MOJ 6.OKTOBAR TRAJE VEĆ DEVET GODINA
Izvor: Pravda, 06.10.2009; Strana: 6 DANAS U BEOGRADU PROMOCIJA KNJIGE „MOJ ŠESTI OKTOBAR" MILORADA KOMRAKOVA Milorad Komrakov, bivši glavni i odgovorni urednik Informativnog programa RTSa, poslednji je zaposleni radnik te kuće koji je, 5. oktobra 2000. godine, bukvalno iznet iz zapaljenog RTSa, potom je 2001. godine raspoređen na mesto samostalnog stručnog saradnika na ledini u selu Zvečka kod Obrenovca, a krajem decembra 2002. godine tadašnji generalni direktor Aleksandar Crkvenjakov dao mu je otkaz jer, kako piše u rešenju, „nema više potrebe za obavljanjem poljoprivredne proizvodnje!" Danas je, posle teškog srčanog infarkta 2006. godine, invalidski penzioner. Ne svojom voljom. Nisu mu dali da se bavi novinarstvom. Zato piše knjire, i za Pravdu nabraja poneko od sećanja. - I ovog 5. oktobra, na televizijama su se „vrteli" kadrovi paljenja zgrade TV, ulazak bagera, paljenje Savezne skupštine i druga filmska podsećanja na taj događaj. Sećam se te noći. Neki su hteli da me bace kroz irozor, drugi su vikali da me spale, neki su otvoreno pretili da će me linčovati na Terazijama, bilo je onih koji su se „igrali" pištoljima ispred moje glave. Ja, prvi lustrirani U RTSu je, u određenom momentu, zaključio sam to na osnovu glasnog razmišljanja razularenih demonstranata, bio planiran „rumunski scenario" objavljivanja pobede nad Slobodanom Miloševićem. Sećam se likova koji su ironično uzvikivali kako bi upravo ja trebalo da objavim „kapitulaciju glavne režimske poluge". Ali to zaslužuje sasvim drugu, posebnu priču nas, svedoka rušenja „TV Bastilje". Taj „famozni 6. oktobar", za kojim i dalje neki uporno žude, mnogi od nas, „bivših", doživljavamo sve ove godine. Razmišljajući o revanšistima i onima koji traže vešala za neistomišljenike, odlučio sam da na ovakav način, knjigom, iznesem svoje svedočanstvo o „demokratama" i „novim demokratama"? Sokrat je jednom rekao: „Jedino što sam u celom svom javnom i privatnom životu činio, to je da nikada i nikome nisam popuštao u primeni pravde". Prihvatam taj stav. Ja sam već šestog oktobra 2000. godine shvatio da mi predstoji teška bitka da savladam talase blata, laži, glasina, i drugih nakaradnosti koje su zapljusnule moje ime, ali i decu, porodicu. A i drugari, iskreni prijatelji ubeđivali su me da bi trebalo da „ostane trag" kako su „nove demokrate", nezakonito, prvi put u istoriji srpskog novinarstva lustrirali jednog novinara. To lepo zvuči, biti prvi... I šta sad Ovih dana nekoliko mojih kolega, koje su, pre devet godina, „oslobodilačko-štrajkački odbori" i petooktobarske TV gazde, najurili kao „režimski ološ, profesionalni otpad, partijske poslušnike, smradove i lažove", - vraćeno je na posao u RTS, pravosnažnim sudskim odlukama! Uprkos revanšističkim petooktobarskim zahtevima nekih članova „raznih komiteta i odbora za ljudska i novinarska prava", koji su sve takve „primerke" hteli da vešaJu, kolju i ubijaju, a u inat lustratorima i hajkačima iz sopstvenih i drugih redova, uprkos svoj onoj halabuci UNSa i NUNSa, „nevladinih i nevladajućih zvaničnika", dakle, uprkos svoj toj hajci i šikani, njima, povratnicima, sudovi ove postpetooktobarske zemlje omogućili su da ponovo rade! I šta ćemo sada!? Kako sada da „visi Pedro" i koga da vešamo - pitaće se, možda, onaj „borac za ljudska prava i njegova družina"?! Kako će sada bivši đačići iz Kumrovca, partijski sekretari u redakcijama davnih osamdesetih i kasnije, autori magazina, mreža nezavisnih produkcija (cvrc!), bivše „komunjare" koje stigoše čak i do profesorskih katedri da mlade uče novinarstvu, vedete nekakvih „nezavisnih udruženja" - kako će, dakle svi takvi, da zadovolje nezajažljive revanšističke apetite? Au, a opet su gladni. Kome, sada da „(s)kidaju gaće?" Moj Gulag Voleo bih danas da me pogleda u oči i onaj genijalni „diša" RTSa, koji je, krajem 2002. godine, „ničim izazvan", hrabro „raskrstio" sa svojim nekadašnjim prijateljem i redakcijskim kolegom, i poslao me na obrenovačke njive, u selo Zvečka, 45 kilometara od Beograda, da sa dim krompir i čuvam „zele ni pojas RTSa"?! Taj me je načeo, a, sećam se, uspešno je zaobilazio sve sudske pozive za ročišta ,u predmetu koji sam, kasnije , dobio jer je sud utvrdio da je rešenje o mom raspoređivanju u Zvečku - nezakonito. Ovih dana, kako pišu novine, isti taj čovek sprema se za mesto ambasadora Srbije u Bugarskoj. Lepa nagrada za dobro obavljen posao. Uspeo sam da saznam ko i kako mi je „smestio" Zvečku i sve je to u knjizi hronološki obrađeno. Pratio sam kako se sudbinom „samostalnog stručnog poljara", kako me nazva jedan od „kolega", prosto naslađuju mediji, vesnici novog„oslobođenog"srpskog novinarstva. Moj šesti oktobar traje već devet godina i trajaće još. Da li je to moj Gulag ili Goli otok - to je moj problem, moja muka. Svestan sam i toga da ljudi sa Golog otoka više od 50 godina čekaju da budu rehabilitovani. Ako ja to ne dočekam, ostaće bar zapisano da sam se borio koliko sam mogao - radi mirne budućnosti svoje dece... Antrfile: Jednoumlje kao greh Pričaju mi neki petooktobarski pokajnici, sada nikome ne smeta jednoumlje u sredstvima informisanja! Da li su ti ljudi u pravu i postoje li danas „nezavisni mediji"? Da li današnje srpsko novinarstvo može da se odupre pritiscima u sopstvenoj zemlji i van nje? Moji iskreni prijatelji, koji su, i ranije, imali svoja mišljenja i ubeđenja, kažu da su, pre 5. oktobra. gledali lokalne televizije, i čitali tadašnju „nezavisnu" štampu, kako bi se, potpuno, informisali o onome „čega nije bilo dovoljno u državnim medijima". Danas, kažu isti, dovoljno je kupiti jedne novine ili gledati samo jedan TV kanal! Sve je, gotovo svugde, isto! Kod Slobe su, kakotako, i postojali opozicioni mediji, a sada!? Da li je „tranzicija" u srpskom novinarstvu donela željene promene i gde su nestali neki vrsni profesionalci iz bivših državnih medija? Zašto ne rade oni koji petooktobarski žig nose zbog nametnutog ideološkopolitičkog atributa „poslušnika bivšeg režima" (istina, bilo je i takvih!) a ne zbog profesionalnog neznanja? Da li je to bio revanšizam, a?! Zašto i dokle, kada se promeni vlast, mora da „padnu" i novinari, privrednici, bankari, lekari, prosvetari, direktori i sekretari, vaspitačice i spremačice, - svi oni koji samo rade svoj posao? Autor: MILORAD KOMRAKOV
