Demokratski Račak
Vasilije Mišković
nedelja, 04. oktobar 2009.
Kao da je tragična smrt Brisa Tatona bila znak za početak neke već pripremljene
specijalne operacije. Prva faza te operacije bila je proizvodnja medijske
histerije. Njena glavna tema bila je poruka: "Srbijo, stidi se!". Fotografija
unesrećenog navijača „Tuluza“ u krupnom planu danima se vrtela na naslovnim
stranicama srpskih medija, a zaigralo se direktno i na ono do čega obični Srbi
drže – na "tradicionalno srpsko gostoprimstvo". Odjednom, srpska tradicija više
nije bila nešto zlo, primitivno i nasilno, kao što se to već „tradicionalno“
predstavlja u ovim medijima. Odjednom, i najveći "modernizatori" su se setili
da u našoj tradiciji ima nešto pozitivno, "da su stranci u Srbiji uvek
dočekivali raširenih ruku, a ne stisnutih pesnica".
Probudivši tako pozitivne emocije kod Srba, drugosrbijanski spin doktori bi
zatim prelazili na stvar i poručivali "bednim Srbima", da ako hoće da speru
ljagu sa svoga obraza, moraju da pod hitno pronađu i kazne krivce. Ali, krivci
nisu samo huligani koji su ubili Tatona: "O ne, krivci za vašu sramotu su svi
fašisti, ekstremisti i desničari. Ukratko, svi koji su se usuđivali da se
suprotstave NAMA – evropejcima, modernizatorima i denacifikatorima!".
I, drugosrbijanska medijska histerija postigla je svoj efekat. Ne samo zato što
se kod mnogih probudio sentiment – "E, stvarno smo mi Srbi najgori narod!". Ta
histerija je uspela zato što je Demokratska stranka sa svojom medijskom
logistikom izgleda (konačno?) stala iza zastave Druge Srbije, tačnije, iza
njenog političkog barjaktara – iza LDP-a i Čedomira Jovanovića. Nakon
višemesečne kampanje i napada iz drugosrbijanskih krugova, DS pokajnički
"glajhtšaltovao" i – organizujući miting "protiv nasilja" kao deo nekakve
"Koalicije mladih" – počeo da maršira u korak ne samo sa LDP-om, već i sa
najotrovnijim drugosrbijanskim družinama kakve su Helsinški odbor za ljudska
prava, Pokret Evropa nema alternative, Inicijativa mladih za ljudska prava,
Liga socijaldemokrata Vojvodine, Gej strejt alijansa, Građanske inicijative...
Istoga dana kad je svečano sklopljen ovaj rodoskrvni brak i novi bračni drugovi
zajedno prošetali do Kalemegdana, oglasio se i predsednik DS-a Boris Tadić.
Oglasio se tako da je svima postalo jasno da je pristanak za brak između DS-a i
Helsinškog odbora, LDP-a, LSV-a i celokupne drugosrbijanske koterije dao on
lično! Rekao je: "Vidim neprekinutu nit između nasilja koje se dešavalo
devedesetih, zverskih zločina na prostoru bivše Jugoslavije, podrške
štrajkovima JSO, političkog jezika koji je proizvodio bes prema takozvanim
izdajnicima i stalnog traganja za neprijateljima u društvu". Rekao je još da je
"veoma važno da se identifikuju grupe i pojedinci koji su inspiratori i
izvršioci nasilja i ideje koje inspirišu nasilje u društvu", dodavši da je
"borba protiv nasilja koje vodi u fašizam važnija i od evropskih integracija"!
Strašno! Iste reči, iste misli, iste formulacije, sve isto kao kod najgorih
drugosrbijanskih fanatika – "inspiratori", "ideje koje inspirišu nasilje",
"fašisti", "takozvani izdajnici", konačno - "neprekinuta nit" između ratnih
zločinaca iz Srebrenice i današnjih kritičara Druge Srbije... Kao kakav robot,
koji automatski ponavlja citate iz "Peščanika" i "Helsinške povelje", Tadić je
priznao kapitulaciju pred Ideološkim komitetom Druge Srbije.
Tako je otpočela druga faza operacije "demokratski Račak", pod združenim
nazivom "sezona lova na veštice". Svetislav Basara, šampion srpskog
konvertitstva i najnoviji cvet u drugosrbijanskoj bašti, oduševljen ovom
Tadićevom konverzijom, piše kako se naš "prezident" konačno "okanuo estrade i
latio posla", čime je postao "državnik" (Danas, 2. oktobar 2009). Ali, Basara
novopečenog državnika odmah i podseća na to šta ovaj posao uključuje i u svojoj
denuncijantskoj revnosti ponovo se, po ko zna koji put, obrušava na NSPM,
njegove "skribente" i, uopšte, "jad i bedu" koju proizvodi ovaj portal.
U istom broju istog lista oglasio se i vazda trezveni i pravdoljubivi Slaviša
Lekić, da bi dostavio Tadiću čitav spisak, da se poslužimo predsednikovom
formulacijom, "grupa i pojedinaca koji su inspiratori nasilja" i proizvođači
"ideja koje inspirišu nasilje u društvu". A spisak ovako glasi: vladika
Amfilohije, Vojislav Koštunica, Tomislav Nikolić, Vjerica Radeta, Nataša
Jovanović, "Đorđe Vukadinović i Slobodan Antonić, Iljf i Petrov srpske
političke analitike". Oni svi, imenom i prezimenom, upozorava hrabri Lekić, dok
Srbija u glas jeca za nesrećnim Francuzom, "rumeni od stida... ćute ...u svojim
pećinama".
Naravno, najhrabrije i najhitrije od svih bile su E-novine. One su na samom
vrhu objavile poternicu za NSPM, sve sa montiranim slikama Antonića i
Vukadinovića. "Novosrpski politički mislioci", kažu E-novine, kao i "bolesni
čitaoci NSPM" sačinjavaju "medij koji je logističko-ideološki sponzor svakom
ovdašnjem nacisti, zlikovcu, navijaču s bakljom ili dverjaninu" i kome je
osnovni zadatak "da objasni, da ideološki uvije u celofan s kojeg se cedi krv,
da organizuje, pomogne, odbrani, posavetuje".
A evo kako glasi prvi objavljeni komentar jednog finog evropejca, opravdano
ljutitog na Vukadinovića, Antonića i ostale "fašiste iz NSPM", koga čitamo u
E-novinama: "Au bagro bestidna, kako vas nije sramota? Da vas vidim kako bi
opravdavali smrt vaše nesrećne dece ako ih imate. Treba vas..... Mučiti... Duga
i veoma bolna smrt... Mnogo bola vama treba naneti... Pa da molite za život, a
da vas svi slušaju a niko ne čuje..."[1]
<http://www.nspm.rs/politicki-zivot/demokratski-racak.html#_ftn1> “. A sve to
samo zato što nismo bili spremni da svaki patriotizam i svaku kritiku politike
zapadnih zemalja automatski (dis)kvalifikujemo kao „nasilje“ i „huliganstvo“, i
zato što je NSPM preneo deo komentara koji su u našim vodećim i najmasovnijim
medijima objavljeni povodom vesti o tragičnoj smrti francuskog navijača. Neki
ljudi kao smrtnu uvredu doživljavaju kada svoje lice i svoje postupke vide u
ogledalu. I pokazuju patološku mržnju prema „zlikovcima“ koji su se usudili da
im to ogledalo poture pod nos.
Malo kasnije, drugi komentator na E-novinama žali što, nedavno, kada je jednog
od ove dvojice video na ulici dotičnom nije «dobro izvukao uši» («jbg, žurio
sam na autobus», kaže), a na adresu NSPM stiže preteća poruka sa pitanjem:
»Možete li da spavate mirno kako zbog ubijenog, tako I zbog izvršioca linča
koje (nadam se) u zatvoru svakodnevno vošte?“ A onda sledi preteće upozorenje
koje u sebi sadrži i neku vrstu poziva: „Ne strepite li da će sutra neki
ojađeni roditelj zakucati na vrata te memljive jazbine iz koje se tako
nezadrživo širi ogavni smrad fašizma?“
Srbija, očigledno, ima posla ne samo sa ideološkim fanaticima i profesionalnim
petokolonašima. Ona ima posla i sa opasnim psihopatama! I upravo takvim
osobama, svesno ili nesvesno, predsednik Tadić daje legitimitet preuzimajući
njihove mantre o "neprekinutoj niti", "inspiratorima" i "fašistima" i šaljući
svoju stranku da u korak maršira sa Sonjom Biserko i Čedom Jovanovićem. Marš je
simbolički započeo 1. oktobra, a završiće se, takođe simbolički, onoga dana
kada više ne bude ni Amfilohija, ni Koštunice, ni Antonića, ni Vukadinovića, ni
svih tih "bolesnih čitaoca NSPM", ni ikoga više ko bi mogao da posvedočio da
Srbi nisu krivi za sve, da Srbija nije "smrdljiva i primitivna balkanska
močvara", Srbi "biološki otpad", SPC "lopovi i pedofili", a Republika Srpska
"gnusna državolika krasta" i "sramotni iscedak" (svi citati izvorni).
Smrt Brisa Tatona tako se pretvorila u "demokratski Račak". Setimo se. Tada je
nad leševima ubijenih Albanca, a pred licem globalnih medija, Vilijem Voker
odigrao podlu, licemernu i lažljivu predstavu koja se završila bacanjem NATO
bombi na Beograd. Nad lešom nesrećnog Tatona, i danas se, nažalost, uz
simboličko saučesništvo Borisa Tadića, igra jednako podla, licemerna i lažljiva
predstava. Ta predstava će se završiti tek uništenjem poslednjih slobodnih
medija, zabranom poslednjih nacionalnih organizacija, izbacivanjem iz
parlamenta poslednjih opozicionih stranaka, "reformom" Crkve i "čišćenjem"
Univerziteta... Ta predstava, sa puno uništenja, zabrana i izbacivanja,
završiće se velikim finalom. U njemu ćemo se moći nagledati "puno bola" i moći
ćemo biti kolektivni svedoci "duge i veoma bolne smrti" u kojoj se "moli za
život, svi slušaju a niko ne čuje".
Možda ovo još uvek nekome zvuči kao šala i dramsko preterivanje. Ali ko bi pre
nekoliko meseci verovao da ćemo u Beogradu gledati sve ove scene i parade. Zato
ovu stvar treba uzeti krajnje ozbiljno. Ovo zvono ne zvoni ni Antoniću, ni
Vukadinoviću, ni "bolesnim čitaocima" NSPM. Ono zvoni slobodi. Ono zvoni
svakome od nas, svakome ko se usuđuje da živi i misli van «Kruga dvojke», i za
svakim ko želi slobodno da radi, moli se i voli, a da za to ne mora da polaže
račune Jelku Kacinu, Sonji Biserko, Basari i Lukoviću.
"U Srbiji neće biti ništa bolje dok se na zadime lomače Svete španske
inkvizicije!", uskliknuo je Nenad Prokić citirajući Basaru. Sveta lomača je u
Beogradu zapaljena 1. oktobra 2009. Spisak veštica se ubrzano završava. "Duga i
veoma bolna smrt" oštri svoju kosu, a Srbija, oličena u svom Predsedniku,
pokorno povija glavu. Predsednik kao da ne zna da će, kada izgore sve veštice i
kada koscima više ne bude potreban, ta kosa zamahnuti i prema njemu. I da će
se, kada spali sve nacionalističke veštice, „Sveta španska inkvizicija“ setiti
i njegovog "nacionalizma", njegovog oklevanja da se «oslobodi Kosova», odrekne
oca, pogazi ustav i pljune na svoju predsedničku zakletvu. Možda na taj način i
po tu cenu Tadić i može kupiti malo vremena kod onih koji mu sada aplaudiraju
dok za njihov račun obavlja prljavi posao. Ali ne može kupiti njihovu milost,
niti spasiti svoju dušu. A kad kosci ponovo dođu do njega, više neće biti nikog
da ga brani. Ili makar da za njim žali.
Krpa ili čovek – to je izbor svakoga od nas. I taj izbor, zapravo, nije toliko
težak kao što nam ponekad izgleda.
_____
[1] <http://www.nspm.rs/politicki-zivot/demokratski-racak.html#_ftnref1>
http://www.e-novine.com/comments/entertainment/entertainment-vesti/30565-Bris-Taton-nije-ubijen.html
http://www.nspm.rs/politicki-zivot/demokratski-racak.html
