Извор : „ПРАВДА“, 15-16.01.2009.
Исидора Бјелица Монтажа атракција Ово је баш лепа филмска зима, пиче исти филмови по сто пута, Џони Деп нам је дошао уместо Деда Мраза и сигурна сам да је са Брадићем попушио лулу мира ако не ништа друго, Драгојевић се као редатељ истакао у „лијепој њиховој", а ја сам некако укачила да најзад гледам онај извикани бул шит од „Милионера из блата", који експлицитно показује шта треба да снимите да бисте добили „оскара" од блата. Већ дуго, филмска уметност је политика. Било да се награђују мањине, приче о несрећним иранским девојчицама, геј епопеје, приче о злим момцима са Балкана или већ неки други политичко подобни хорор. Данас је и паковање филма политика, а и награде. Уметност, бар када су мањи народи у питању, своди се на промовисање политичких радника који по потреби пљују свој народ и боре се за назови тековине цивилног друштва. Данас млади аутор, ако хоће да прође на неком интернационалном фонду, мора добро да размисли одакле да крене, да ли од, под наводницима, злих српских кољача, угњетаваних педера или да се бави аутистом који је жртва скинса. Има још пет-шест тема, али није сигурно да ћете ту имати бинго. Могуће је да млади аутор уради све што је потребно - да има и педера и угњетаваног аутисту, и српске злочинце и силоване жене - ама све по реду, и ништа, јер је те година ирански, авганистански или абориџински проблем политички важнији. Понекад размишљам и дивим се оним људима који кроз новинарске жирије гледају све те етно/арти филмове, који удовољавају глобалним политичким потребама, и питам се како људи не шизну. Оно што је у Србији на нижем нивоу присутно кроз афирмисање политички подобних пројеката и људи, када су у питању међународни форуми, поприма облик гротеске. Оскар је некако ваљда под европским комплексом Кана и Венеције и Берлина кренуо тим стопама, па и тамо нафракане даме са по неколико стотина хиљада долара на себи страшно саосећају са разним етничким групама и њиховом бедом и боре се за људска права до последњег силикона и ботокса. Па, ако није рејнмен или америчка лепота или Клинт Иствуд који се истриповао да је Бергман, онда је сексуално освешћени Шон Пен, који се после Мадоне окренуо геј популацији, или индијска сирочад кроз визуру Дени Бојла, за кога је Џони Деп апстинент. Све у свему, да не буде да су беда, гламур и политичка коректност потпуно препуштени филмским фестивалима и гнусним наградама, ту се умешао и мили Ватикан, који је напао филм „Аватар". Камерон је тако добио мега гига пропаганду, јер када те папа нападне, онда рејтинг расте и расте. Папа ретко напада, али кад се огласи, увек се ради о мега гига пројекту. Малоумни „Да Винчијев код" или дете Хари Потер. Дакле, ако се политичка коректност награђује наградама, онда се блокбастери награђују новим гледаоцима преко религиозне коректности за коју је задужен папа лично. А све заједно је то - само шоу бизнис и хипокризија. Некада мање, некада више патетична, некада експлицитно политичка, некада субверзивно. Монтажа атракција, како год окренеш, бул шит како год погледаш.
