U tom ludilu ima sistema
Broj 85 | Piše: Milorad Vučelić <http://www.pecatmagazin.com/author/milorad/> • 16. oktobar 2009 Veverovatno da je dodela Nobelove nagrade za mir Baraku Obami u najvećem delu sveta naišla na neodobravanje i nevericu. U redu, velika je nepravda što to izmače Džordžu Bušu i zapade Obami, ali nije to baš za toliko čuđenje. Zlobnici čak idu toliko daleko da su spremni da razmišljaju o nobelovskoj kandidaturi Osame Bin Ladena, naravno ako se prilagodi, i pod pokroviteljstvom SAD-a potpiše neki mirovni plan. U režimskim, a bogme i u opozicionim krugovima u Beogradu ovo podsećanje na Nobelovu nagradu za mir veliki je podsticaj za rad. Da je jedan od najvećih kandidata za neku od narednih Nobelovih nagrada za mir Hašim Tači, zvani Zmija, opšte je poznato. Čeka se samo neko iz Srbije ko će priznati nezavisnost Kosova, i eto i Srbina nobelovca. Tome Srbinu koji prizna državu Kosovo i izljubi se bratski s Tačijem ne može niko uzeti Nobelovu nagradu. Tači čeka i priprema besedu za Stokholm. Kakva će to beseda biti! Čekajući tako na srpskog parnjaka za podelu Nobela Tači dobija i primedbe na vođenje Kosova. Ne ide mu baš sve glatko. Kažu ovi iz Evropske komisije da na Kosovu „nema dovoljno slobode mišljenja“(!) i da je „nedovoljna vladavina zakona“(!), ali zato ističu da je „poboljšana zaštita manjina“, a budućem nobelovcu Tačiju je najvažnije da su Srbi na Kosovu sve sigurniji! Svakog dana bomba u srpsku kuću, uništeno srpsko groblje, kamenovan neki autobus, ubijen, prebijen ili uhapšen neki Srbin… Kakav evropski napredak i kakvo oštro oko Evropske komisije. U medijskom i javnom životu Srbije sve je više natovaca. Što su više rangirani u vlasti, više su natovci. Polako kriomice i puzeći oni hoće da mimo volje naroda uvedu Srbiju u NATO. Predsednik Tadić čak pominje i Rezoluciju o vojnoj neutralnosti koju je donela Skupština Srbije i lepo kaže, razmišljajući o pristupanju NATO-u: „Srbija je zemlja čiji je parlament usvojio dokument o vojnoj neutralnosti i to je činjenica koju ćemo uvek imati na umu…“. Dakle, Rezolucija o vojnoj neutralnosti najvišeg organa vlasti je samo podatak koji će se „uvek imati na umu“, i ništa više. Nema šta, baš onako demokratski. Većini Srba koji su protiv ulaska u NATO i koji traže referendum o tom pitanju, velika je uzdanica bio ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić koji slovi za velikog patriotu. Kad ne lezi vraže, puče tvrdnja iz Ministarstva odbrane Dragana Šutanovca da je Jeremić zakleti i dokazani natovac. Povod za ovakav nalaz bio je nagoveštaj da će Jeremić za svog pomoćnika imenovati generala Zdravka Ponoša. Tim povodom oglasi se Šutanovčevo Ministarstvo odbrane: „S obzirom na to da je Ponoš jedan od najvećih zagovornika ulaska Srbije u NATO, to dosta govori i o tome kakvu politiku zapravo zagovara ministar Jeremić“! Tako saznadosmo da je pored Šutanovca i Jeremić natovac. I sada ne razumemo oko čega se oni spore? Postoje li u Srbiji patriotski i nepatriotski natovci? Postoje li među Srbima stidljivi i ponosni natovci? Čega se to stide i čim se ponose srpski natovci? Odakle uopšte nekom ta primitivna pomisao da se pojam izrod može dovesti u vezu sa natovcem, pa se zbog toga stidi? Odakle uopšte njihova sumnja da srpski narod ne želi u NATO ? Zašto onda zvanična Srbija, ako već toliko sumnja u sud svoga naroda tako zdušno i ćutke preko BiH gura Republiku Srpsku u NATO? Niko ko poznaje naše današnje vlastodršce neće se iznenaditi kada naredne godine bude čuo iz njihovih usta da su oni za pristupanje NATO-u upravo zbog očuvanja jedinstva srpskog naroda. Kako to da će Srbi iz Crne Gore i Srbi iz Republike Srpske biti u NATO-u, a Srbi iz Srbije neće. Neće oni dopustiti da udari brat na brata i da prekodrinski Srbi kao u vreme Austrougarske budu mobilisani u NATO jedinicama u ratnim pohodima protiv Srbije. Konačno, put do Hašima Tačija koji čeka srpskog parnjaka za Nobelovu nagradu za mir vodi preko uključivanja Srbije u NATO. Kosovo je NATO država, a to će biti i Srbija pa ćemo zajedno biti jedna NATO familija. Ko to prelomi imajući ili nemajući „na umu“ glas naroda i Rezoluciju Skupštine Srbije moći će ponosno da tercira ili bude drugi glas prilikom čitanja Tačijeve besede u Švedskoj akademiji. U natovskim razmatranjima i raspoloženjima Srbija očekuje posetu predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva i sprema se da vrati imena ruskih generala i Crvene armije ulicama koje je u svom antiruskom rasizmu oduzela. A moraće posle gotovo jedne decenije da slavi i narodnooslobodilački pokret za oslobođenje Jugoslavije i partizansku borbu protiv fašizma. Već punu deceniju, u velikom delu srpske političke i akademske javnosti, svaki pomen Jugoslavije izaziva ne samo žestoku kritiku, već gađenje i gnušanje. Kada je o kritičnosti reč onda je najupečatljivija procena da su Srbi u jugoslovenstvu straćili ceo dvadeseti vek. I onda odjednom, na svim centralnim medijima i od najviše rangiranih današnjih vlastodržaca, prisustvovasmo naprasnom slavljenju kralja Aleksandra Karađorđevića, tvorca prve Jugoslavije. Na 75. godišnjicu atentata Kralja ujedinitelja obasuše pohvalama i osudiše njegove fašističke atentatore. Neposredno pre toga te iste vlasti izvršiše sudsku i političku rehabilitaciju nekadašnjeg predsednika jugoslovenske vlade Dragiše Cvetkovića koji je, onako baš antisrpski, zajedno sa Vlatkom Mačekom, na banovine pocepao tu istu Kraljevinu Jugoslaviju, a onda i odlučio da se priključi fašističkom Trojnom paktu. Predsednik Tadić ode u posetu Mađarskoj i tako saznadosmo da tek treba da se povodom događaja u Drugom svetskom ratu s Mađarima „pomirimo“. Naime, Tadić se sa predsednikom Mađarske Laslom Šoljomom dogovorio da mešovita komisija istoričara u tome pomogne. Balint Pastor, lider SVM-a, ističe da treba „da se sazna šta se tačno događalo u Drugom svetskom ratu, kako ne bismo licitirali žrtvama, da bi se znalo ko je šta uradio i ko su bile žrtve, i na jednoj i na drugoj strani“. Šta će ta komisija da radi neka razmišljaju oni koji su je napravili, ali mi pouzdano znamo šta se dogodilo u Drugom svetskom ratu. Izvesno je da Srbija nije napala i okupirala fašističku Mađarsku Horti Mikloša. Izvesno je da u tom ratu fašistička Mađarska poražena, a da smo mi bili pobednici. Ukoliko to nije poznato našim današnjim vlastodršcima neka iskoriste posetu predsednika Medvedeva da se raspitaju. Onaj ko ne zna neka se ne stidi i neka lepo pita. Imamo veoma osnovan utisak da Medvedev to zna, pa kad je već tu neka pred njega iznesu svoje nedoumice i dileme. U pravu su danas svi koji misle da sve ovo što nam se dešava poseduje prave i prepoznatljive elemente sumanosti i ludila, ali greše ako misle da u tom ludilu nema sistema. A onima koji prave i podržavaju nekakve komisije za istinu i pomirenje evo za nauk jedne anegdote. Kada su posle Prvog svetskog rata velikog francuskog državnika Žaka Klemansoa upitali šta će budući istoričari misliti i zaključiti o veoma složenim i komplikovanim uzrocima početka ovog sukoba on je spremno odgovorio: „To ja ne znam. Ali pouzdano znam da niko neće reći da je Belgija napala Nemačku“. http://www.pecatmagazin.com/2009/10/16/u-tom-ludilu-ima-sistema/
