Fišer: „Hoćete mir? Onda Srbija mora u EU!“
Großansicht des Bildes mit der Bildunterschrift: Istorijska <http://www.dw-world.de/popups/popup_lupe/0,,5096357,00.html> šansa za EU da uspostavi stabilnost Treba li vojnike NATO-a povući sa Kosova? Treba li Balkan konačno da postane stabilan? Ako treba, onda Srbija mora ući u EU, kaže se u članku koji je napisao bivši nemački šef diplomatije Joška Fišer za Zidojče cajtung. „Raspoloženje članica EU u vezi sa podnošenjem zahteva za dobijanje statusa kandidata za članstvo Srbije u EU je negativno. Većina država bi najradije zaustavila proces proširenja. Citiraju se anonimne diplomate u Briselu, koje kažu kako je podnošenje zahteva Srbije preuranjeno. Po tom pitanju, inače, vlada neprijatno ćutanje. Čini se da šefovi država i vlada EU, iznureni frustrirajućim pregovorima o zaštiti klime, nemaju volje da se bave pitanjima daljeg proširenja Unije. Pomračenje projekta ujedinjene Evrope bila bi tragedija, jer mnoge istorijske šanse time ostaju neiskorišćene. Jednu od takvih šansi nudi i Srbija - i možemo se samo nadati da šansa, u kontekstu kandidature za učlanjenje, neće biti propuštena“, piše dalje Fišer u listu Zidojče cajtung. Pod Miloševićem, Srbija izazivala ratove „Ova, nekada najveća jugoslovenska, republika je pod Miloševićevim režimom izazvala krizu na Balkanu i brojne ratove na području bivše Jugoslavije. Preusmerenje većine Srba na radikalni nacionalizam, baziran na ratu i upotrebi sile i nasilja, pravi je uzrok krize i rata na prostoru bivše Jugoslavije. To je dovelo do četiri rata: u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH i na Kosovu, dok je peti, sa Makedonijom, sprečen u poslednjem trenutku uz pomoć NATO-a i EU, čime su srpskom nacionalizmu postavljene granice. Sporazumom na Kosovu došlo je i do konačne propasti Slobodana Miloševica. Pa ipak, integracija Srbije u postnacionalistički poredak u regionu ostala je centralno strateško pitanje Zapada. Najkasnije nakon vojne intervencije u BiH ta strategija je bazirana na spoznaji da evropski kontinent sebi ne sme da dopusti delimičnu bezbednost, ukoliko želi trajni mir na prostoru Evrope. To za Balkan znači da se mora približiti evroatlanskim strukturama i kasnije integrisati u NATO i EU. Jer, samo u novom, evropskom, poretku mogle bi se prevazići tragedije koje se u ovom regionu ciklično ponavljaju. Srbija je u svemu tome imala i ima ključnu ulogu. Njen put u Evropu znači rešenje konflikata i još uvek prisutnih kriza u BiH i na Kosovu. Srbija prvo mora da zna koje su joj granice Srbija nema perspektivu učlanjenja u EU dok ne reši pitanje spoljnih granica. Evropljani imaju iskustvo sa Kiprom. Po drugi put im se neće desiti da prime zemlju u članstvo, koja nije rešila pitanje granica. A to pitanje je prisutno u kontekstu Srbije i Kosova, ali i po pitanju BiH i Republike Srpske, mada više skriveno. A mora se rešiti i pitanje ratnih zločinaca i pre svega Ratka Mladića koji se krije u Srbiji i čije je izručenje Haškom sudu neminovno. Dakle, potencijalna članica EU Srbija, mada je put do toga dug i mukotrpan, mogla bi trajno stabilizovati region. Evropa od toga može imati samo koristi. Dakako uz pretpostavku da nacionalne vlade konačno preuzmu političku odgovornost i odlučno se suprotstave umoru od proširenja EU, umesto da ga pothranjuju. Možda je Evropa umorna i previše nejedinstvena za svetsku politiku, što je u vreme novog globalnog poretka može skupo koštati. Ali, ona ne može zaboraviti da mora zavesti red i mir u svom neposrednom susedstvu i da se ne može nadati da će neko drugi rešiti krizu. Balkan je deo Evrope, i EU mora rešiti njegove probleme. Zahtev Srbije za dobijanje statusa kandidata za članstvo je stoga istorijska šansa“. mv/nr/zc/Joška Fišer http://www.dw-world.de/dw/article/0,,5096357,00.html?maca=ser-Blic%20Online-2569-xml-mrss
