Извор : новине „Правда“, 26-27.12.2009.
Исидора Бјелица Хорор Нових година Jao, што не подносим новогодишње празнике... Елем, мораш да купујеш храну, куваш, да идеш на гомиле неких сасвим сомнабулних дешавања, да одговараш на питања где ћеш на дочек, а чекати Нову годину ми је апсурдније од чекања Годоа, али, ето, ми је тако весели чекамо и чекамо и чекамо. И оне долазе и одлазе а ми опет чекамо нову и нову, радујемо се и љубимо, иако је сасвим извесно да нема ничег ни за радовање ни љубљење. Једно тумачење Бекета каже да је Годо - Нова roдина, а не „Бог". Има то смисла, ха, ха подједнако „Годо" може бити и Бог, ЕУ или комунизам, било шта што чекамо и чему се надамо и где нас храбро воде они иницирани. Али, у сачекуши Нове године можда је ипак најстрашнији тај телевизијски програм који је потпуно идентичан већ деценијама. Стварно не капирам што снимају све нове и нове, кад мирно могу да пусте неке од пре три-четири године. Руку на срце, изузев по новим фризовима и килажи певачица нико не би ни провалио да је стари. Те серије шљокица, здравица, цица и песмица да те бог сачува, па то је горе од пригодних академија. Весеље под обавезно. Онда пуцање, ватромет, рикошети, па потом репризе малоумног програма који ако сте гледали 31. гледаћете и првог и другог. Па радње не раде, кафане не раде првог и другог. И не знате шта ћете са собом осим да једете, а ако немате да једете онда сте тек сјебани. А онда та нова мода тргова и партијски певачи-миљеници по градовима, који бај-д-веј једини имају вајде поред фризера, кафеџија и чупача јелки. А тек пијанци, па саобраћајке, зло ми је, не могу више ни да набрајам. Једне године сам направила емисију зашто не подносим дочек Нове године и имала је невероватан рејтинг, сви они који су избегавали здравице, цице и шљокице захваљивали су ми данима. Јеби га, иако је мала постоји и та популација, мислим да би у мањинској демократској политици требало рачунати и на ту мањину, на оне који не могу, неће, одбијају да учествују у том присилном радовању. И за њих мора да постоји неки алтернативни програм, радња, кафана. Молим лепо, што би гејеви били респектабилнија мањина од мањине алергичних на дочеке Нове године? Терор већине у тренуцима новогодишњег оргијања, апсолутан је као и испирање мозга. Чак и онај новогодишњи концерт из Беча који је увек био једина светла тачка, постао ми је отужан. Па, јеботе, тог Штрауса слушам од своје седме! А опет, тај Штраус је спасоносан наспрам свог оног арлаукања и извештачених децеребрираних програма у којима су сви насмешени и весели. Недавно сам добила нервни слом на снимању једног таквог програма. Нисам се дигла из постеље пет дана. Мислила сам да је свињски грип, а није, билаје то тешка алергија на новогодишње весеље и пригодне програме. Кажу да су авио карте најјефтиније тридесет првог, јер нико нормалан тада не лети, а у авионима је супер, нема ничег од горе поменутог. И у возовима је мир. Ако пилот није пијан, можда је то једино решење које нуди мир и спокој, поштеду од свих оних сплетова игара, звезда које наздрављају и „хумористичног, спаси ме, програма". Недавно је Божа Ђелић направио лапсус и одвалио да је Свети Никола заштитник Путина, хтео је да каже путника... Занимљиво, новине то нису пренеле, иако се и он сам ваљао од смеха. Ако Свети Никола штити Путина и путнике, ако већ нисте Путин, бити путник за Нову годину је једини спас од глобалног хиперкича дочека још једне кризне године. Јер, ако нисте Деда Мраз или певачица, објективно не знам што би се веселили, нема тог свеца који има јурисдикцију заштите од глобалне сељане и тривије новогодишњег дочека, онда се најбоље окренути сектору Светог Николе.
