ŽELJKO CVIJANOVIĆ: ZAŠTO STRANCI NE ŽELE JAKOG BORISA TADIĆA ponedeljak, 04 januar 2010 09:47
Ako bi rešio da reformiše svoju stranku, predsednik Srbije uskoro bi imao prevremene parlamentarne izbore. Kakva je uloga stranaca u tome? Za 2010. godinu na levoj stativi Srbije zapisano je kako će onaj ko je prošle godine teško dolazio do para sada dolaziti još teže. Ne terajte me da objašnjavam: biće dovoljno da vam otkrijem malu tajnu koju vam nikad neće odati Mlađa Dinkić. Dakle, naša kriza je autentičnija i od nas samih, što će reći da je mnogo više naša nego svetska. Na desnoj stativi, međutim, piše dobra vest: Srbija ekonomski i finansijski neće krahirati u 2010. Doduše, privredni trendovi, koje vam Mlađa takođe neće otkriti, dali bi razloga i za drugačiji zaključak. Ali u Srbiji se po prvi put nazire potpuna prevlast jedne političke klase koja bi mogla da se dopadne Vašingtonu i Briselu – ne preterujte, niko nije pomenuo ljubav – tako da upravo odatle neće dozvoliti nikakav finansijski krah. Naravno, od te pomoći niko u Srbiji neće kupiti nov auto, ali za hleba će da bude, dok ćemo se za čvarke i dalje snalaziti sami. E sad, ako vam se čini da je prostor između ove dve stative toliko uzak da je dovoljan tek za jednu glavu i par ušiju i da se tu, osim puke hibernacije, ne može događati ništa, varate se. Mnogo toga će se događati. Jer taj odvratno uzak prostor nije stvar koja će determinisati događaje – oni će se odvijati na celom terenu – ali jeste mera prostora na kome će u ovoj godini igrati srpska vlast. Dakle, prokleto usko. Idemo redom. Izbori u 2010? Po svoj prilici, neće ih biti. Prema običajima koji u Srbiji vladaju od oktobra 2000, da bi se dogodili izbori, potrebno je da se sklope dve stvari. Prvo, da izbore požele stranci – mislim na ekipu iz Vašingtona i ne iz više od tri zemlje Evropske unije. I potrebno je da vlada u priličnijoj meri izgubi poverenje birača. Međutim, kako su stranci ozbiljno ovladali ovdašnjim partijama, medijima i javnim mišljenjem, reklo bi se da su oni preovlađujući, mada ne i jedini faktor izbora. Pitanje je, dakle, hoće li stranci u ovoj godini poželeti izbore u Srbiji. Za sada nemaju nijedan razlog: Srbija im ne pravi ozbiljne probleme, gladuje, ćuti i toliko je dobro u 2009. primljena na evropsku priču da to našim uticajnim gostima stvara gotovo idealnu situaciju. Ima tu prostora i za manevar, i za neograničen uticaj, i za ucene. Srpska vlada je pred opozicijom jaka taman toliko da joj ne preti opasnost od pada; i slaba je taman koliko treba da ne može da pokrene nikakve procese koji bi zemlju učinili politički vitalnijom, ekonomski snažnijom i samim tim otpornijom na uticaje. Čak je na izvestan način i ekonomična jer u svojim slabostima ne proizvodi čak ni tolike minuse da bi bila preskupa za izdržavanje. Idealno. Potencijalno najveći – hajde da ne kažem jedini – problem tom svetu kome su se sve kockice u Srbiji složile mogao bi da bude - nećete verovati ko. Boris Tadić! Ako vam se učinilo da, kad god je Boris izgledao jak i neprikosnoven, strancima to nije prijalo i da je tada obično po ušima dobijao Vuk Jeremić, na pravom ste tragu. Hajde de vidimo zašto toj ekipi manje odgovara jak Boris nego kada je pomalo uzdrman i osporen. Jednostavno, kada je neprikosnoven, on ima mnogo veći politički manevarski prostor. Tada mu na pamet mogu pasti svakakve ludosti, recimo i takve da mu Kosovo i Rusija budu ubitačno jaki argumenti za ulazak u EU. Toliko jaki da su mu ih u Briselu i Vašingtonu prošle godine uvažili i sada je dobio i beli šengen, i trgovinski sporazum, a dobiće i kandidaturu pod uslovom da ih više ne pominje. Slab Boris je čovek koji sedi u evropskoj čekaonici, brblja o Srbiji kao regionalnom lideru, nudi preostale javne kompanije za podršku članstvu u Uniji i, na kraju, sam Briselu i Vašingtonu daje poluge preko kojih će ga ucenjivati. Poput Vojvodine. Ako vam se takođe učinilo da je Boris iz prve polovine prošle godine bio onaj kakvog stranci doživljavaju kao problematičnog, a u drugoj onakav kakav im baš treba, ponovo ste u pravu. Problem je što ste u pravu i ako ste pomislili da je Boris iz prvog dela godine zaradio gotovo sve ono što je Boris iz drugog dela naplatio iz Brisela. Hajde da vidimo na koji način su stranci uticali na Borisa tokom prošle godine. Ako ne računamo direktne javne pritiske, poput Afere Kovačević, histerije oko gej parade, ubistva Brisa Tatona ili aktuelne operacije u kojoj se njegova Srbija pokazuje kao zemlja desničarskih huligana, uticaj tih zemalja na Tadića vrši se kroz dva kanala. Jedan je njegov kabinet, drugi je njegova stranka. Naravno, veći uspeh stranci su imali u stranci, ne samo zbog toga što se kabinet pokazao tvrđim orahom već zato što u njihovom uticaju kroz stranku postoji ozbiljan i dug kontinuitet, zato što tamo sede partijski baroni sa svojim autonomnim interesima i, kad oni kažu da, onda je da. Za to vreme, ovi u kabinetu najpre moraju da pitaju šefa ili odmah kažu ne ili im, zamislite, drže slovo poput Vuka Jeremića. Da je njegova stranka prosperitetniji način uticaja na Borisa, pokazalo se više od jednom. Dovoljno je za ovu priliku setiti se poslednjeg velikog primera koji to pokazuje. Reč je o vojvođanskom statutu, koji nije bio po Borisovoj volji, ali se malo koprcao da bi, posle ucene da će insistiranjem na svome izazvati raskol u stranci, pristao na njega. Zašto je Vojvodina tako dobar primer? Zato što taj statut, kada je reč o njegovom odnosu prema ustavu, i nije, kako tvrdi desnica, beznadežno separatistički papir. Ali u psihološkom smislu, dakle godinu i po posle proglašenja nezavisnosti Kosova i posle burne polemike o njemu, u kojoj su pređene mnoge granice, pokazalo se da u Vojvodini postoji jedna široka separatistička ekipa. Ona će se ponovo pokazati u trenutku kada dođe do prvog sledećeg problema Srbije na putu u EU, kada će neko u Novom Sadu izgovoriti kako Vojvodina nema ni vremena ni nerava da čeka Srbiju u njenim premišljanjima pred vratima Brisela. Ne grešite dušu, među prvom petoricom koji izgovore tu rečenicu neće biti nijedan Mađar, a bar trojica će biti iz Borisove stranke. Razumevajući da to oko statuta nije kontrolisao onako kako je želeo, Tadić je dva meseca uoči partijskih izbora najavio centralizaciju stranke, što je drugo ime za vraćanje svoje pune kontrole nad njom. Da li on to može da uradi? Još uvek da, jer još uvek za partijske barone ima ponudu koju ne mogu da odbiju: ili će biti po njegovom ili će, recimo, sa svojim ljudima izaći iz stranke, raspisaće izbore i videćemo kako će ko proći. Tačno, ali naivno. To se neće dogoditi. Minimum Borisovih kadrovskih zahteva u sklopu najavljene centralizacije stranke jeste mesto potpredsednika za Vuka Jeremića. Ako Boris to može da uradi, zašto onda Vuk u februaru neće biti potpredsednik DS; zašto je Boris odlučio da se skupština DS u februaru bavi statutom i papirološkim stvarima, a ne partijskim izborima? Zato što bi Boris, kada bi to uradio, pokazao da je još uvek toliko jak da se više ne bi dopadao strancima kao do sada. I šta bi onda bilo? Onda bi ga stranci toliko šiljili kroz javnost i stranku da bi najkasnije do jeseni morao da izađe na parlamentarne izbore. Ne, na njima ne bi propao, ali bi posle njih morao da podeli vlast sa Tomom Nikolićem. Zašto? Zato što bi, ako bi oduvao svoje partijske barone, zajedno s njima šutnuo i Dinkića i Čanka, koji su mnogo dobri sa tom ekipom demokrata. Tada bi mu kao saveznik ostao Ivica Dačić, u svakom slučaju nedovoljno za novu vladu. Da, pomislićete, a zašto bi Toma pravio vladu sa Borisom ako je već toliko jak. Prosto, Toma za svoj novi i bolji život mora da zahvali istim onim zemljama koje se pitaju o izborima u Srbiji i najmanje što bi mogao da učini za njih jeste da odustane od vlade sa Koštunicom, budući da bi taj svet radije u novoj vladi video duh Slobe Miloševića nego Voju. Dakle, ako bi Boris počistio stranku, imao bi izbore i posle njih vladu sa Tomom kao jedinu mogućnost. Kakva bi bila uloga Tome u toj vladi? Stranci bi našli načina da mu daju do znanja koliki je procenat njihovih akcija u njegovom projektu i Toma bi prema Borisu faktički igrao istu onu ulogu koju danas kroz Demokratsku stranku imaju Borisovi partijski baroni. A izbor da ga, umesto Pajtića, nervira Vučić i nije nešto za šta bi čovek poput Borisa rizikovao. Kada se sve sabere, Tadić je odložio i kadrovske promene i ono što zove centralizacijom svoje stranke da bi izbegao izbore. To znači da će u ovoj godini rasti uticaj njegovih stranačkih barona, da će Boris nastaviti da se približava Mlađi i da Vuk neće postati potpredsednik DS. To, rekao bih, na srednji rok nije dobro ni za Borisa ni za demokrate, tek donekle za Vuka. Zašto? Zato što život u Srbiji neće biti bolji, zato što „žuti“ ni ove godine neće naučiti da razgovaraju sa sirotinjom, zato što će kod Borisa besprekorno raditi samo PR, marketing i ništa više, i što, kada radi samo to, onda nisu krivi oni što ništa ne rade, već ovi koji jedino rade. I što će rejting demokrata, iako ne dramatično, nastaviti da se postepeno i sigurno osipa. To nije velika filozofija, vlast troši i kad se obavlja dobro, još više kada se obavlja u okolnostima krize, a posebno kada se obavlja loše u krizi. Ali vlast tako oslabljenog Borisa neće biti ugrožena u ovoj godini jer, rekao sam, što slabiji bude, to će biti kooperativniji prema strancima, i utoliko će biti stabilniji na vlasti. Naravno, ono kako nezadovoljan i polugladan narod najpre malo ćuti, pa onda digne revoluciju, to zaboravite, to ne biva. Ali i to je način da se preživi godina, a šta će biti posle, ko još ovde sme da planira šta će biti posle. Baš zato su one stative tako usko postavljene, tek da se kroz njih provuku glava i par ušiju – Borisovih, pogodili ste – i zato je onaj teren na kome će se igrati u ovoj godini toliko veliki. http://standard.rs/vesti/49-kolumne/3637-eljko-cvijanovi-zato-stranci-ne-ele-jakog-borisa-tadia-.html
