За Европу спремни 

Последњи инцидент у коме је директор ХТВ-а Вања Сутлић назвао колегицу из 
редакције „четничком курвом“, само је кап у мору ксенофобије која се дуго 
толерише, па и потхрањује у кулоарима овдашње јавности 

 

        
http://www.nin.co.rs/img/spacer.gif

Ко је кривац за инциденте у Вараждину, питају се домаћи аналитичари и правници? 
Закони свакако нису, јер је свако распиривање верске, националне и расне мржње 
у Хрватској казнено дело. Они који то ипак чине, крше хрватске законе. Једино 
око чега се правници и заштитници људских права не слажу је да ли они који на 
утакмицама вичу „Убиј Србина!“ то чине свесно или несвесно. Да ли знају да тиме 
позивају на убијање или мисле да само „креативно“ подижу спортски адреналин? Да 
ли држава и њени репресивни органи у таквим ситуацијама смеју да прекину 
утакмицу или тиме крше основна људска права гледалаца и навијача? 
На нешто слично позвала се недавно и државна Хрватска телевизија одбијајући да 
прекине утакмице у Вараждину и Загребу где су повици „Убиј Србина“ и „Србе на 
врбе!“ заглушили мале спортске дворане. Директор Вања Сутлић нема коментара 
осим да сви око њега лажу, а нешто слично тврди и главна уредница Хловерка 
Новак-Срзић на чијој је кући, поводом синовљеног венчања, ових дана осванула 
усташка застава. 
Последњи инцидент у коме је директор ХТВ-а Вања Сутлић пред сведоцима назвао 
колегицу из редакције „четничком курвом“, само је кап у мору ксенофобије која 
се дуго толерише, па и потхрањује у кулоарима овдашње јавности. 
Не може се, наравно, рећи да држава ништа не предузима. Потпредседница Сабора 
Ђурђа Адлешић редовно путује у европске метрополе познате по најнасилнијим 
навијачима и проучава њихове законе, а сви су спремни да потврде да у Хрватској 
више неће бити испада на националној основи, да ће хулигани бити подвргнути 
„режиму нулте толеранције“ и да држава више неће дозволити да је шачица 
малолетника кочи на путу у Европу. Међутим, већ у старту је јасно да ће најава 
о прекидима утакмица живети краће од новинско-политичке рекламе.
Спортски зналци тврде да полиција нигде у свету нема таква овлашћења, а 
спортске организације моћан су финансијски лоби који увек може да се бори 
против права, устава и закона. Исто се односи на преносе утакмица пуних 
расистичких и убилачких порука. Кад би јавни медији одбили да их преносе, било 
би то, сматра се, равно омраженом „вербалном деликту“. Чак и ноторни проусташки 
певач Марко Перковић Томпсон има сва (хрватска) уставна права да поздравља 
своју публику каквим год поздравом жели, а полиција и право немоћни су да га у 
томе спрече. Ствар је политичког укуса певача, спорташа и њихове публике да 
процене да ли су спортски стадиони полигони за увежбавање нових ратова, старих 
идеологија и безобзирног насиља над појединцима.
„Али, они су пуцали по нама, опростите, па зна се тко је први почео!“ Реченица 
коју ћете чути у свим салонским расправама о политици, рату, науци, култури, 
медијима и спорту добила је свој гротескни израз управо у најновијим спортским 
сусретима младих људи Хрватске и Србије. Шира јавност се, наравно, грози 
насиља, али га објашњава немиром хормона младости која је одрастала и формирала 
се у поратној Хрватској. Зато су поклици „Убиј Србина!“ и „Србе на врбе!“ са 
вараждинских и загребачких утакмица нешто непожељно, највише због дојма који 
Хрватска оставља пред новим вратима Европске уније.
Зато и не чуди што иза насиља на спортским теренима и позивима за убијање 
супарничких екипа и њихових навијача могу да се чују међусобно тешко спојиве и 
разумљиве реакције државног врха Хрватске и људи који сматрају да је спорт 
постао демонстрација патриотизма који треба да се брани свим средствима. 
Кад премијерка владе у Загребу, Јадранка Косор, најави да ће се утакмице 
убудуће прекидати чим се чује први ксенофобни поклич, а потпредседница 
хрватског парламента, Ђурђа Адлешић, најави нешто попут коначног обрачуна с 
виолентним навијачима, свима је јасно да су ствари измакле контроли. Модерна 
Република Хрватска, дакако, има своје законе и своје правне и цивилизацијске 
прагове испод којих не сме да падне ако жели да се нађе у Европској унији. 
Управо зато политички естаблишмент данашње Хрватске настоји да објасни људима 
које је, на ратној традицији, васпитавао од деведесетих до данас, шта је 
пристојно, а шта непристојно понашање у свету који је превртљив и недохватљив, 
па је мало „на страни Хрватске“, а мало „против ње“.
А биће речи и о славном „вербалном деликту“ у коме су страдали комунистички 
дисиденти или опоненти, зависно о опортуности тренутка, о објашњенима да повици 
типа „убиј!“ овога или онога на спортским теренима нису позив на линч него део 
навијачког фолклора модерних времена. 
„Можемо се с правом запитати да ли смо успјели у свом послу ако неки наши 
ученици у Далмацији љубав према Хрватској исказују поносним клицањем НДХ?! Тој 
творевини која се управо највећег дијела Далмације одрекла у корист друге 
државе“ каже за НИН историчар из Загреба, мр. Хрвоје Класић с Одсјека за 
повијест, овдашњег Филозофског факултета.“ Да ли смо успјели у свом послу ако 
успркос свим доказима о стравичним усташким злочинима наши ученици у 21. 
стољећу још увијек извикују `Србе на врбе`?! Јесмо ли у објашњавању догађаја из 
прошлости исувише под утјецајем дневне политике? Иза онога што се догађа на 
стадионима, али и не само тамо, очито је да на ова питања не могу одговорити не 
само ученици, него и ми који би их требали научити размишљању, правилном 
расуђивању и јасном раyликовању добра од зла. То што врло угледни појединци у 
хрватском друштву изјављују да су се у Јасеновцу изводиле оперете попут `Мала 
флорами`, да је `За дом спремни`! стари хрватски поздрав, а Макс Лубурић борац 
за хрватске интересе, само додатно отежава ионако тешку ситуацију. Али, то је 
већ проблем за инстанце правне државе.“


Зорица Станивуковић

 

http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=46966

<<attachment: image001.gif>>

Одговори путем е-поште