TREĆI SVETSKI VODIĆE SE ZA RESURSE I NEĆE BITI NUKLEARNI ponedeljak, 26 oktobar 2009 11:47 Izvor: KM.ru novosti
Sa sigurnošću možemo tvrditi da treći svetski rat neće biti nuklearni. Jer resurse treba sačuvati u upotrebljivom obliku, što bi posle upotrebe atomskog oružja bilo nemoguće. Možda je u tome i spas? Razgovaraju dvojica prijatelja u metrou, u vagonu krcatom ljudima. Kaže jedan od njih: - Znaš li da bi u slučaju požara ovaj vagon izgoreo za 15 do 17 minuta? - Ma nemoj! – kaže drugi – a kako znaš? - Tašta mi radi u direkciji metroa. Oni to znaju. - A šta bi bilo sa ljudima? - Pa, ugušili bi se. - Znači da bi trebalo nositi sa sobom gas-masku - konstatovao je ovaj drugi. - E, pa, prijatelju, šta misliš koliko bi ti dozvolili da dišeš na nju? Ovaj drugi nije odmah shvatio repliku – u vagonu je bilo podosta jakih momaka koji bi mu svakako oteli gas-masku kako se sami ne bi ugušili. Zbog čega ovaj uvod? Zbog toga što je i vazduh koji udišemo takođe resurs. Situacija u metrou, iako hipotetična, sasvim je realna. I može poslužiti kao model ponašanja čovečanstva kada bi se našlo u sličnoj situaciji. O pomanjkanju vazduha u doglednoj budućnosti, hvala bogu, još nema govora, ali se nedostatak drugih resursa oseća već danas. Šta mi svrstavamo u resurse? Naravno, naftu, gas, ugalj. Verovatno i uran za atomske elektrane, zatim poljoprivredne površine, riblje rezerve svetskog okeana... I najzad, pijaću vodu, najvredniji resurs, koji se može istrošiti pre svih drugih. RIBLJI RESURSI Dugo vremena nade su polagane u svetski okean kao na rezervno skladište prehrambenih namirnica koje će spasiti čovečanstvo kada svega drugog nestane. Nedavno su izračunate te rezerve i ispostavilo se da to više nije skladište, već omanji špajz. Rezerve ribe su veoma tanke zbog preteranog lova, intenzitet proizvodnje raste, a prirodna reprodukcija ne sustiže. I do 2050. godine rezervi više neće biti. POLJOPRIVREDNE POVRŠINE Njihov broj se iz različitih razloga postepeno smanjuje u celom svetu. Negde se one ne obrađuju, kao u zemljama nekadašnjeg Sovjetskog Saveza zbog nerentabilnosti poljoprivredne proizvodnje. Negde one postaju neupotrebljive zbog pogrešne melioracije, koja dovodi do povećanja saliniteta tla, kao u Kini, koja je već izgubila trećinu setvenih površina, a ponegde ih guta i pustinja. NAFTA, GAS I UGALJ Prema postojećim procenama, svetskih rezervi nafte, prirodnog gasa i uglja pri savremenom nivou proizvodnje biće dovoljno za 40, 60 i 220 godina. Na planeti danas ima šest milijardi stanovnika. Od toga u razvijenim i uspešnim zemljama živi otprilike četvrtina stanovništva planete – milijardu i po ljudi. Pretpostavimo da će od sutra svi ljudi živeti tako dobro, tj. na istom nivou potrošnje kako se danas živi u Francuskoj. U tom slučaju bi resursa planete – nafte, gasa, metala, drveta i plodnog tla – bilo dovoljno svega za 10 godina. Posle toga ne bi imalo šta da se troši. Upravo iz tog razloga savremena geopolitika, koju sprovode najrazvijenije zemlje, u celosti je usmerena u pravcu da se, kao prvo, kontrolišu postojeći resursi, a drugo – da se ne dopusti da onih tri četvrtine stanovništva planete troši više, nego što troši danas. Zanimljivo je veoma specifično ponašanje SAD u toj situaciji. Svi znaju šta one čine u geopolitici – povremeno bombarduju one koji je ne slušaju. Svoje resurse veoma štede, a one proizvedene u drugim zemljama koriste za stvaranje svojih rezervi. Na primer, svoju naftu ne proizvode, već uvoze tuđu i skladište je u podzemnim skladištima. Kada u celom svetu nafte nestane, SAD će je imati za još pet ili deset godina. VODA Već kroz dvadeset godina najmanje 40 procenata stanovnika planete osećaće drastične nestašice, a između 2025. i 2035. godine ukupni svetski obimi potrošnje vode približiće se tik mogućnostima dostupnih resursa. Međunarodni eksperti odavno već upozoravaju na mogućnost rata za dostup neobnovljivim prirodnim resursima koji se ubrzano troše: nafte, prirodnog gasa, urana i nekih metala. Nafta je bila uzrok napada SAD na Irak, a ta ista nafta, zajedno sa gasom, može isprovocirati sledeći rat Amerikanaca sa Irancima. U poslednje vreme, doduše, razmatra se mogućnost rata za dostup vodnim resursima. Jer, 39 zemalja sveta već značajan deo potrebne vode uvozi iz inostranstva. Nedostatak vode delimično je povezan s time što su vodni resursi neravnomerno raspoređeni: 700 miliona ljudi u 43 zemlje imaju manje vodnih resursa od minimalnih potreba. Do 2025. godine pomanjkanje vode će osetiti tri milijarde ljudi jer će se potrošnja povećavati u Kini, Indiji, zemljama Afrike i južno od Sahare. Čak 538 miliona ljudi u severnoj Kini već danas živi u uslovima nestašice vode. Broj stanovnika se povećava, a dostup pijaćoj vodi i danas je problem za mnoge ljude. Minimalna potrošnja vode dnevno po čoveku je 20 litara – ne samo za piće nego i druge potrebe, ali 1,1 milijarda ljudi može trošiti tek pet litara dnevno. Godišnja potrošnja pijaće vode na planeti iznosi više od tri i po hiljade kubnih kilometara. Pri tom 70 procenata ukupne potrošnje koristi se u poljoprivredi za navodnjavanje, mnogo vode troši se u hemijskoj i celuloznoj industriji, crnoj i obojenoj metalurgiji. Razvoj energetike takođe dovodi do drastičnog povećanja potrošnje vode. Deficit vode u celom svetu može biti uzrok konflikata i pojave miliona izbeglica iz zemalja u razvoju. Sukobi zbog pijaće vode već su se događali – bilo je 37 slučajeva u poslednjih pola veka. Istina, u međuvremenu je potpisano više od 200 međudržavnih sporazuma o korišćenju vodnih resursa. Uporedo s tim, 90 odsto stanovništva planete živi u zemljama koje dele vodu sa susedima. I u tom smislu Rusija je u ogromnoj prednosti – ona je bogata pijaćom vodom i nalazi se na drugom mestu posle Brazila po prirodnim rezervama. Na teritoriji Rusije postoji dva i po miliona reka, više od tri miliona jezera, i ukupne rezerve vode u njima procenjuju se na 26 hiljada kubnih kilometara. Samo je Bajkal najveći rezervoar pijaće vode u svetu. A sama Rusija danas za sopstvene potrebe troši ne više od dva procenta postojećih rezervi vode, tako da je može deliti sa najbližim susedima. Pošto se i u Rusiji i u celom svetu potroši nafta (za 40 godina), voda može postati osnovni izvor za popunjavanje budžeta države. Na konflikt koji danas sazreva u vezi sa pitanjem čiji je Arktik (da li on pripada Rusiji ili drugim državama – Kanadi, Danskoj, Velikoj Britaniji, SAD i Norveškoj) trebalo bi gledati ne toliko kroz prizmu rezervi nafte i gasa na ledenom kontinentu, koliko kroz prizmu rezervi pitke vode. Energenti će se tamo prilično brzo iscrpeti, a 95 odsto svih rezervi presne vode koncentrisane su upravo u lednicima Arktika i Antarktika. Danas se ti lednici tope i pijaća voda jednostavno se rastvara u okeanu. Ako se preduzmu mere i zaustavi proces topljenja, to jest ako se u punoj meri bude poštovao Kjotski sporazum, na pijaćoj vodi moći će da se zaradi kudikamo više nego na nafti. Dakle, do 2050. godine sintetizovaće se u jednu celinu tri značajna faktora: iscrpljivanje naftnih i gasnih nalazišta, presne vode i prehrambenih namirnica. Čovek tog vremena biće mučen žeđu, glađu i hladnoćom – nema nafte i gasa – nema grejanja. Treći svetski rat, ako ga bude, biće rat ne ideologija ili kojekakvih gluposti, već rat za posedovanje prirodnih resursa. Zapravo, biće to čitava serija ratova, koji će iznenada početi u raznim delovima sveta, ali ratova koji će se brzo okončati. Za vreme tih ratova pojaviće se mnoštvo alijansi „iz interesa“ – jedne te iste zemlje mogu se udruživati radi proizvodnje vode, ali biti neprijatelji po pitanju nafte, biti prijatelji u obezbeđivanju uglja, ali neprijatelji u borbi za poljoprivredno zemljište... U toj borbi zemlje bogate resursima imaće neočekivano mnogo neprijatelja iz reda zemalja kojima bog nije dodelio resurse, a dao im je mnogo dece. Treće zemlje, bez resursa i većeg broja stanovnika, imaće visoke tehnologije i najsavremenije oružje, pa će kao takve želeti svoj deo tuđih resursa. Ratovi za resurse podsećaće na neki način na kolonijalne ratove, sa tom razlikom što su se u kolonijalnom ratu osvajale teritorije i ljudi, a sada samo teritorije, jer im ljudi nisu potrebni – oni bi bili samo suvišni konzumenti hrane, vode i potrošači deficitarnog goriva. I zato danas sa sigurnošću možemo tvrditi da treći svetski rat neće biti nuklearni. Jer resurse treba sačuvati u stanju upotrebljivom za potrošnju, što bi posle upotrebe atomskog oružja bilo nemoguće. Zato će oni koji poseduju resurse, a koji imaju atomsko oružje, zadržavati potencijalne osvajače pretnjom da će na sopstvenoj teritoriji aktivirati atomsku bombu, pa tako neprijatelju neće ostati ništa što bi mogao upotrebiti. Možda je u tome i spas? Prevod Rajko DOSKOVIĆ http://standard.rs/vesti/41-svet/3271-trei-svetski-vodie-se-za-reurse-i-nee-biti-nuklearni.html
