Извор : Новине „ПРАВДА“, 24-25.10.2009.год.
Дејан Анђус Злоупотребљени Медведев „Ђинђићевски" ДС променио је ћурак толико да је српско друштво близу границе пуцања по свим шавовима, основама и начелима. Сада су „натовци" пригрлили Медведева и Путина, иако годинама њихове интелектуалне апологете тврде и доказују како је поменути двојац у суштини диктаторски и недемократски. Београдска сеанса са Медведовом била је спектакл парадокса. Ево неких: 1. Обучавани у цијашким будимпештанским центрима, у октобру 2000. продали су причу о обарању два српска „екстремизма" - национализма и комунизма. Брадати четници са кокардама и Соње Бисерко најпре су се слили на улице, а затим се успели и до табли са њиховим називима. Имена улица са руским појмовима и именима управо је измењала ђинђићевска идеологија „новог" друштва. Данас се „жути" посипају пепелом, и још ОНИ масовно објашњавају како није у реду да свака промена власти прибегава таквим гестовима!? Нигде имена - ко је и када овако преиначио називе улица. Какво лицемерје. 2. Сетили су се и ево на свечаној академији чак и Пека Дапчевића. „Дапчевићу друже Пеко ти се чујеш надалеко", певали су „титоисти" и масовно стрељали широм прочетничке Србије. Какав партизански парадокс: Пеко је ослобађао Београд и основао Партизан, али је био и део стварања „црногорске" нације и"„црногорске" државе, смишљене по начелима италијанског окупатора и Секуле Дрљевића. Резултат октобра 45. није само слобода, него и републике и покрајине - потоња Силајџићева и Алијина Босна, Туђманова Хрватска, Милова Црна Гора, Тачијево Косово... Оно мало одбране српске земље војевали су Караџић, Младић и већина прекодринских Срба без петокраке на капи. А историјски забележено и озбиљно, у том војевању за Српску ометали су их лажни четник Вук Драшковић, лажни демократа Ђинђић (јео вола на Палама, а онда ловио „ратног злочинца" Радована), те гомиле партизанки у демократским одорама: Латинке Перовић, Биљане Вучо и сличне. 3. Тадић је и Медведева, онако „шаперовски" контрадикторно али спектакуларно, увео у низ историјских брљотина. Понашали су се као да Пеко управо улази у Београд, бежећи од стварности - „Бондстила" на Космету или Крајине после стотина година без Срба. Сакривена је и историјска истина над истинама, да су партизани утрли пут разбијању српских земаља, обрачуну са српским „великодржављем" и масовном убијању Срба. На одушевљење Бранке Прпе која се држи тезе о убијању издајника, али намерно прећуткује обрачун са потенцијалним непријатељима титоизма, као, и то је увелико доказано, антисрпског система. Ако би тако, као Прпа, гледали на издајнике, онда би и случајеви Ћурувија и Ђинђић добили потпуно супротну конотацију од званичне. Какав мрак у глави и пред очима... 4. На академији је недостајао Добрица Ђосић, партизан и потписник „регрутног листа" „Отпора". Затим, народни херој Фадиљ Хоџа и његово чедо Азем Власи. Сепаратиста Бојан Пајтић, који, уместо да одговара за „бодрумске карте", трља руке са 38 одсто провојвођанске, одметнуте ДС у партизанско-црногорском Врбасу. Па, они што су споменик Светозару Милетићу ишарали хипијевским симболима слободе (од тмурне Србије), док су оплакивали Татона... Недостајали су и опозициони политичари, па се стекао утисак да је Тадић сам на овом свету.
