ŽELJKO CVIJANOVIĆ: TRI SRPSKA SCENARIJA ZA 2010. GODINU
petak, 11 decembar 2009 17:17
Ili će Tadić sam ući u korenite i rizične strukturne i personalne lomove, ili
će za tu priču pokušati da pridobije Nikolića i s njim podeli rizik, ili će
vlast nastaviti po starom, što će dovesti do viška represije i do kraja 2010 .
završiti potpunim krahom
Džaba je što sada Tadićeve demokrate na Voždovcu tresu ostavkama i tako u
stranci pokazuju odgovornost. Iskreno, momci su se trudili, za moj politički
ukus i više nego što je trebalo: bila je to jedna kampanja, velika i ne mnogo
časna, koja mi se nimalo nije dopala, ali to tretiram kao problem sopstvenog
zaostajanja u političkom razvoju. Jer, ako se u ovakvoj Srbiji pobeđuje,
pobeđuje se na taj način. Ne verujem ni da krivca treba tražiti u Đilasu iako
mi nije bilo prijatno da ga u kampanji gledam kako onim starcima u domu nabada
salamu na čačkalicu; tek, Đilas kao gradonačelnik jedna je od najboljih karika
među demokratama, čovek koji ima rezultat i možda je jedino trebalo više da
pokazuje ono što je uradio, što ga razlikuje od ostalih, umesto što je,
preterujući kao i oni, pričao o tome šta će da uradi, što ga ne razlikuje ama
baš ni malo.
Dva su krivca zašto je DS izgubila te izbore. Prvi je sam Voždovac, koji nije
reprezentativni uzorak Srbije ni po čemu drugom osim po tome što je toliko
veliki da u njemu takvom vlast nije mogla direktno da kupuje glasove kao, na
primer, u Vrbasu ili, videćete, u Odžacima. Uostalom, raspitajte se. Drugi
problem sastoji se u jednom opštem biračkom fokusu, koji tadićevci nisu
razumeli, ali ne na lokalu, posebno ne u Beogradu, već u samoj vladi. Dakle,
kada Mirko Cvetković, ocenjujući svoju vladu, kaže da tim koji dobija ne treba
menjati ili kada u zemlji u kojoj, brat bratu, nestaje najmanje tri milijarde
evra godišnje u korupciji koja otpada na političku kastu, ne računajući
činovnike, premijer kaže da je jedini problem revizorskog izveštaja, koji je
pokazao mrvicu toga, to što nemamo obučene knjigovođe – tada ovi nesrećnici na
Voždovcu nisu imali mnogo čemu da se nadaju, makar da su u kampanji napravli
Majkrosoft.
Elem, problem je – računam najveći između birača i tadićevaca – to što ovi
drugi ne pokazuju ni najmanji znak dara za empatiju sa tom sirotinjom. Hajde
što joj uglavnom ne rešavaju probleme, ali oni u tom svom postjapijevskom
neoliberalnom maniru ne pokazuju čak ni toliko da im je žao zbog toga, što je
na izborima kažnjivo, a na izborima u vremenu socijalne krize smrtonosno.
Umesto toga, lepo skockani, kako dolikuje, obilaze televizije, pričaju na
svojoj sintetičkoj verziji jezika evrointegracija o blagodetima belog šengena,
i ne samo da se na tome ni malo ne vade već čak, takvi, ukopavaju i ono što je
zaista bilo dobro, poput tog istog belog šengena.
Ako me pitate šta će biti dalje, bolje da niste. Idemo redom. Na isteku 2009.
Boris postaje svestan da ono što je urađeno u zoni približavanja Evropskoj
uniji nije naročito uzbudilo birače, bar ne koliko medije. Dva su razloga za
to: prvi, priča o Evropi nije imala svoje ozbiljne protivnike u Srbiji da bi
bila bolje branjena i plasirana i, drugi, mnogo ozbiljniji je da građani u
Srbiji imaju mnogo više onih sasvim prizemnih problema da bi im uspesi ove
vrste značili mnogo više nego što im znače. Dakle, rejting u Srbiji 2009. ne
može se graditi na evropskoj priči, on samo može da vam pada na antievropskoj,
i ta je stvar već zakovana. Zaboravite.
Hajde da vidimo hoće li svet u Srbiji živeti bolje u narednoj godini, koja će,
po svoj prilici, biti presudna za odluku ko će u budućnosti vladati Srbijom.
Neće živeti bolje. U većini privrednih oblasti kriza neće biti manja nego ove
godine, u nekima će biti i veća. Ako u tim okolnostima neoliberalni ekonomski
koncept u Srbiji opstaje kao da se ništa dogodilo nije i ako svi ti tašna-mašna
likovi opstaju u vlasti sa jednako uverenja i vere kao pre deset godina; ako
se, dakle, taj koncept i ti likovi poslednjih nedelja ukazuju u novom padu
dinara, to pokazuje da veći društveni i politički uticaj u Srbiji imaju strane
banke nego domaća privreda, i to, na kraju, znači da nikakav ozbiljan privredni
koncept za sledeću godinu ne postoji i da je i ta stvar zakovana. Njenog
ozdravljenja neće biti.
Idemo dalje. Ako Boris sa ponosom kaže kako je infrastruktura u Srbiji njegov
životni projekat, to znači ili da nema pojma ili da nema problem s tim što su
srpski neizgrađeni autoputevi već sada toliko skupi da se tu nije ugradio samo
onaj ko nije imao nikakve veze s tim. U okolnostima takvog odliva para preko
javnih nabavki, koji ne pokazuje nijedan znak da bi mogao biti smanjen, a
kamoli prekinut, Srbija ne može da živi bolje, čak ni pod uslovom da radi više
i uspešnije. I to je, naravno, zakovano. Idemo dalje.
To sve govori da sledeće proleće, bez obzira na izvesne evropske uspehe, nije
dobar trenutrak da vlast raspiše izbore na kojima bi mogla da računa sa
sigurnom pobedom. Ali to nije njihov najveći problem. Problem je što će sa
ovakvim trendovima dogodine u ovo doba za izbore biti još gore, a što će 2012.
godinu u tim okolnostima biti zaista teško dobaciti. Otuda se pred Borisom za
2010. pojavljuju tri rešenja.
Prvo se tiče jednog dubokog reza. Nije tu samo reč o ozbiljnoj rekonstrukciji
vlade, tog Cvetkovićevog tima koji pobeđuje, već i o ozbiljnom zahvatu u samu
DS, zatim u ekonomski sistem zemlje. Reč je zapravo o nekoj vrsti novog
početka, koji nije lako izvesti bez novih izbora, na kojima opet neće biti lako
pobediti. Ali nekako bi moglo i bez toga.
Sa druge strane, jedan tako dubok zahvat, koji bi i u strukturnom i u
personalnom smislu Borisu dao novu krv mogao bi da bude najbolji put ka
oporavku zemlje, nešto što bi na scenu vratilo političku ideju umesto ove bedne
političke tehnologije, koja vlastima donosi gomilu malih skupih pobeda u
bitkama i definitivno izgubljen rat. Naravno, izvesti tako nešto bilo bi udarac
u čelo celog onog debelog spleta interesa – od stranaca do domaćih političkih i
ekonomskih barona te s njima uvezanih privrednika i pripadnika sive zone –
dakle, stvar koju nije lako preživeti. Ali ako ta vrsta rizika često stvara
leševe, jedino ta vrsta rizika stvara pobednike, i tu nema mnogo priče, osim da
je za Borisa bilo mnogo boljih trenutaka da to uradi, ali i da će svaki sledeći
biti i gori, i teži, i opasniji.
Druga mogućnost za Borisa je dogovor s Tomom, nešto u čemu bi morao da pobedi
sujetu za račun svoje bezbednosti ili političke perspektive. Taj dogovor
podrazumevao bi sledeće: njih dvojica sednu i, ako mogu, dogovore se šta je
osnovna politička ideja i o svemu što bi Srbija morala da uradi u naredne
četiri godine. Onda naprave vladu. Ćute o svemu, a onda raspišu izbore. Na
njima podave dobar deo malih stranaka, uzmu najmanje dvotrećinsku većinu i
teraju svoje četiri godine, makar im na glave padale ćuskije. Prednost toga je
što, ako bi njih dvojica, bili u stanju da dogovore šta je srpska priča u
narednom periodu, ako bi ta priča imala sadržinu onoga što sam naveo kao prvu
mogućnost za Borisa i ako tu stvar završe do kraja, za Srbiju bi to zaista bilo
od velike koristi uključujući i smanjenje njihovog polja rizika.
Treća mogućnost je nastavak aktuelne priče, neka vrsta uslovnog refleksa vlasti
pred opasnostima koje je očekuju. Dakle, razočarana naznakama promene političke
klime, vlast unutar sebe razvija međusobnu solidarnost između onih sa idejom i
onih sa parama; onih koji bi menjali stvari i onih koji ne bi menjali ništa;
onih koji veruju u Srbiju i onih koji veruju u nju samo ako su na vlasti. Ta
vrsta solidarnosti, u kojoj se vlast stiska u šaku, jeste uslovni refleks koji
neće biti u stanju da reši nijedan ni društveni ni politički problem.
Tada će početi represija: pojačaće se kontrola nad medijima do granice pucanja,
počeće ozbiljne pretnje svakome ko na bilo koji način ugrožava vlast, biće
izabran tajkun koji je kriv za sve i, naravno, biće uhapšen. Što se vlastima
više bude činilo kako kontrolišu stvari, ona će se više baviti sobom nego
problemima, Srbija će biti sve slabija, gladni još gladniji, besni još bešnji.
I stvar će se urušiti kao još jedno razočarenje. Umesto onog koga je na vlast
dovela ideja i koji je pogrešno verovao da ga, umesto nje, na tom mestu mogu
održati politička tehnologija, marketing i represija i hapšenja, doći će neko
drugi sa još manje ideje, i, po definiciji, više elana da se na tom mestu
održava tehnologijom.
I tako ukrug. Rečju, ili će se ovde nešto zaista menjati, ili ćemo izgubiti i
narednih pet godina, bez obzira što će nam evrokrate iz Brisela za to vreme
govoriti kako smo na pravom putu. Ali njima se to može, oni neće živeti u ovoj
zemlji, oni nemaju obavezu da nahrane ovaj narod, niti im odnosi bilo šta ako
pokažu kako ih je baš briga za njegov bol. Borisu se to ne može.
http://standard.rs/vesti/49-kolumne/3526-eljko-cvijanovi-tri-srpska-scenarija-za-2010-godinu-.html
