MIHAIL GORBAČOV: MODEL EVROPE KAKAV RUSIJA NE PRIHVATA četvrtak, 05 novembar 2009 11:23 Njujork Tajms
Previše evropskih političara ne želi jednake uslove za Rusiju. Oni bi hteli da jedna strana bude učitelj i tužilac, a druga – Rusija - učenik ili optuženi Godina 1989. bila je godina zaokreta za Evropu i svet, trenutak kada je istorija pritisnula gas. Simboli tog ubrzanja su pad Berlinskog zida i plišane revolucije u Centralnoj i Istočnoj Evropi. Totalitarni i avanturistički režimi odlazili su sa istorijske scene. Ti događaji, koji su protekli mirno, bili su mogući zahvaljujući promenama započetim u Sovjetskom Savezu sredinom 80-ih. Te promene započeli smo da obavljamo zato što je za to već odavno bilo vreme. Naime, reagovali smo na zahteve ljudi, kojima se nije dopadalo da žive u neslobodi, u izolaciji od ostalog sveta. Za samo nekoliko godina, što je kratko vreme u istorijskim dimenzijama, osnove totalitarnog sistema Sovjetskog Saveza bile su srušene, i tako je bilo pripremljeno tle za prelazak na demokratiju i ekonomske reforme. Kad smo učinili to u sopstvenoj zemlji, nismo mogli da negiramo pravo našim susedima da učine isto. Nismo mi njih prisiljavali na promene. Od samog početka perestrojke liderima zemalja Varšavskog ugovora govorio sam da Sovjetski Savez počinje krupne reforme, ali da oni sami treba da odluče šta im je činiti. „Vi snosite odgovornost za svoje narode“, govorio sam im. „Mi se nećemo mešati“. Faktički to je značilo odbacivanje takozvane Brežnjevljeve doktrine, utemeljene na koncepciji „ograničenog suvereniteta“. U početku je reakcija na moje reči bila skeptična, njih su tumačili kao još jednu formalnu izjavu novog generalnog sekretara Komunističke partije. Međutim, nismo se kolebali i zato su događaji u Evropi 1989. i 1990. godine protekli mirno, bez krvoprolića. Najveći izazov bilo je ujedinjenje Nemačke. Još u leto 1989. godine, za vreme moje posete Zapadnoj Nemačkoj, novinari su kancelara Helmuta Kola i mene pitali da li smo razmatrali mogućnost ujedinjenja Nemačke. Odgovorio sam da smo mi taj problem nasledili od istorije i da će se on rešavati po meri razvoja. „Kada?“, pitali su novinari. Obojica smo ukazali na 21 vek. Neko može reći da smo bili loši proroci. Sasvim opravdano: ujedinjenje Nemačke desilo se znatno ranije - voljom nemačkog naroda, a ne zato što su to hteli Gorbačov ili Kol. Amerikanci se često prisećaju poziva predsednika Ronalda Regana: „Gospodine Gorbačov, srušite taj zid!“ Međutim, da li je to mogao da uradi jedan čovek? To je bilo mnogo složenije pitanje jer su postojali i oni drugi koji su govorili: „Sačuvajte zid!“ Kada su milioni ljudi u Istočnoj i Zapadnoj Evropi zahtevali ujedinjenje, mi smo bili dužni da delujemo odgovorno. Lideri Evrope i SAD su odgovorili na taj izazov tako što su izražavali sumnju i strah koji su, prirodno, postojali. Radeći zajednički, mogli smo izbeći pokušaje da se promene granice i sačuvali smo uzajamno poverenje. Hladni rat je najzad okončan. Međutim, događaji posle ujedinjenja Nemačke i okončanja hladnog rata nisu se razvijali onako, kako smo se nadali. U samoj Nemačkoj je 40 godina podeljenosti ostavilo za sobom nasleđe razorenih kulturnih i socijalnih veza, koje je bilo teže popraviti nego ispraviti ekonomsku nejednakost. Istočni Nemci su shvatali da ni na Zapadu nije baš sve idealno, naročito kada je reč o sistemu socijalnog staranja. Međutim, bez obzira na probleme, izazvane reintegracijom, Nemci su ujedinjenu zemlju pretvorili u veoma poštovanog, snažnog i mirnog člana međunarodne zajednice. Lideri koji su formirali globalne odnose, posobno odnose u Evropi, pokazali su se manje uspešnim u korišćenju novih mogućnosti koje su im date pre 20 godina. U rezultatu Evropa nije uspela da reši svoj fundamentalni problem – stvaranje snažne strukture bezbednosti. Skoro odmah po okončanju hladnog rata počeli smo da razmatramo stvaranje novih mehanizama bezbednosti za naš kontinent. Među idejama koje su se razmatrale bilo je i stvaranje saveta bezbednosti za Evropu. Mi smo ga zamišljali kao „upravu bezbednosti“ sa pravim i širokim ovlašćenjima. Političari iz SSSR, Nemačke i SAD podržavali su tu ideju. Na moju žalost, događaji su krenuli drugim tokom. To je omelo pojavljivanje nove Evrope. Umesto starih linija podele, pojavile su se nove. Evropa je postala svedok ratova i krvoprolića. Na kontinentu su opstali nepoverenje i zastareli stereotipi: Rusiju sumnjiče za zle namere i agresivnu imperijalističku politiku. Bio sam šokiran pismom koje su predsedniku Baraku Obami u junu napisali političari iz Centralne i Istočne Evrope. Oni su ga u suštini pozvali da odustane od strategije saradnje sa Rusijom. Zar nije sramota što evropski političari čak nisu ni pomislili na to do kakvih bi katastrofalnih posledica dovela nova konfrontacija? U isto to vreme Evropa je dopustila sebi da bude uvučena u razmatranje odgovornosti za početak Drugog svetskog rata. Čine se pokušaji da se izjednače nacistička Nemačka i Sovjetski Savez. Ti su pokušaji pogrešni, istorijski neodrživi i moralno neprihvatljivi. Oni koji se nadaju da će u Evropi izgraditi novi zid uzajamnog nepoverenja i neprijateljstva čine medveđu uslugu sopstvenim zemljama i Evropi u celini. Evropa će postati snažan globalni igrač samo u slučaju ako postane zajednička kuća za sve Evropljane i na Istoku i na Zapadu. Kako je jednom rekao papa Jovan Pavle Drugi, Evropa treba da diše sa oba plućna krila. Kako se kretati ka tom cilju? Početkom '90-ih godina Evropska zajednica odlučila je da pospeši svoje širenje. Mnogo je učinjeno i ti ciljevi bili su realno dostižni. Međutim, posledice tog procesa nisu bile detaljno promišljene. Ideja o tome da se svi evropski problemi mogu rešiti pomoću izgradnje Evrope „sa Zapada“ pokazala se nerealnom i, verovatno, nefunkcionalnom. Nešto usporenija dinamika širenja dala bi Evropskoj uniji vreme da elaborira novi model odnosa sa Rusijom i drugim zemljama koje nemaju perspektive za uključenje u EU u bližoj budućnosti. Postojeći model odnosa EU sa drugim evropskim zemljama utemeljen je na apsorbovanju što je moguće većeg njihovog broja, i što je moguće pre, ostavljajući odnose sa Rusijom „u procesu razmatranja“. Tako se jednostavno ne može dalje. Neki u Evropi nisu spremni da prihvate tu realnost. Da li je takva situacija znak nespremnosti da se prihvati i pomogne u preporodu Rusije? Kakvu bi ste vi Rusiju želeli da vidite: snažnu, sigurnu u sebe ili prosto kao isporučioca prirodnih resursa „koji zna svoje mesto“? Previše evropskih političara ne želi jednake uslove za Rusiju. Oni bi hteli da jedna strana bude učitelj i tužilac, a druga – Rusija - učenik ili optuženi. Rusija ne prihvata takav model. Ona hoće da je razumeju. Jednostavnije rečeno, ona hoće da se prema njoj ophode kao prema ravnopravnom partneru. Da bi se odgovorilo na istorijske izazove bezbednosti, ekonomske obnove, zaštite okolne i migracija, potrebno je preurediti svetske i, što je najvažnije, evropske političke i ekonomske odnose. Pozivam sve Evropljane da nepristrasno i konstruktivno razmotre predlog ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva o stvaranju novog evropskog sporazuma o opštoj bezbednosti. Kada to ključno pitanje bude rešeno, Evropa će progovoriti u jedan glas. Prevod Rajko DOSKOVIĆ http://standard.rs/vesti/36-politika/3331-mihail-gorbaov-model-evorpe-kakav-rusija-ne-prihvata-.html
