http://www.dverisrpske.com/tekst/174830
Поглед са Руске стране - Догодоло се на данашњи дан - Срби нису заборавили
Крвави „тевтонски мач“
Аутор: Андреј Волков, Кијев, Објављено: 09. 10. 2009.
Само идиоти и плаћени подлаци не могу да изведу закључак.
Догађаји 1934. нису тако далеко да бисмо их заборавили. Страшна година.
Много судбоносних убистава. На данашњи дан, 9 октобра 1934. године у
Марсељу је убијен југословенски краљ и министар иностраних послова
Француске. Сценарио те операције разрађен је у Берлину. Европа се
вртоглаво кретала усусрет великом рату.
Жртве
Министар Југословенског двора Димитријевић се нервирао. Не случајно.
Француска страна није се озбиљно старала о безбедности његовог монарха
Александра I Карађорђевића. Најпре, полицајци, распоређени са обе стране
пута куда се кретао краљевски кортеџ стојали су на тротоарима са
погледом лицем у лице, тако да нису могли да виде шта се дешава иза
њихових леђа. Даље, сазнало се у последњем тренутку да неће бити пратње,
ни мотоциклиста ни коњаника. Треће – краљу су дали отворену лимузину
која је са стране по целој дужини имала степеницу за улазак у ауто.
Аутомобил са краљем и французима који су га дочекали кретао се главном
Марсељском улицом брзином пешака – свега око 4 км на час, а протоколом
је предвиђено 20 км на час. Поред тога, Французи нису прихватили предлог
Скотланд јарда и нису допустили да југословенски безбедњаци прате краља.
Брзином корњаче лимузина са краљем Александром кретала се од луке, где
је био организован свечани дочек. Милели су улицом Ла Канбијера (“Lа
Cannebiere”) на трг Биржи, ка згради градске управе. У 16.20 деветог
октобра 1934. на степеницу лимузине скочио је човек са револвером, два
прва пуцња намењена су краљу Југославије, трећи метак пробио је плеће
министра иностраних послова Француске Луја Барту, још четити метка
свалила су француског генерала Аљфонса Жоржа. И полицајац Гали, који се
бацио на стрелца са тротоара, добио је свој метак. Сумњиво је да је
гађао само један човек – македонац Величко Геогријев, он је Владо
Черноземскиј, тј. «Владо шофер».
Убиство Краља Настала је паника. Шофер краљевске лимузине Фауссак од
страха је просто искочио на калдрму. Пуковник Пиоле, који је пратио
кортеж на коњу, са два ударца сабљом оборио је терористу са ногу, на
Георгијева је напала разјарена маса, полиција почела са насумичном
пуцњавом – два гледаоца су убијена, неколико људи је рањено… Краљ
Александар I био је у агонији, изнели су га у зграду префектуре, где је
и издахнуо, не долазећи свести. Генерал Жорж био је прикован за болничку
постељу пет месеци, али је преживео и учествовао у француском покрету
Отпора, умро је 1951. године. Трагично се завршио живот 72-годишњег Луја
Барту, француског министра иностраних послова, на њега су у општој гужви
практично заборавили. Достављен је у болницу тек после 45 минута после
рањавања, тако да није било могуће да се спасе његов живот, умро је због
истека крви. Убица Георгијев умро је у болници око 20 часова исте
вечери. На његовом левом плећу лекари су нашли татуировку – ВМРО
(Унутрашња Македонска револуционарна организација) и парола «Слобода или
смрт».
Све се то лепо уклопило у званичну верзију: главни циљ терористичког
акта – краљ, кога су рукама искусног македонског борца уклонили хрватски
националисти. Александар I Карађорђевић (04.12.1888.- 09.10.1934)
васпитавао се у Санкт Петербургу. Руски самодржац Александар III, који
је био кум при крштењу принца, предајући дечака на пажњу директору
Пажеског корпуса генерала Јепанчина, наредио је: - Пазите на њега као на
мог сина». Љубав према Русији и русима српски принц, а потом краљ носио
је кроз цео живот. Још док је био предстолонаследник Александар је
прошао кроз одличну војну припрему – не у теорији, не на маневрима, него
на бојним пољима у Балканским ратовима. Одмах почетком Првог Светског
рата Александар – већ принц-регент (отац краљ Петар I био је болестан)
постао је врховни командант Српске армије. А 1915 Николај I наградио је
српског «колегу» бојевим орденом Светог Георгија трећег степена.
Карађорђевићи су смело искористили резултате борби – 1. децембра 1918.
године принц - регент прогласио је уједињење Срба, Хрвата и Словенаца
(Србија, Хрватска, Словенија, Босна и Херцеговина, Црна Гора,
Македонија). Августа 1921. умро је Петар I, Александар је постао краљ.
3. октобра 1929. његова краљевина добила је ново име – Југославија.
Нажалост, јединој држави јужних словена, о којој је маштао краљ
Александар, било је суђено да опстане само 70 година. Краљ Александар
управљао је чврстом руком, није био ни демократа, чак ни либерал. Треба
нешто рећи о односу краља Александра према руској емиграцији. Јер, међу
емигрантима је била и његова рођена сестра – Јелена Петровна, супруга
кнеза императорске крви Јоана Константиновича (сина великог кнеза
Константина Константиновича, песника), који је жив бачен у јаму близу
Алапајевска.
Управо у Југославији, у граду Сремски Карловци, био је смештен штаб
барона Врангела и Архијерејски Синод Руске православне цркве у
иностранству. За руске учитеље, лекаре, књижевнике, инжењере, војнике –
краљ Александар установио је режим највише пажње.
Жан Луј Барту (25.08.1862 – 09.10.1934) пореклом из скромне буржоаске
породице, био је најискуснији француски професионалni политичар. Ушавши
у четврту деценију живота он је већ 1894. добио портфељ министра за
опште послове у кабинету Шарла Дјупјуи. Брзо су се мењале владе Треће
републике, а Барту је успевао да се смести у фотеље министра поште и
телеграфа, унутрашњих послова, правде, заменика премијера, а у
марту-децембру 1913. Барту је био на челу Француске владе. Први светски
рат однео је његовог 19-тогодишњег сина. Он је до краја живота ратове
сматрао као највећу трагедију. Када је постављен за министра иностраних
послова у влади Гастона Думерга, Барту је исложио слоган «Мир - то је
мир опрезности». 27. јуна 1934. његово министарство наступило је са
пројектом - Источни пакт - повезан јединствени систем уговора, којим би
се наступало на одвраћање од могуће немачке агресије. Циљ Барту био је
припајање Совјетског савеза Источном пакту – у том случају Хитлер би
упао у француско-совјетске чељусти. Поред тога, Барту је вршио притисак
на Бенита Мусолинија, који је у то време био много више окренут Паризу,
него Берлину. Али, Италија је имала трвења са Југославијом. Покровитељ
беле емиграције краљ Александар није хтео да чује о преговорима са
дучеом или са бољшевицима из Москве. Ако би Барту успео да смањи
затегнутост између Београда и Рима, да убеди југословенског краља да
пође на уступке и на споразум са Совјетским Савезом, Источни пакт био би
преточен из пројекта у живот, рат у Европи био би избегнут. Уствари, при
најактивнијој подршци Луја Барту СССР је1934. добио позив да ступи у
Лигу нација, које су потписали представници тридесетак држава. Сада је
савршено јасно какав би колосални значај имали преговори Луја Барту и
краља Александра Првог у Марсељу. Но, није било суђено да ти почну.
„Његово Величанство краљ Александар био је храбар војник, посебно у
моменту када су се српска и француска армије жртвовали у име светског
мира. После ратова он се представио као крупни државник, ставио је у
службу мира јасне представ политичких проблема савремене Европе и
сопствени ауторитет, који је достојан сваког уважења….“ Председник
Француске Албер Лебрен о Александру I Карађорђевићу
«Са неизмерном жалошћу видимо да смо сведоци да је Његов живот престао
пре решења и завршетка Његовог југословенског, и општесловенског, и
европског и општељудског посла, да нашим надама није било суђено да се
остваре….» Иван Иљин, из говора 17. новембра 1934. у Руском дому у
Београду, на 40-ти дан од смрти Александра I.
Режим који је Александар I изградио у Југославији ослањао се углавном на
србе. Подразумева се да се у тако многонационалној држави појаве
националистички покрети. У Македонији је постојала ВМРО, можда
оријентисана на Бугарску, која се налазила под спонзорством
италијанско-немачких оавештајних служби. На челу ВМРО налазио се Ванчо
Михајлов. У Хрватској су се од 1929. објавила «Усташка хрватска
револуционарна организација» са адвокатом Антом Павелићем у главној
улози, као и отац и син Кватерници. Павелић је у судским процесима често
заступао терористе из ВМРО. Ванчо Михајлов повезао је Павелића са
немачком обавештајном службом и спољнополитичким оделењем Хитлерове
фашистичке партије, на челу које је био Рајхслајтер Алфред Розенберг.
Још ближи Павелићу били су италијани (католици као и хрвати) – у Риму је
хрватске усташе представљао шеф италијанске обавештајне службе Ерколе
Конти. Сам Павелић био је приман од стране Мусолинија. Розенберг и
Михајлов су без по муке могли доказати да су циљеви ултракатоличких
усташа и архиправославних терориста Михајлова исти и да се могу хранити
из општег казана. Савез између усташа и македонаца требало је учврстити
крвљу – краља Александра Карађорђевића. Била је организована група на
челу које је стајао млади Еуген Кватерник. Краља је требало да убије
македонац Георгијев уз помоћ усташа Краља, Рајића и Поспишила. Управо је
Кватерник обезбеђивао везу те групе са главним координатором.
Посета краља Александра у Марсељу и његов сусрет са министром Барту
наместила се тако да је наручиоцима терористичког акта омогућено да,
грубо говорећи, једним метком убију два зеца.
Наручиоци
Италијанске обевештајце мучило је јачање Југославије на Балкану и на
Јадрану. Македонски и хрватски националисти радили су све да се извуку
испод тешке руке Београда – главна мета био је краљ Александар. Немцима
се монарх такође није допадао, Берлину је још више сметао француз Луј
Барту, који је разводњавао Хитлерове амбиције. Случај је хтео да се ова
два њихова противника нађу на једном месту.
23 маја 1957. године новине «Нојес Дојчланд» (НДР) опубликовала је
материјал о томе ко је уствари руководио терористима и од кога је Еуген
Кватерник добијао инструкције. Тако је обнародована операција «Тевтонски
мач», које су немачке службе припремале под контролом Германа Геринга и
Алфреда Розенберга. Објављено је писмо Геринга помоћнику немачког војног
аташеа у Паризу Хансу Шпејдељу и одговор Шпејдеља Герингу (не сумња се у
оригиналност писама). Шпејдељ обавештава Германа Геринга:…»сагласно
вашим упутствима припрема операције «Тевтонски мач» је завршена. Ја сам
са господином Ванчо Михајловим детаљно размотрио све расположиве
могућости. Ми смо решили да операцију извршимо у Марсељу: тамо ће да се
сретну оба лица која нас интересују … Владо – шофер је припремљен».
Георгијев је, као што знамо, устрелио 9 октобра 1934. Александра
Карађорђевића и Луја Барту, али је и сам погинуо. Саучеснике Поспишила и
Рајића, а касније и Краља, ухапсила је француска полиција. Италијанска
полиција ухапсила је 17. октобра вође усташа, али то је био само
спектакл, управо су решили да их сачувају «за боља времена». Мусолини је
одбио захтев за изручење Павелића и Кватерника.
Шта се потом десило. 13 октобра 1934. Луј Барту сахрањен је на париском
гробљу Пер Лашез. Нажалост, заједно са њим сахрањена је и нада на чврст
мир у Европи. Кабинет Демерга дао је оставку, нову владу формирао је
Фланден, а пртфељ министра иностраних послова добио је Пјер Лаваљ – у
октобру 1945. французи су стрељали тог презреног колаборационисту.
Југословенски престо заузео је малолетни Петар Други, регент Павле
Карађорђевић оријентисао се на Берлин (касније се Југославија придружила
осовини Рим – Берлин – Токио). На сахрани Александра Првог у Београду,
међу многобројним високим гостима, посебно се истицао храбри Герман
Геринг – он је положио венац на гроб краља, а на траурној траци било је
написано: Свом бившем херојском противнику са дубоком жалошћу. Немачке
војне снаге».
Делатност ВМРО потпуно је спала, Ванчо Михајлова прихватила је Турска
као избеглицу. Машта Анте Павелића, као и оца и сина Кватерника је
остварена. Хитлер и Мусолини у априлу 1941. сагласили су се да се
прогласи Нрзависна држава Хрватска. Своју идеологију – мржња према
«србима, јеврејима и комунистима» - Павелић је спроводио врло жестоко.
После рата побегао је у Аргентину. Али, Титови обавештајци радили су
прекрасно: Анте Павелић је тешко рањен у атентату 10. априла 1957., а
умро је 1959. Славка Кватерника југословени су убили 1947. Његов син,
руководилац хрватских обавештајних служби, наведени Еуген Кватерник
побегао је у Аргентину. Чудно је погинуо у аутомобилској катастрофи
1962. Терористи Краљ, Поспишил и Рајић, по налогу Берлина били су
ослобођени, и губи им се сваки траг.
Интересантна је судбина Ханса Шпејдеља (1897 – 1984) – координатора
терориста. Он је направио добру војничку каријеру код Хитлера, на време
је схватио да ће нацисти изгубити рат и укључио се у групу да покуша
атентат на Хитлера 1944. Покушај је откривен, Шпејдеља је лично
испитивао шеф безбедности Каљтенбрунер, а генерал је успео да избегне
судбину осталих атентатора. У 1957- 1963. Ханс Шпејдељ је командант
уједињених пешадијских снага НАТО у Централној Европи, које је он
стварао. НАТО је 1998 године уништило Југославију, а 1934. Шпејдељ је
организовао убство оснивача Југославије. У историји нема ништа случајно
и да се неда објаснити. Мењају се људи, мењају се објашњења, пароле, а
циљ остаје исти: слабљење и слом православно-словенске цивилизације.
Само идиоти и плаћени православни подлаци не могу да изведу закључак.
Само глупаци могу да бирају и гласају за пронатовску оријентацију.
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
