta kritikujete. To, možda, ostaje važno za vas lično, ili za najuži krug vaših prijatelja i istomišljenika, ali ništa više ne doprinosi vašoj ideji, vašoj zemlji, svemu onome u šta (se trudite da) verujete. Ako je sve „već viđeno“; ako su sve karte otvorene i sve figure poznate; ako su isti i kapiteni i treneri i igrači na utakmici na kojoj svako dete iz publike unapred zna kako će se igrati; ako su granice između suprotstavljenih tabora pobijene i nepomerljive; ako ne postoji osećaj potrebe našeg nacionalnog i narodnog zajedništva; ako ćemo sami sebi biti najveći dželati; ako smo se konačno i neopozivo zaigrali; ako su razlike uveliko nadmašile i nadjačale sličnosti; ako smo izgubili cilj i viziju; ako smo zaboravili ko smo i gde idemo; ako će isključivo netalentovani i nesposobni „voditi igru“ na svim stranama naših (do kostiju produbljenih) podela; ako prestane da nas raduje život koji vodimo; ako prestanemo da verujemo u smisao iskustva i veličinu naših predaka; ako se ukočimo i zamrznemo u mržnji koju više i ne možemo da prevaziđemo; ako ne postoji radost življenja u svemu što radimo; ako prestanemo da budemo vedri i spokojni (ma šta da nam se dešava); ako se ukočimo i ukrutimo, mazohistički srećni što je sve baš onako crno kako smo predvideli; ako nam sve tuđe počne da izgleda bolje i srećnije nego naše; ako sitnice nadvladaju sve ono najvažnije; ako zaboravimo da razlikujemo važno od nevažnog; ako počnemo da se „palimo“ i reagujemo kao bik na crveno toreadorovo maramče... onda smo zaista u velikim problemima. Onda je sve gotovo, nema nade. Onda smo potpuno i totalno poraženi. Naravno, svi znate o čemu govorim. Jasno je da je ovde reč o takozvanoj „Paradi ponosa“ i pravom haosu koji je ona napravila (što joj je, očigledno, i bio najvažniji cilj). I ne samo o tome: ovde je reč i o olujnom besu navijača, o prejakim rečima i preteškim udarcima, o nedostatku ma čijeg i ma kakvog razumevanja; reč je o nedostatku osećanja smisla, o potpunom i opasnom nestanku ma kakvog sistema vrednosti, o ishitrenom i nepotrebnom hapšenju (kao da je ikada iko nešto rešio hapšenjem); reč je o opasnom mahanju policijskom batinom, o još opasnijem zveckanju zatvorskih ključeva, o sveopštem dolivanju ulja na vatru; reč je, pre svega, o nedostatku nerava da se više išta podnese, posle svega. I u svemu tome pojavljuju se, ko zna otkud, nekakvi nabeđeni stručnjaci koji nas uče, reaguju, bune se i negoduju, drže nam lekcije, tretiraju nas kao gomilu primitivnih neandertalaca, koji naša najdublja uverenja posmatraju (samo i isključivo) kao greh i zabludu. I, naravno, tako samo pogoršavaju (ionako teško) stanje stvari, dovode nas – i to u najtežem trenutku po Srbiju – pred samu ivicu najglupljeg mogućeg građanskog rata. U vreme kada se borimo za Kosovo, kada pokušavamo da izađemo iz začaranog kruga praznih priča, kada uspostavljamo nekakve drugačije međunarodne odnose, kada dočekujemo najvišu rusku delegaciju koja je ikada boravila na ovim prostorima, kada pokušavamo da zatvorimo pitanje Sandžaka i Vojvodine a da otvorimo pitanja Republike Srpske i tragičnog stanja u kome se nalaze poslednji preostali Srbi u Hrvatskoj – nama nekakvi komični štreberi koji (vidi se na kilometar) ni nos ne umeju da obrišu drže lekcije. Uče nas ove humane sveznalice „poštovanju ljudskih prava“, kao da smo u pačjoj školi za neposlušne. Kao da nemamo pravo da nešto želimo, a nešto ne želimo da gledamo na našim ulicama. I kao da ne postoje i naša, sada već apsolutno manjinska, odavno ugrožena nacionalna i verska prava. Kao da sve doskoro nismo živeli pod ideološkim pritiskom u kome su bila ugrožena upravo ta ista naša nacionalna i verska prava. Kao da smo zaboravili da je mahanje polnim organom na daskama Bitefa bilo dozvoljeno u isto ono vreme kada se išlo u zatvor zbog pevanja takozvanih „nacionalističkih pesama“. Kao da se više niko ne seća koja su prava bila najviše ugrožena u onom jednoumnom, totalitarnom ateističkom i anacionalnom režimu u kome smo decenijama živeli. I isti oni hiperosetljivi branioci takozvanih „ljudskih“ prava nisu ni obrvu podizali kada su bila ugrožena ona (izgleda samo delimično ljudska) nacionalna i verska prava. Tada im nije smetalo što neki mladi sveštenici (ne samo pravoslavni) i studenti dele ćeliju i tvrdi zatvorski hleb sa prevejanim kriminalcima. I to samo zato što su se usudili da postave poneko tada strogo zabranjeno pitanje ili ispričaju vic na račun onoga ko je bio proglašen, dekretom, za živog boga na zemlji. I, zanimljivo, i tada, baš kao i danas, iza njih je stajala „velika sila“ uz čiju su pomoć oni lomili i kažnjavali svaku reakcionarnu, nepoželjnu i nedopustivu misao. Navikli ljudi da se bore iz udobne fotelje, da napadaju isključivo onoga ko protiv sebe ima čitav svet, da tuku već pretučenog. I tako se nekako prirodno spojiše ideali OZNE i UDBE sa onima koje nam danas propovedaju aktivisti večno uvređenih „nevladinih organizacija“. Oni oduvek pokreću tenkove na praćke, za svaki slučaj. Još od davnih pedesetih godina, preko Devetog marta, pa eto do danas. Znaju oni „kako treba sa huliganima“, kako se to radi. Znaju dobro, oduvek, kako to treba sa nama. Prvo: „ćut’, bando!“, pa onda pendrekom po ustima, pa ako i to ne daje očekivane rezultate, onda: „pođite sa nama, uhapšeni ste!“ Uz batine, poniženja i zatvorsku kaznu. To je njihov stari, poznati ritual. Nisu oni od juče, dobro znaju kako se to radi. Ne razmišljaju. Ne interesuje ih. „Sa bagrom se ne razgovara“, kako su to svojevremeno umeli da kažu, škrgućući zubima, njihovi očevi u kožnim mantilima. Oni samo nastavljaju već započeto. „Živ je Tito, umro nije...“ http://standard.rs/vesti/49-kolumne/3111-dragoslav-bokan-graanski-rat-u-ime-dece-titoizma.html
