FINANSIJSKA KRIZA: ZAPAD SE JOŠ UVEK NIJE UOZBILJIO petak, 08 januar 2010 12:00 "Der Spiegel", Nemačka
Teroristi koji su 11. septembra naneli udarac Americi uništili su nešto mnogo veće od njujorških kula blizanaca, dela Pentagona i hiljada ljudskih života. Naročita posledica tog udara bilo je ubistvo kapitalizma Početkom trećeg milenijuma iznenada se vratilo u modu stvaralaštvo jednog mislioca iz 19. veka. To je Karl Marks, rođen 1818. godine u gradu Trir na zapadu Nemačke. U svom fundamentalnom radu „Kapital“ Marks je citirao jednog rukovodioca sindikalnog pokreta, koji je rekao ovako: „Kapital se plaši izostanka profita ili premalog profita, kao što se priroda plaši pustoši. Ali kada postoji dovoljan profit, kapital postaje hrabar. Obezbedivši 10 procenata, kapital je spreman na svaku primenu, sa 20 procenata on već veoma živne, sa 50 procenata spreman je da sebi razbije glavu, pri 100 procenata već on uzurpira sve ljudske zakone, a pri 300 procenata nema takvog prestupa kome ne bi s rizikom pribegao, makar da mu nad glavom visila omča“. Marksove su se reči obistinile. Plašeći se nastupa depresije u svetlu događaja 11. septembra, centralne banke su častile finansijske sisteme likvidnošću, što je finansijere inspirisalo da izmisle ogromnu količinu načina za izvlačenje koristi iz te likvidnosti. U Americi su prevladala trijumfalna raspoloženja: iznenada je sve to novo proglašeno evidentno povoljnim. Voditelj televizijskog šoua Kris Metjus, koji je ranije pisao govore Džimiju Karteru, označio je SAD „najbržom zemljom“ u svetu. Mnogi su u toj deceniji postavljali samo jedno pitanje: kako zaraditi što više para, i što brže? STRAH OD „KAPITALIZACIJE“ PLANETE Šefovi Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) pokušavali su da ubede skeptične Nemce da njihov strah od turbokapitalizma nije osnovan. Prema izveštaju koji su objavili stručnjaci MMF u 2006. godini, novi sistem, prema kome se opšti rizik deli na mnoštvo sitnih delova i preraspodeljuje među mnogim ljudima, kudikamo je pouzdaniji od starog. Bila je to kobna greška. Sredinom 2008. godine pukao je gigantski mehur, koji je naduvan prvenstveno na tržištu nekretnina u SAD. Banke su se srušile kao domine, srušio se realni sektor ekonomije. Krajem godine bruto društveni proizvod Nemačke smanjen je za 4,5 procenta. U poratnoj istoriji zemlje gore se nije desilo nikad. Teroristi, koji su 11. septembra naneli udarac Americi, uništili su nešto mnogo veće od njujorških kula blizanaca, dela Pentagona i hiljada ljudskih života. Naročita posledica tog udara bilo je ubistvo kapitalizma. Na neko vreme se svet okrenuo naglavačke. Bankari, koji su do tada prezirali političare, odjednom su ih počeli molitiu da spasu finansijski sistem, bilo je govora čak i o tome da se u celu tu stvar vrati politika. I kapitalizam kao sistem, i sami bankari, bili su diskreditovani, poverenje u njih je isparilo. Ispostavilo se, međutim, da su finansijeri bili tek samo nakratko odbačeni unazad da bi uskoro sve bilo kao nekad. Žeđ za profitom vratila se na svoje mesto, a problemi su, ma kako to izgledalo paradoksalno, ostali političarima. I sada se za stabilizaciju finansijskih tržišta troši politička energija. Da se posla nije latila država, mogla bi nastati mračna epoha depresije koja podseća na tridesete godine, sa perspektivom masovne nezaposlenosti, a možda čak i gladi. Danas je kapital potreban zbog toga da se pokrene ekonomija, koja šlajfuje. U 2008. godini svetska finansijska tržišta obescenjivana su za milijardu dolara (684 miliona evra) na svaka 24 minuta. Države su učinile sve što su mogle kako bi ojačale stabilizaciju bankarskog sektora, autoindustrije i nekretnina. Obimi vladinih zajmova dostigli su nivoe bez presedana. Izgubljena decenija postala je još i jedna od najskupljih decenija, i to u periodu mira. Zemlje „G-20“ izdvojile su skoro bilion i po dolara za spasavanje ekonomije. Poreskim obveznicima predstoji da plaćaju kamate za sve moguće državne kredite „otkupa“ i stimulacije još sto godina, pa će ukupan obim plaćanja premašiti prvobitnu zaduženost za nekoliko puta. To će odvući pažnju od nekih drugih problema, ali ne samo pažnju, već i moguće izvore finansiranja. Problemi koji se ne rešavaju danas zbog toga što su političari prinuđeni da koncentrišu napore na likvidaciuju posledica ekonomske krize, u budućnosti će se odraziti na državne budžete i fondove socijalnog osiguranja, koji će se naći u krajnje nepovoljnoj situaciji. A kada se to dogodi, bankari će najverovatnije grditi političare zbog toga što ništa nisu učinili. NAPRED I NAPRED Zbog tih problema strada ponajviše Zapad. Kina je za vreme krize smislila jedino kako da pospeši svoje napredovanje ka statusu svetske države. Devizne rezerve Kine premašile su dva biliona dolara (Nemačka je imala 180 milijardi), udeo privatnih ušteđevina u zemlji iznosi četrdeset procenata (kod Amerikanaca samo četiri). Rezultat je bio da je Kina mogla da se izbori protiv krize potrošivši tek malo novčanih rezervi. Za partiju i vladu Kine globalni krah izvoznih tržišta predstavljao je željenu mogućnost da zadovolji akumuliranu tražnju investicija unutar te gigantske zemlje. Kineska ekonomija je već počela da raste i u 2010. godini njen prognozirani rast će izneti više od osam procenata. Kinezi ne zaboravljaju da svoju ekonomsku moć pretvore u političku. Zapad nije u stanju da sam izađe na kraj sa posledicama finansijske krize i potrebna mu je pomoć takvih „novih“ država kao što su Kina i Indija. Sada se pravila po kojima se igra na svetskim finansijskim tržištima ne prave isključivo u Londonu, Berlinu i Vašingtonu. A Kina, opet, nije uvek zainteresovana za utvrđivanje takvih pravila, koja bi pomogla Zapadu da reši svoje probleme. Novi igrači iz Azije obožavaju spekulativne operacije i teže da svoje berze u Šangaju i Hongkongu pretvore u nove finansijske centre sveta. Finansijsko-berzanski kvar Šangaja, Pudun teži da postane novi Vol-Strit. Berze su ovde divlje, najslobodnije i najopasnije u svetu. Političari zemalja Zapada su zabrinuti. Ali zapadni kapital hrli u Aziju kao začaran. Već nekoliko godina broj kompanija koje se registruju na kineskim berzama premašuje analogni pokazatelj za berze u SAD. Sasvim je verovatno da će do sledeće krize doći u Kini. Bivši šef Federalne službe za rezerve SAD Pol Volker, sada savetnik Baraka Obame za ekonomska pitanja, ne može da se načudi gledajući na burnu delatnost koju vrše države, centralne banke i investitori. On je lično savetovao predsedniku da „raskomada“ najveće banke u zemlji i zabrani im da se istovremeno bave odobravanjem kredita i berzanskim spekulacijama. Po svoj prilici, Volker smatra potrebnim da se profesija bankara učini onako dosadnom kao što je nekada bila. Međutim, Bela kuća je odbila Vokerove predloge. On veruje da se kriza još nije završila jer njegove lekcije niko nije prihvatio, čak nije ni shvatio na šta su se one odnosile. Svet se još uvek ponaša neodgovorno. Izgubljena decenija se nastavlja. Prevod Rajko DOSKOVIĆ http://standard.rs/vesti/36-politika/3662-finansijska-kriza-zapad-se-jo-uvek-nije-uozbiljio-.html
