Андреј ГАНЖА (Украјина) Турски гасни гамбит
У циљу реализације пројекта гасовода „Јужни ток“ Турска је одлучила да Русији дозволи обављање геолошко-истраживачких радова у својој искључивој економској зони у Црном мору. За Украјину је то класични «dare il gambetto», гамбит, шут ногом. О својој одлуци председник Турске Абдула Гул обавестио је у телефонском разговору председника Русије Дмитрија Медведева. Истог дана, 19. октобра, министар економије Турске Танер Јилдиз изјавио је у Милану, да је руском вице-премијеру Игору Сечину предао сва неопходна документа којима се дозвољава изградња гасовода „Јужни ток“ преко територије Турске. Дакле, Русија се ослобађа неопходности постављања морског дела гасовода преко украјинске црноморске економске зоне. Морски део „Јужног тока“, којим ће бити спојена компресорска станица Береговаја код Новоросијска (Русија) са Варном (Бугарска), требало би да у периоду 2013-2015. године допрема до 63 милијарде кубика руског гаса. Непристајање Украјине на коришћење њене црноморске зоне за постављање цеви практично је тај пројекат претварало у неоствариви план. А сада, након „турског гамбита“ све ће се променити, јер је „Јужни ток“ добио шансу да се и оваплоти. Уопште узев, таква одлука Турске није била неочекивана. Још у августу ове године руски и турски премијери, Владимир Путин и Реџеп Ердоган, потписали су одговарајући споразум у Анкари. Турска је пристала на реализацију „Јужног тока“ у замену за учешће Русије у изградњи нафтовода Самсун – Џејхан, који ће повезати црноморску и средоземноморску обалу Турске. То ће Турској омогућити да растерети преоптерећене танкерима мореузе Босфор и Дарданеле, не губећи при том транзитне приходе. Русија очигледно исказује спремност да Турску третира као основног стратешког партнера. Како политичког, тако и економског. С једне стране, Турска је привлачна за Русију као потенцијални партнер у вршењу контроле над кавкаским регионом. А са друге стране, Турској полази за руком оно што засад не успева Европи. Турска штампа је саопштила, да је руски „Гаспром“ већ купио 71 проценат акција турске «Bosphorus Gaz Corporation A.S.». Компанија није велика (3% на гасном тржишту Турске), али и као таква треба да постане основна структура „Гаспрома“ за рад на тржишту Турске, поред осталог у току приватизације мрежа у земљи за дистрибуцију гаса. Овде се назире почетак рада на решавању веома амбициозног задатка након стицања довољног утицаја на гасном тржишту Турске да се она претвори у земљу са највећим светским дистрибутивним центром – гасним хабом. Могуће чак као аустријски Баумгартен. А то ће опет омогућити и самој Турској да добије додатне полуге за утицај на Европску унију, на чија врата Анкара безуспешно куца већ не једну деценију. Нарочито ако се има у виду да се преко Турске планира и постављање гасовода „Набуко“, који има за циљ да смањи зависност Европе од руског гаса. Другим речима, енергозависност Европе од Русије има шансу да се преточи у зависност од Турске. За Русију је Турска привлачна и као противтежа европским земљама – учесницама пројекта „Јужног тока“. Ове последње очито не желе да изађу у сусрет Русији и покушавају играти своју игру. Петог јула ове године у Бугарској је на парламентарним изборима победила партија „Герб“ (Грађани за европски развој Бугарске). Нови премијер земље Бојко Борисов одмах је изјавио да обуставља учешће земље у „Јужном току“. Очигледно под утицајем САД и Европске уније, који лобирају за пројекат „Набуко“. Иако не личи да ће „бугарски бунт“ потрајати дуже. Јер, Бугари још нису успели чак да мотивишу своје одустајање, а већ се огласила Румунија са жељом да учествује у пројекту „Јужни ток“. Но, то је геополитика. А конкретно за Украјину су руско-турски договори губитак како огромних пара, тако и статуса међуконтиненталне (евроазијске) енергетске земље. Тај се статус претвара „у ништа“, а ево и зашто: Капацитети украјинског гасно-транспортног система (ГТС) „на улазу“ у Европу износе 175 милијарди кубика, што теоријски може да ситуира целокупни руски извоз гаса у даље европско иностранство. У последњој „преткризној“ 2007. години тај извоз је износио 153,67 милијарди кубика, од чега је 75 процената (115 милијарди) текло кроз украјинске цеви. При том је украјински ГТС могао обезбеђивати такве испоруке чак и у недогледној будућности. Јер после руско-кинеских сусрета на највишем нивоу и договору о почетку руских испорука гаса Поднебесној, природно је за очекивати смањење испорука у западном правцу. Пуштањем у погон „Јужног тока“ (а после пристанка Турске – то је питање времена), могу се смањити обими транзита гаса преко Украјине за више него двоструко. А то је губитак од најмање милијарду и по долара транзитних прихода годишње. Уколико пак Русија реализује свој други амбициозни гасоводни план – „Северни ток“ (од Виборга у Русији до Грајфсвалда у Немачкој, 55 милијарди кубика годишње), онда за украјински ГТС скорода ништа неће ни остати. Прецизније – остаће само турски гас. Јер Турска заузима четврто место по потрошњи руског гаса (после Италије, Немачке и Украјине). 2008. године Русија је извезла у те земље 23,9 милијарди кубика. И управо ће се толико гаса у наредним годинама испоручивати преко Украјине („по западном правцу“). У сваком случају, тако су се договорили Путин и Ердоган 16. априла у Сочију. Они су тамо изјавили да продужавају важност Основног споразума о испорукама гаса по западном правцу, који је потписан 1986. године. О чему се ту, заправо, ради: је ли то иронија политике или Божја казна за глупо руковођење државом? Земља, која је сада водећи евроазијски транзитер енергоресурса, те ће ресурсе испоручивати земљи која ће заменити Украјину у том статусу. Стигосмо ли и дотле? Судећи по свему, руско-турски планови су најозбиљнији. У сваком случају, тржиште их је оценило. 20. октобра већ на отварању берзи након саопштења о „турском пристанку“, вредносни папири „Гаспрома“ поскупели су скоро до 200 рубаља (+2%). То је било знатно више од просечне тржишне динамике http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2601
