Србија после одлуке Међународног суда правде - Светозар Стојановић
Суд не може против резолуције СБ УН МСП сигурно неће хтети својим мишљењем о Косову и Метохији ретроактивно да легализује сецесију Тајвана, турског дела Кипра, Абхазије и Јужне Осетије... Одазивајући се позиву „Политике”, рећи ћу одмах да не верујем да ће Међународни суд правде, којег су створиле УН, својим саветодавним мишљењем о Косову и Метохији дезавуисати Резолуцију 1244 Савета безбедности, такође органа УН. Подсећам на то да су одлуке тог савета важни извори међународног права. МСП сигурно неће хтети ни да својим мишљењем о КиМ ретроактивно легализује, на пример, сецесију Тајвана, турског дела Кипра, Абхазије и Јужне Осетије... А ни да проспективно створи међународноправну могућност других сецесија, рецимо Албанаца од Македоније и Републике Српске од Босне и Херцеговине. Међународно право дозвољава сецесију једино у случајевима деколонизације и уопште борбе против страних окупатора. Па ипак ће МСП, предвиђам, озбиљно размотрити тврдњу да албанска национална мањина наводно има право на отцепљење због државног насиља над њом пре и за време НАТО-напада на Србију 1999. Зато ће важно питање бити какво и колико насиље мора да буде да би се изузетносуспендовало начело државног интегритета и суверенитета. МСП ће морати и да упореди државно насиље са оружаном побуном албанских сецесиониста, као и с њиховим истовременим насиљем превасходно над Србима и погромом над њима 17. марта 2004. Пошто је сецесија проглашена (три године) после поменутог погрома, онда би по истој логици наравно следило да Срби имају право на сецесију од КиМ. (Сећам се велике збуњености америчких подржавалаца албанске сецесије кад је вест о погрому над Србима приспела за време мог „сведочења”, случајно баш тог дана, на његов позив, пред одговарајућим одбором Конгреса САД.) У сецесионистичке аргументе спада и тврђење да је КиМ већ „фактички независна држава” и да се та „реалност” мора прихватити. Само, где би то свет завршио када би сваки фактицитет успостављен силом, и то чак претежно спољашњом као у овом случају, био изједначен са правом. Зато ваља поново озбиљно размислити о могућности да Србија поднесе тужбу против две-три прагматички одабране државе које су признале такво отцепљење КиМ. Треба, такође, иницирати истрагу против особа и организација за које постоји оправдана сумња да су починиле злочине против мира фабрикујући „доказе” на које ће се позвати НАТО да би нас напао. Исто тако, наша влада требало би да од овдашњих и страних угледних стручњака формира комисију за процену ратне штете коју нам је нанео НАТО. Ваља још одлучније повезати већинске српске делове Космета са Србијом као властитом државом. Ја то зовем политиком поделе контроле на Космету, а не његове територијалне поделе. У вези с њом,вредело би размислити и о евентуалној промени закона којом би се (испрва наравно тек декларативно) смањила величина те наше покрајине а изузети делови директно укључили у Србију, док би „преостали” делови и даље били третирани као „суштински аутономни” у њеном оквиру. То, свакако, не значи да треба престати са инсистирањем, првенствено пред међународним форумима, укључујући и правосудне, на успостављању сигурности за Србе и други неалбански живаљ у енклавама окруженим Албанцима, трагању за несталим људима, кажњавању ратних и поратних злочинаца, поготово оних „менгелеовских”, повратку интерно расељених и избеглица, очувању цркава, манастира и културних споменика, враћању или барем компензацији за узурпирану и уништену имовину... Требало би преко УН и на друге начине упознати светско јавно мњење са чињеницом да је Србија од краја Другог светског рата наовамо уложила у КиМ бар петнаестак милијарди долара, што сигурно нико нема право да узапти, употребљава и троши само зато што се прогласио сепаратном државом. Треба до максимума искористити могућности које нам пружа Дејтонски споразум за развијање „специјалних веза“ Србије са Републиком Српском. По мом мишљењу, наша влада треба да предложи Генералној скупштини УН да донесе универзалну декларацију о обавезама према међународно признатим државама (поред постојеће „Универзалне декларације о људским правима”) која би требало да пропише обавезе националних мањина, а не само већина. Да је таква декларација постојала, можда би светски моћници боље промислили пре него што се ставе на страну сецесиониста. Пракса је недвосмислено показала да међународни положај наше државе јача у мери у којој се плурализује њена спољнополитичка усмереност. На Западу има моћних кругова који се надају да ће Србија корак по корак ићи много даље од Партнерства за мир прећутно постајући барем фактички део НАТО организације. Да тамошњи пријатељи, непријатеље нећу ни да помињем, не би и даље били у заблуди, можда би било упутно да наши грађани што пре референдумом одлуче да ли и даље подржавају или одбацују Декларацију Народне скупштине Србије о „војној неутралности” једногласно усвојену 26. децембра 2007. Професор универзитета, председник Центра за националну стратегију у Београду Светозар Стојановић [објављено: 26/12/2009] <http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Sud-ne-moze-protiv-rezolucije-SB-UN.sr.html> stampanje <http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Sud-ne-moze-protiv-rezolucije-SB-UN.sr.html> posalji prijatelju пошаљите <http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=rubrike&part=new_review&int_itemID=117221> коментар | погледајте <http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=rubrike&part=list_reviews&int_itemID=117221> коментаре (0) http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Sud-ne-moze-protiv-rezolucije-SB-UN.sr.html
<<image001.gif>>
<<image002.gif>>
