MOŽE LI ČLANSTVO U EU DA POMIRI BEOGRAD I PRIŠTINU četvrtak, 24 decembar 2009 13:40 Petar ISKENDEROV (Specijalno za NoviStandard)
Mišljenja o tome da će prijem svih balkanskih država u redove EU normalizovati situaciju u tom eksplozivno opasnom regionu široko su rasprostranjena u Evropi. A da li su istinita? Odluka Vlade Srbije da zvanično podnese zahtev za ulazak u Evropsku uniju naišla je na neočekivanu reakciju Pariza. Ministar inostranih poslova Francuske Bernar Kušner izjavio je u utorak 22. decembra da će nakon ulaska Srbije u EU prestati neprijateljstvo između Srbije i Kosova. „U EU rat nije moguć. Verujem da će jednom Srbija postati član EU, a potom i druge države – Crna Gora, zatim Bosna, gde je to veoma složeno, a potom Kosovo, i to će već biti nemoguće“, tako je Kušner okarakterisao perspektive novog zaoštravanja na Kosovu. Na francuskom je to izrečeno ljupko, ali, najblaže rečeno, nije adekvatno realnoj situaciji u kosovskom sređivanju prilika. Mišljenja o tome da će prijem svih balkanskih država u redove EU normalizovati situaciju u tom eksplozivno opasnom regionu široko su rasprostranjena u Evropi. Veoma je slikovito ovih dana okarakterisao tu ideju bivši predsednik Rumunije, a sada počasni predsednik opozicione Socijaldemokratske partije Jon Ilijesku. Prema njegovim rečima. „svi se mi krećemo u pravcu jedinstvene Evrope, u kojoj će se promeniti i značaj granica“. ŠTA MISLE SRBI Međutim, ako je to i perspektiva, ona je prilično daleka, a konflikt na Kosovu preti da se rasplamsa već na proleće. Nije slučajno što optimizam Kušnera ne dele sami Srbi. Prema podacima ankete koju je nedavno sprovela nemačka služba za proučavanje javnog mnenja po narudžbini Evropskog fonda za Balkan, tek polovina stanovništva Srbije sa optimizmom gleda na integraciju zemlje u Evropsku uniju. Na Kosovu je „evroatlantista“ čak 88 procenata, što je takođe razumnljivo, imajući u vidu izdašnu pomoć Brisela albanskim separatistima. Teško je, dakle, smatrati EU univerzalnim lekom za regionalne probleme, naročito takvih zaoštrenih i dugotrajnih kakav je kosovski. Nije ovde stvar u tome, kako to priznaju u Beogradu i Briselu, što će Srbija postati članica EU ne pre 2014. godine, a najverovatnije bliže 2018. godini. Kudikamo je važnije što se na prostorima naizgled „jedinstvene Evrope“ ne rešavaju zastareli konflikti i rasplamsavaju nove „vruće tačke“. Primer su rastuće protivurečnosti između Mađarske i Slovačke. U avgustu ove godine oni su toliko zaoštreni da slovačke vlasti nisu pustile u svoju zemlju mađarskog predsednika Lasla Šojoma optuživši ga za nameru da stimuliše nacionaliste u sredinama mađarske manjine u Slovačkoj. Koreni mađarsko-slovačke konfrontacije, uzgred rečeno, takođe sežu u dubinu vekova, kao što je to slučaj i sa Kosovom. Sa Kiprom se 2004. godine dogodio uopšte uzevši tragikomični slučaj. Nakon što su kiparski Grci, za razliku od kiarskih Turaka, odbacili plan UN o ujedinjenju ostrva, EU je de facto primila u svoje redove grčki deo očigledno sa nadom da će konflikt sam po sebi nestati. Međutim, za sada nema takvih znakova. Prema tome, mirovnu ulogu EU ne treba precenjivati i problem nije direktno vezan za uključivanje balkanskih zemalja u nju. Za stabilizaciju na Kosovu Evropskoj uniji nije dovoljno da mehanički primi Srbiju, tim pre što nije jasno kakvim će u tom slučaju biti proglašen status Prištine, imajući u vidu da pet članica EU ne priznaje samoproglašenu kosovsku nezavisnost. Brisel je dužan da najpre promeni prioritete u sopstvenoj balkanskoj politici i da definitivno odustane od pritiska na Beograd povodom Haškog tribunala, zatim bi trebalo da preispita karakter delovanja misije EU na Kosovu, koja se zajedljivo naziva „misijom u oblasti vladavine zakona“, kao i da realno uključi Srbiju u opšteevropske finansijsko-ekonomske projekte. Bez toga će sve blage izjave ostati tek sredstvo za ulagivanje javnom mnenju u Evropi i, u prvom redu, na Balkanu. I najzad, nešto najsvežije o političkom portretu Bernara Kušnera. da je osnivač „Lekara bez granica“ bio jedan od najbližih saradnika Amerikanaca u godinama rata u Vijetnamu dobro je znano Amerikancima, koji su morali čak da skidaju odanog im Francuza sa krova zgrade helikopterom za vreme njegovog bekstva iz zemlje. Dobro ga pamte i kosovski Srbi kada je podržavao priče o srpskom „etničkom čišćenju“. Pamte ga i kao prvog rukovodioca Misije UN za pitanja privremene administracije na Kosovu. KUŠNEROVI GAFOVI I evo najsvežijeg primera aktivnosti „Bernara mirotvorca“, ovog puta toliko dragog srcu svakog Francuza Africi. Kako je izjavio ministar informisanja Gvineje Idris Čerif, vojno rukovodstvo zemlje sumnjiči Kušnera za učestvovanje u organizovanju atentata na aktuelnog lidera zemlje kapetana Muse Dadisa Kamare, 3. decembra. U intervjuu britanskom BBC on je izjavio da su, prema podacima zvaničnog Konakrija, „neke službe bile iskorišćene za organizovanje tog atentata na ministra Kamaru i vladajući režim“, i da je lično Bernar Kušner „aktivirao“ snage koje su imale za cilj „promenu situacije u Gvineji“. Razume se, francuske vlasti su požurile da se ratosiljaju svega što se događa u njihovoj bivšoj koliniji, označivši optužbe na njihov račun „neosnovanim“. Međutim, dobro je poznato da je na sličan način zvanični Pariz uvek odgovarao na optužbe za podršku albanskim separatistima na Kosovu, zbog čega ta podrška nikada nije ni obustavljana. Eto, takav se zanimljiv trag otkriva kod Bernara Kušnera, koji danas pokušava da se stavi u ulogu telala u nailazećem srpsko-albanskom bratstvu u čvrstom zagrljaju EU. Petar ISKENDEROV je stariji naučni saradnik Instituta slavistike Ruske akademije nauka, magistar istorijskih nauka, međunarodni komentator lista „Vremja novostjej“ i radio-stanice „Glas Rusije“. Prevod Rajko DOSKOVIĆ http://standard.rs/vesti/36-politika/3592-moe-li-lanstvo-u-eu-da-pomiri-beograd-i-pritinu-.html
