NENAD KECMANOVIĆ: TURSKA ZAOKRUŽILA NOVU SHEMU ZA BIH
četvrtak, 19 novembar 2009 01:56 Turska diplomatija se neočekivano, munjevito i agresivno uključuje u balkanske odnose, a butmirski neuspeh evroameričkih posrednika bio je verovatno i isplaniran kao alibi da joj se širom otvore vrata BiH Nema dileme da je Butmirski samit o BiH doživeo neuspeh. Ali obrnuto srazmerno spektakularnoj scenografiji i visokom rangu inostranih i domaćih aktera ovog skupa, organizatori kao da su se unapred pomirili sa nikakvim rezultatom. U vazduhu je ostalo da visi pitanje šta je sve to trebalo da znači. Ćorsokak? Predah? Zaokret? Postbutmirsko vreme nije potvrdilo nijednu od pomenutih pretpostavki, ali se na političkom horizontu sve jasnije prepoznaje nešto što se poslednjih meseci moglo samo naslutiti. Turska diplomatija se neočekivano, munjevito i agresivno uključuje u balkanske odnose, a butmirski neuspeh evroameričkih posrednika bio je verovatno i isplaniran kao alibi da joj se širom otvore vrata BiH. Zašto baš Turskoj? Turska ima dugu tradiciju imperijalne diplomatije koja je posebno vezana za Balkan. A tu je na svome zalasku za sobom ostavila i brojne i vitalne teritorijalne koncentracije muslimanskih vernika među Albancima, Makedoncima i Crnogorcima. Bošnjaci u BiH i Sandžaku, štaviše, stoprocentno su ako ne aktivni ono bar tradicionalni muslimanski vernici. Ova velika i mnogoljudna zemlja predstavlja geopolitički most na razmeđu Orijenta i Okcidenta, a poslednjih godina se nalazi u velikoj ekonomskoj i političkoj ekspanziji. Iako verski – muslimanska, Turska je još od kemalističke revolucije postala izrazito sekularna i zapadno orijentisana država. Kao važan i pouzdan regionalni saveznik SAD odavno je članica NATO-a i godinama uporno čeka pred vratima EU. Nije li onda politički sasvim razumljivo da je Zapad animirao tursku diplomatiju da pomogne u rešavanju problema na ovom delu Balkana, tim više što je OHR ostao bez poteza, a uz to su se pojavili i Rusi da im zakomplikuju posao. Na drugoj strani, turska vlada Taiba Erdogana dobila je tako šansu da, pacifikacijom svojih politički sve radikalnijih istovernika u Sarajevu i Novom Pazaru, dokaže svoja proevropska opredeljenja. Odnosno da se konstruktivnim uplitanjem u balkanske sporove preporuči i kao potencijalni katalizator integracije muslimanskih pečalbara u Francuskoj, Nemačkoj, Holandiji itd. koje koče prijem Turske u EU. Ali priča o turskom povratku na Balkan uz blagoslov Zapada, na Butmiru nije počela nego je samo dobila svoju nemuštu potvrdu. Pod utiskom serije novih događaja već je zaboravljeno „spontano i samoinicijativno” angažovanje turske diplomatije oko izmirenja dvojice vodećih političkih Sandžaklija i ministara u Vladi Srbije, Ljajića i Ugljanina, koje je u našoj javnosti izazvalo više čuđenje i podsmeh nego zabrinutost i revolt. Da nam se nešto slično dogodilo sa Rusima ili Amerikancima, i javnost i političke stranke u Srbiji bi se istog dana podelile na „grobare” i „delije”. Ali pošto su ih Karađorđe i Miloš isprašili u dva ustanka, Turke izgleda ovde niko nije shvatio kao ozbiljnu silu. Osim toga, i oni su ponudili investicije i kredite, a Srbija se na to lako razneži. No, tek što je turski ministar spoljnih poslova Ahmet Davutoglu sa srpskim ministrima Sulejmanom Ugljaninom i Rasimom Ljajićem efikasno rešio spor u Novom Pazaru, predsednik Turske Abdulah Gul je ponudio posredovanje u spornim pitanjima između Srbije i BiH. Pri tome je zanemario da Srbija ima nesporazuma samo sa jednom njenom polovinom, dok sa drugom toliko dobro sarađuje da ima i specijalne veze. U međuvremenu ponovo se oglasio i reis-ul-ulema Cerić, koji je, zbog stranačkih podela u Sarajevu, postao najjači glas bošnjačkog ne samo verskog nego i političkog jedinstva. Onaj isti reis-efendija, koji je početkom godine, prilikom posete sandžačkom muftiji Zukorliću, govorio o diskriminaciji muslimana u Srbiji, sada je ponovo iznenadio izjavom „da je Turska matica za sve Bošnjake”. Ankara nije gubila vreme, pa se ministar spoljnih poslova Davutoglu, mimo svojih ranije planiranih obaveza, obreo na Baščaršiji baš negde u vreme kada je Dodik sleteo u Beograd da tik uz Tadića pozdravi Medvedeva. Tako se, izgleda, zaokružila nova međunarodnopolitička shema za Balkan, a pre svega za BiH, koja je njena najosetljivija tačka. Bošnjaci su dobili svoju nacionalnu „maticu” ili ono što je za njihove komšije Srbija, odnosno Hrvatska. Međutim, da nije samo Turska upala u veliki nesporazum sa balkanskim hrišćanima nego i Amerika sa njom, svedoči članak Sonera Čađaptaja u novom broju (objavljen 1. novembra) prestižnog američkog časopisa ,,Forin afers”. Na retoričko pitanje u naslovu „Da li Turska napušta Zapad?” ovaj istraživač sa vašingtonskog Instituta za bliskoistočne politike daje nedvosmislen odgovor. Turska politika ne samo da napušta Zapad nego se okreće radikalnim islamskim zemljama, a ono što je u Vašingtonu dugo tolerisano kao Erdoganova retorika za domaću upotrebu postalo je masovno raspoloženje naroda i zvanična orijentacija države. Ako tu i takvu Tursku, Amerikanci vraćaju na Balkan onda bi ne samo balkanski narodi i Rusija nego i ujedinjena Evropa trebalo da posumnjaju ili u dobre namere ili u dobre procene američke administracije. Autor je profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu Izvor Politika www.politika.rs http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Turska-i-Balkan.sr.html
