VLADA NIKOLIĆA I KOŠTUNICE? NEMOGUĆE!
ponedeljak, 14 decembar 2009 13:32 Željko CVIJANOVIĆ
Uprkos svemu, Voja i Toma danas tolerišu jedan drugog samo zato što se obojica
mršte na Borisa. A kada bi došli do prilike da skupa prave vladu, iznenada bi
shvatili da nijedan od njih nije dalje od Borisa nego što su međusobno daleko
Možda i nije daleko dan kada će stranci poverovati kako u Srbiji mogu da imaju
i neku evropskiju vladu od Tadićeve – verujem da se razumemo kad kažem stranci
i evropskiju. Možda će Mlađa Dinkić jednom poželeti da Tomi, koji, što duže
čeka, manje bira, donese Borisovu glavu; Mlađi ne treba mnogo, samo da nastavi
da radi sa parama i da Tomica ostane gde je navikao. Možda će Ivica Dačić
uskoro shvatiti da bi mu naprednjaci dali ne samo više od mnogo, koliko ima
sada, već i jedan novi početak, koji bi mu odbrojavanje na vlasti vratio na
nulu. Možda će se jednom žuti setiti kako su nekad više voleli Zorana
Živkovića, ali su digli ruku za Borisa, u kome su prepoznali svoj srpski san,
pa će pokušati da odsanjaju još jedan iako su u međuvremenu zavoleli Borisa.
Možda su sve to gluposti, ali o tim glupostima posle Voždovca razbija glavu
svako od onih koji su zaduženi za Borisov dugi politički život.
Ali ima neko za koga bih stavio ruku u vatru da Borisa nikad neće izdati. O
opoziciji je reč. Ima u tome, naravno, nečeg fatalističkog. Kada bi se pravila
enciklopedija moderne srpske politike, ispod natuknice opozicija moglo bi da
piše da je to grupa ljudi i stranaka koji uporno pokušavaju da sruše vladara,
nikada u tome ne uspeju i obično se nađu na vlasti tak kada vladara sruši dvor
ili stranci. Uostalom, da se ne ponavljam, ne mislite valjda da je Slobu
srušila opozicija, ekipa koja ni o čemu nije mogla da se dogovori ni dok je
gazda bio u snazi ni kada ga više nije bilo nigde.
Otuda je Toma Nikolić, ohrabren Voždovcem, pre nekoliko dana u intervjuu
„Večernjim novostima“ sanjao svoj najlepši san. Dođu, dakle, izbori i na njima
Toma osvoji više od Borisa, a onda ga takvog, slabijeg dakle, pozove da zajedno
prave vladu. Zašto bi to za Tomu bio najlepši san? Jednostavno: izlazak na
izbore omogućio bi mu da, zajedno s Borisom, potamani mnogo toga oko sebe. Ako
je verovati Voždovcu, Čeda bi imao ozbiljan problem sa ulaskom u parlament;
Dinkić bi jednom od svojih kampanja za sve pare pokušao da se popne sa jedan i
po na pet odsto, što je, čak i za njega, ambicioznije nego da od Kikija
Lesandrića napravi zvezdu; radikali bi spasonosnu izbornu kampanju mogli da
organizuju jedino tako da Vojvodi prebace uvezane čaršave preklo zida
Sheveningena, i nikako drugačije. Dakle, u priči bi ostali Boris, Toma,
Koštunica sa Veljom, i Ivica sa starcima i Palmom od Jagodine.
Ako bi Toma napravio vladu sa Koštunicom i Veljom, pa čak i Ivicom i ekipom,
ako zatrebaju, utolio bi žeđ za vlašću, a onda bi vreme na njoj proveo braneći
je, i ništa više. Zašto? Zato što su tadićevci, i kad su najgori, ozbiljna
opozicija, koja bi za sebe, bez obzira što bi bila van izvora novca i oći,
mogla da veže nekoliko uticajnih prozapadnih medija, a onda bi svi skupa novoj
vladi otvarali afere na dnevnom nivou.
Sa druge strane, Voja bi, makar imao samo ministra vera, u toj vladi ili vodio
politiku ili ne bi ni sedeo u njoj, što bi Tomi jako vezivalo ruke budući da bi
pre dolaska na vlast preuzeo razne obaveze po ambasadama. Naravno, Tomi bi se
sve to brzo smučilo, utoliko pre što bi u takvoj vladi i Ivica bio tretiran kao
evropejac sa stažom, tako da bi sigurno morali da mu daju ministarstvo
inostranih poslova, dok bi kancelarija za evropske integracije verovatno
pripala Bakiju Anđelkoviću. Toma, koji ne bi da uđe u vladu da bi obrnuo samo
jedan krug i samo video kako je biti na vlasti, zna da to ne bi bila ni
najjeftinija ni najdugovečnija varijanta.
Vlada sa Borisom, međutim, dala bi mu manje ministarstava, ali više i vremena,
i realne vlasti, i prilika. Prvo, bio bi to u odnosu na Zapad, taj svet koji
ovde mnogo voli da se bavi kombinatorikama oko rušenja i postavljanja vlada,
kabinet kontinuiteta. To će reći da napolju niko ne bi imao ništa protiv, a i
imali bi dvojicu od kojih bi svakako dobili više nego kad, kao sada, sve moraju
da traže od jednog, što baš ume da ih nervira. Drugo, Toma i Boris opoziciju ne
bi ni imali iako smo već videli da nje u Srbiji tradicionalno nema, čak i kad
je ima. Treće, bila bi to vlada sa takvom većinom da bi mogla da proglasi
planetu ravnom pločom koju na leđima drže četiri magarca i ne bi joj ni pero
otpalo. Četvrto, demokrate mnogo žele da sačuvaju vlast, naprednjaci isto
toliko da je osvoje, tako da bi mogli da se dogovore kako da to uglave na
obostrano zadovoljstvo. A to što bi, kao, gubili na rejtingu zbog međusobnog
saveza, izvinite, ali oni bi mogli da vladaju četiri godine, a ovde ko je god
bio u prilici da vlada toliko, nikada za to vreme nije uspeo da pomisli kako je
moguće da će ta četvrta godina ikad doći.
Koštunica? On, naravno, sa Tomom danas razgovara iz samo jednog razloga:
obojica su u opoziciji i obojica bi da sruše Borisa. I tu se negde, što se
Koštunice tiče, završava njihova ideja o zajedništvu. Uostalom, videli ste kako
je Voja, čim su na Voždovcu došli u priliku da prave opštinsku vladu, Tomi
postavio par uslova koji se nisu ticali pravljenja vodovoda u Ripnju, nego
ideoloških stvari par excellence. Naravno, kada Koštunica razmišlja o Tomi,
nije tu samo reč o tome šta naprednjaci misle o NATO, do koje su granice
spremni da brane Kosovo, već je reč o nekim osnovnim političkim principima,
koji vam u današnjoj Srbiji mogu izgledati smešnim sve dok ih ne stavite pored
Koštuničinog imena. Šta to znači?
Uz malo grublji rečnik, Voja je pre dve godine rasturio vladu sa Borisom zato
što je čvrsto uveren da je ovaj spreman da izda Kosovo. Možemo da se sporimo da
li je to tačno, ali ne možemo da se sporimo da li je to Koštuničin čvrst stav.
Jeste. E, sad, ako Toma kaže kako je Borisova politika OK, samo što se ne
sprovodi kako treba, to će reći da on za Borisa nema ozbiljne zamerke u onom
delu gde Voja govori o nepremostivim razlikama. Uostalom, nije Vučić išao u
Vašington da bi im tamo pričao o Bogorodici Ljeviškoj, kao što im o tome neće
pričati ni Toma kada uskoro pređe baru. Dakle, ako je Koštunica prezreo Borisa
zbog Kosova, to može da bude vrlo principijelan stav. Ako istu tu stvar Tomi
progleda kroz prste, onda ni sam više neće imati nikakvo pravo da se poziva na
bilo kakav politički princip. Tada će biti da je samo zbog lične pizme i ni
zbog čega drugog pre dve godine rasturio jednu vladu koja je mogla lepo da
tera.
Ako mislite da Voja gleda kroz prste Tomi zato što veruje da će moći da ga na
kosovskoj priči preobrati kad zajedno uđu u vladu, zaboravite. Kuštunica ume da
bude i čudan i zadrt, ali nije glup: on dobro zna šta je sve Nikolić morao da
žrtvuje u svojoj politici da bi dobio onoliku podršku kad se odvajao od
Vojvode. A to što Koštunica još uvek nije rekao sve ono što o Tomi misli, to je
samo zbog malo obzira koji pokazuje prema svojim ljudima, koji veruju da Bog
sve vidi i da će ih baš zato s Tomom vratiti na vlast, jer, kad bi Voja sad
rekao ono što će reći ako dođe u priliku da s Tomom priča o vladi, njegovi
ljudi bi pali u takvu depresiju, iz koje ne bi lako izašli.
Naravno, sve je to jasno i Tomi, koji proziva Koštunicu da se izjasni o ulasku
u EU računajući da, ako kaže da hoće, svi će ga piteti zašto se onda prošle
godine drao kao Grk u 'apsu. Ako kaže da neće, to se ostatku onih njegovih
gradskih birača neće mnogo dopasti i oni će se okretati naprednjacima. To će
reći da Tomu kod Voje, više od podrške i političke bliskosti, zanimaju birači.
Tu saveza, dakle, nema, odnosno može ga biti samo pod uslovom da Boris nametne
temu jaču od Kosova. Recimo da Srbijom zavlada opšta glad, da vlada počne da
hapsi opozicione lidere ili da institucionalno inauguriše diktaturu. A ništa od
toga se, naravno, neće dogoditi. Zato ne slušajte Velju, to što on već deli
funkcije u koaliciji između Tome i Voje, to je samo zbog toga što bi on opet da
asfaltira i da sadžga sve ove što mu danas prete hapšenjem. To će reći da ni on
baš ne razume Voju, da će oni još jednom zajedno izaći na izbore i da, ako
posle toga uopšte dođu u priliku da pregovaraju o vladi s Tomom, neće više među
sobom progovoriti ni reč.
Radikali? Zaboravite. Tamo će se matora ekipa do poslednje cipele boriti protiv
Ragušove i Martinovića ne mareći mnogo da li je stranka iznad ili ispod
cenzusa. I tako će i mladi i stari čekati da se iz Haga vrati Vojvoda i povede
ih napred, a niti će se on vratiti, niti će ih, ako se čudo dogodi, igde
povesti, tako da će im preostati tvrda pozicija da Tomi ne daju ono čega više i
nemaju.
Dakle, da opozicija ne može da sruši Borisa, znali smo odranije. A sada znamo
da ne bi zajedno mogli da naprave vladu čak ni kada bi im se namestilo. Na
pitanje ko će u budućnosti vladati Srbijom odlučivaće se, dakle, na tri mesta:
među strancima, između Borisa i njegovih, i između Borisa i Tome. A ni na
jednom od ta tri mesta ne razgovara se o ideji kako bi današnju vlast trebalo
da zameni današnja opozicija.
http://standard.rs/vesti/36-politika/3538-vlada-nikolia-i-kotunice-nemogue-.html
