DEMOKRATIJA – JOŠ JEDNO LIPSALO BOŽANSTVO
sreda, 13 januar 2010 11:21 Patrik BJUKENEN, "The American Conservative", SAD Ako demokratija u celom svetu, od Latinske Amerike do Afrike i Bliskog Istoka dovodi na vlast partije i političare koji iz religioznih, rasnih ili istorijskih razloga mrze “bogati beli svet Zapada”, zašto smo mi onda dužni da tu demokratiju propovedamo i pomažemo je u tim regionima? Amerika gubi slobodni svet. Takav naslov autora Gideona Rahmana, koji se pojavio na stranicama „Fajnenšel Tajmsa“ (link <http://www.standard.rs/vesti/36-politika/3663-amerika-gubi-slobodan-svet-.html> ), privukao je pažnju čitalaca. Evo kraćeg prikaza članka: najveće demokratske zemlje Južne Amerike, Afrike, Bliskog Istoka i Azije u liku Brazila, Južnoafričke Republike, Turske i Indije izilaze iz američke orbite: “Pretpostavka o tome da demokratske zemlje privlače jedna drugu ispostavile su se kao neosnovane”. Predsednik Brazila Lula da Silva “zaključio je sa Kinom povoljan ugovor o isporukama nafte, zatim se toplo izrazio o predsedniku Venecuele Hugu Čavesu”, pa je čestitao Mahmudu Ahmadinežadu “pobedu” na izborima, a takođe je i ukazao čast iranskom predsedniku državnom posetom. Južnoafrička Republika je u Savetu bezbednosti stala na stranu Rusije i Kine istupivši protiv rezolucije o ljudskim pravima u zaštitu Zimbabvea i Irana. Turska radi na uspostavljanju kontakata sa Hezbolahom, pokretom Hamas i Teheranom, i za to vreme se sa prezirom okreće od Izraela. Ankete pokazuju da se u Turskoj drastično pojačava antiameričko raspoloženje. Indija staje na stranu Kine kada je reč o najrazličitijim pitanjima – od trgovine do sankcija protiv Irana i Burme. SOLIDARNOST OBOJENIH Vladajuće partije u sve četiri države su demokratski izabrane. Međutim, u tim zemljama nad demokratskom solidarnošću uzima prevagu ona starija solidarnost – solidarnost obojenih ljudi trećeg sveta protiv “bogatog belog sveta Zapada”. Na stranicama časopisa „World Affairs“ Džefri Vetkroft navodi reči Aarona Dejvida Milera, koji je napisao knjigu „Much Too Promised Land” („Previše obećana zemlja”), koji kaže da Ameriku na čitavom Bliskom Istoku “ne vole, ne poštuju je i ne plaše je se”. “Plaši to“, tvrdi Vetkroft, „što mnogi američki političari i komentatori još uvek nisu svesni te realnosti. Takvo neznanje nalazi odraz u veoma egocentričnim i čudnim predstavama koje su vladale još pre dolaska na vlast Džordža Buša. Prema toj tački gledišta, Amerika ne samo da može i da je dužna da širi demokratiju u svetu već takvi potezi korespondiraju sa njenim nacionalnim interesima. Odakle su nastale takve predstave?” Dalje Vetkroft postavlja pitanje: “Ako SAD ne vole i ne poštuju ih ni u jednoj od arapskih zemalja, iz kog bi razloga Amerikanci trebalo da ih demokratizuju?” Pitanje je odlično. Neki od nas decenijama postavljaju to pitanje neokonzervativcima, za koje je “demokratija iznad svega”. Ali ti poklonici demokratije ne samo da su preobratili u svoju veru Buša već su zahtevali i dobili slobodne izbore u Libanu, na Zapadnoj obali reke Jordan, u Gazi i Egiptu. I ko je od toga bio na dobitku? Hezbolah, Hamas i Muslimanska braća. Vetkroft navodi reči autora istorije arapskih naroda Judžina Rogana, koji piše: “Na bilo kojim slobodnim i poštenim izborima u arapskom svetu islamisti bi danas odneli ubedljivu pobedu… Neprijatna istina o arapskom svetu danas svodi se na to da bi na svim slobodnim izborima u njemu najverovatnije trijumfovale one partije koje su neprijateljski raspoložene prema SAD”. Ako bi se slobodni izbori sa narodnim učešćem održali u Saudijskoj Arabiji, Jordanu i Egiptu, velika je verovatnoća da bi naše saveznike bacili na smetlište, a na vlasti bi se našli oni izabrani lideri koji su odlučni u nameri da nas proteraju sa Bliskog Istoka, a Izraelce da bace u Sredozemno more. I u čemu je onda smisao toga što Nacionalni fond za demokratiju i dalje koristi pare američkih poreskih obveznika agitujući za takve izbore? PROTERIVANJE DOMINIRAJUĆE MANJINE U svojoj knjizi “World on Fire” („Svet u ognju“) Emi Čua piše da u zemljama trećeg sveta skoro uvek postoji “dominirajuća etnička manjina”. To su Indusi u Istočnoj Africi, belci u Južnoafričkoj Republici, Kinezi koji žive u inostranstvu. Ove manjine u uslovima slobodnog tržišta ostvaruju veće prihode i vladaju neproporcionalno velikim delom nacionalnog bogatstva. Međutim, dolaskom demokratije etnička, plemenska ili rasna većina lišava vlasništva i imovnog stanja te etničke manjine koje dominiraju na tržištu. Kada je u Istočnoj Africi dokrajčen kolonijalizam, počeli su krvavi obračuni sa Indusima. Godine 1965, kada je pao Sukarnov režim, u užasnim pogromima nastradali su Kinezi. Još jednom su nastradali kada je pao Suhartov režim. U Rodeziji je živelo 250 hiljada belaca kada je na vlast došao Robert Mugabe. Do sada je dve trećine njih napustilo zemlju, a da nisu sa sobom poneli ništa osim onog što su imali na sebi. Iz Južnoafričke Republike u periodu vladavine Džejkoba Zume pobegla je polovina Bura i Britanaca. A u Boliviji je Evo Morales oduzeo imovinu od Evropljana kako bi nagradio “matične narode”, koji su ga doveli na vlast. U Venecueli to isto čini Hugo Čavez. Pitanje glasi: ako demokratija u celom svetu, od Latinske Amerike do Afrike i Bliskog Istoka dovodi na vlast partije i političare koji iz religioznih, rasnih ili istorijskih razloga mrze “bogati beli svet Zapada”, zašto smo mi onda dužni da tu demokratiju propovedamo i pomažemo je u tim regionima? Naši očevi osnivači nisu patili od takvih infantilnih mana. Džon Vintrop, čiji je “grad na brežuljku” oduševio Ronalda Regana, izjavljivao je da se u civilizovanim zemljama “demokratija… smatra jednom od najružnijih i najlošijih oblika državne vladavine”. “Upamtite, demokratija nikada ne traje dugo“, govorio je Adams, „ona brzo pustoši, iznuruje i uništava sebe. Još nije bilo ni jedne demokratije koja nije izvršila samoubistvo”. S njim se slaže i Džeferson: “Demokratija nije ništa drugo do vlast rulje, kada 51 procenat ljudi može da oduzme prava od ostalih 49 procenata”. I Medison se slaže sa Džefersonom: “Demokratija je najodvratniji oblik vladavine”. Ova pitanja krajnje su važna. Ako rasni i religiozni okovi, a takođe i davnašnje neprijateljstvo prema Zapadu, dominiraju nad demokratskom solidarnošću sa tim Zapadom, zašto je onda Americi potrebna demokratija u zemljama trećeg sveta? I ako demokratija, koja se u višenacionalnim zemljama provodi po principu “jedan čovek, jedan glas”, vodi u eksproprijaciju svojine i bogatstva od manjine koja preovlađuje na tržištu, zašto bismo onda bili dužni da je promovišemo u tim zemljama? Zašto smo dužni da taj sistem guramo u svetu u kome se pojačava antiamerikanizam ako on daje vlast našim neprijateljima i dovodi u opasnost naše prijatelje? Šta je to demokratija – naš spas ili ideologija samoubistva Zapada? Patrik BJUKENEN je konzervativni američki političar i publicista koji je objavio svoju novu knigu „Churchill, Hitler, and 'The Unnecessary War'“ („Čerčil, Hitler i nepotrebni rat“) Prevod: Rajko DOSKOVIĆ http://www.standard.rs/vesti/36-politika/3691-demokratija-jo-jedno-lipsalo-boanstvo-.html
