Pomirenje za kraj građanskog rata Autor: Prof. Dr Radoslav Stojanović | Foto:J.Vučetić | 22.11.2009. - 00:02
Bivši komunistički funkcioneri (ili njihova deca) i danas se nalaze na značajnim položajima u vlasti u svim bivšim komunističkim zemljama u Evropi, pokazuje proučeni materijal. U Srbiji je slično, mada je jedino u njoj besneo građanski rat između komunizma i antikomunizma. Građanski rat je tragedija za svaki narod koji se u njemu cepa na dve zajednice u krvavom sukobu. Čovek ne može da živi van zajednice pošto je čovek „društvena životinja“. Zato u građanskom ratu bujaju zločini kako bi se stvorila nova zajednica u kojoj su „naši“, dok se oni drugi, zločinima ili neslobodom, eliminišu iz zajednice. Međunarodni rat se završava povlačenjem zaraćenih u svoje granice. Građanski rat prestaje, ali učesnici ostaju da žive kao komšije ili rođaci jedni pored drugih u istoj državi. Jasno je da takav život razara svaku zajednicu, a bez nje nema uspešnog ljudskog opstanka. Zato su „pametni“ pobednici u građanskim ratovima odmah pristupili merama nacionalnog pomirenja (Linkoln), koje pretpostavljaju priznanje tragičnosti građanskog rata i svih međusobno počinjenih zala u njemu. U Srbiji je očigledno teško da se dostigne suštinsko nacionalno pomirenje. Zbog toga, recimo, ni ne možemo da imamo ozbiljnu lustraciju ili, recimo, vraćanje oduzete imovine u komunizmu, što je dosta lako sprovedeno u svim bivšim komunističkim zemljama u Evropi. Zbog izvesnog razočaranja u demokratski razvoj i zbog nepravednog kažnjavanja Srbije (zbog Mladića) od većeg broja zemalja na Zapadu, ovog proleća je krenula prava lavina veličanja Tita i „divnog“ života za njegovo vreme. Pri tom se zaboravljaju činjenice (npr., da je sedamdesetih godina bilo 15 odsto nezaposlenih u Jugoslaviji). Ova povampirena „titoizacija“ je odmah proizvela veličanje Draže Mihailovića, otkopavanje grobova i grobnica iz građanskog rata. To se može i mora prekinuti jednim jedinim načinom na koji se može završiti građanski rat: nacionalnim pomirenjem. To ne može biti samo politička deklaracija, već sadržinski promišljen postupak u kome država i njene institucije putem međusobnog priznanja zla s obe strane koje su prolivale krv u građanskom ratu. To nije jednostavan zadatak države, ali počnimo najzad ozbiljno da radimo na dostizanju svesti o pripadnosti jednoj zajednici jer tako se jedino može ostvariti konsenzus o ciljevima dobrobiti svih građana države koja mora biti zajednica svih njenih državljana. http://www.blic.rs/politika.php?id=121823
