www.vesti.de
20.oktobar 2009.
KOMENTAR
DANKE SVIMA KOLIKO VAS IMA
Pokojni Jozo Brozo imao je jedan opak marketinški trik: kada se rukovao sa
zvanicnicima iz sveta, ruku je držao uz sebe, pa su sagovornici slikani u
blagom naklonu prema najvecem sinu jugoslovenskih naroda.
Bravar je, dakle, bio majstor, i to ne samo na strugu.
Što se lukavstva tog tipa tice, jedino možda može da mu parira cuveni
Mladicev gest kada je generalu Vesliju Klarku na Palama uvalio svoju
"ozloglašenu" šapku i gurnuo ga u ralje fotoreportera. Doduše, Ratko nije
bio Josip, pa je skupo platio šalu na racun US armije, a i mi s njim, kada
se Vesli i bukvalno istresao na Srbiju.
Za razliku od Broza, njegovi naslednici sa ovih prostora idu iz ekstrema u
ekstrem. Od Miloševicevog "Srbija se saginjati nece" i Kosticevog "Ješcemo
korijenje, ako bude trebalo", koracima od sedam poltronskih milja stigli smo
dotle da više ne znamo kome pre da se uvucemo.
Trci u Brisel, juri u Peking, hitaj u Moskvu, nudi se u NATO, brže im noge
od pameti. Ajmo, ajde na sve strane, pa gde upalimo. Drago nam je Kosovo,
ali bismo i u Evropu, koja nam ga je otela. Sa zapadnom vojskom smo
ratovali, ali šta fali da joj se pridružimo, kad vec ne možemo da je
pobedimo. Rusi nam, pak, valjaju da nam brane Kosovo, kad smo ga mi vec
odavno predali.
Ako svuda izvisimo, bar da ne kažu da nismo pokušali.
Pa, je l' to diplomatija, drugovi?
Jedan moj prijatelj je imao tri (i brojem: 3) švalerke. Plus, logicno,
regularnu ženu. Dok su ga memorija i koncentracije služili, uživao je ko
bubreg u loju. A onda su mu se živci pomešali, pa je poceo da brka Cicu i
Jecu, Micu i Dacu.
Tako da je trenutno samac. Otprilike kao Srbija ukoliko se hitno ne opredeli
s kim ce da živi, jer je švaleracija u medunarodnim odnosima još opasnija
nego ona privatna.
Dakle, još se nije ni stišala kolektivna histerija zbog ubistva Francuza
Brisa Tatona, ciju smrt su na sav glas oplakivali najviši zvanicnici naše
države, a vec su u red stali novi/stari kandidati za beogradske ulicne
table. Nesrecnom navijacu gradonacelnik Ðilas je vec obecao ulicu, dok je
Tolbuhinu, Ždanovu, Birjuzovu i Crvenoj armiji porucio da ce popricekati dok
se grad malo ne proširi.
Što ne bi pravo ambasadoru Konuzinu, koji mu je odgovorio da je "Rusima
trebalo manje vremena da osvoje Beograd, nego vlastima da herojima vrate
imena ulica".
Ðilas je šamarcinu stoicki otrpeo i ostao pri svome. Dok se drugacije ne
naredi, mada je za današnje slikanje Medvedeva pred tablama sa imenima
sovjetskih maršala, plašim se - dockan.
U vlasti i u njima odanim medijima naglo je vaskrsla ljubav prema ruskom
narodu, olicenom u njegovom aktuelnom predsedniku. U tajnosti dostojnoj
KGB-a trubaci su uvežbavali "Kaljinku", ali im je protokol porucio da je
njihovih 100 truba preveliki rizik za bezbednost Medvedeva. Šuškalo se da ce
se na televiziji vrteti spot u kome se mlada partizanka strasno zaljubljuje
u oslobodioca-crvenoarmejca (baba koja beži na drvo ispala je u montaži), a
SPC je predsedniku svih Rusa namenio Orden svetog Save.
(Koji, doduše, nismo dobili samo ja i još jedan iz Cacka).
Ako se ovi naši iz Beograda drže one Lecove "Ex oriente lux, ex ocidente
luxus" ("Sa istoka svetlost, sa zapada luksuz"), onda - svaka cast na
diplomatskoj genijalnosti.
Ako se ipak radi o tumaranju gusaka u magli, propade nam belosvetska
švaleracija.
mjovanovic
frvesti.com
Piše: Milan Jovanovic
