http://www.novinar.de/2010/01/22/dobrovoljni-upis-u-knjigu-srama.html
22. januar 2010.
Dobrovoljni upis u knjigu srama
Bler će 29 januara da svedoči pred istražnom komisijom o učešću Velike
Britanije u iračkom ratu. Poslao je tamo 45.000 vojnika iako UN nisu
usvojile rezoluciju koja bi tako šta dozvoljavala niti je javnost to
podržavala.
Dragan Vidaković, 21.01.2010
+++
Britanci su bombardovali SRJ bez ikakvog odobrenja UN, a Blera niko ne
ispituje niti kritkuje za počinjene zločine a kamoli neki tribunal da ga
uhapsi. Možda je njihova izmanipulisana javnost i podržavala
bombardovanje, ali to ne znači da su time i amnestirani. Da su Srbi
tražili da se Britanija bombarduje zbog teških zločina na Foklandima svi
bi se nasmejali. A u čemu je razlika? U pravu? Ne! Razlika je samo u
goloj sili.
Dejvid Miliband, britanski ministar spoljnih poslova, piše ovih dana
ohrabrujući srpske vlasti da donesu rezoluciju onako kako se to traži i
podržava srpsko „suočavanje sa prošlošću koje može da bude bolno, jer je
Srebrenica najveće masovno ubistvo u Evropi od Drugog svetskog rata i
ona se širom sveta doživljava kao strašno podsećanje na to do kakvog dna
ljudi mogu da potonu kada diktatori raspalmsavaju etničku mržnju a
spoljni svet ne reaguje na vreme.“ Naravno da je svet reagovao na vreme,
da je Srebrenica zaista bila demilitarizovana zona pod zaštitom UN, ne
bi bilo zločina u Kravici, Skelanima, Ratkovićima…a time ni uzročno
posledičnog sleda stravičnih zločina okončanih u julu 1995.
Miliband o diktatorima govori u množini ali misli u jednini.
Tuđman je, recimo, pred više desetina hiljada Hrvata na Jelačićevom trgu
u Zagrebu i čitavim svetom izjavio da „rata ne bi bilo da ga Hrvatska
nije htela“
Alija je rekao da su „oni (Bošnjaci) između mira i rata za suverenu
Bosnu izabrali rat“
Mesić danas pokazuje svoje pravo lice, zlokobnije od Tuđmanovog: izjavio
je da će, „ako Dodik raspiše referendum on da pošalje vojsku u Brčko“,
što opet može da dovede do rata.
Mi smo naravno krivi, i opet ćemo biti ako Mesićevo ludilo postane
stvarnost. Tražiće sutra neko novo suočavanje sa našom novom mračnom
prošlošću a rata neće biti ako ga Mesić ne bude hteo.
Najveći zločin su dakle počinili oni koji su rat hteli i izazvali iz
svojih razloga, i to čak i javno priznali, i to je upravo najveći ratni
zločin posle Drugog svetskog rata. Svi potonji zločini su samo
posledice-sotonska deca oca Zla.
Istina o razbijanju SFRJ-najvećem zločinu posle Drugog svetskog rata,
međutim, ne odgovara planerima i realizatorima, više im odgovara slika
Srebrenice simbola ili sažetka ratova koji su nastali nasilnim
razbijanjem SFRJ; diktatori su naravno raspalmsavali mržnju, priznavali
čak krivicu za rat, ali je odgovarao samo jedan, koji je neposredno
posle toga najvećeg zločina sa Blerom, Klintonom, Širakom i Kolom
pregovarao i slavio mir. Kako su posle takvog zločina sa takvim
diktatorom- “gorim od Hitlera”, mogli da sede za istim stolom, da ručaju
i da nazdravljaju? Tada Srebrenicu nisu pominjali. Setili se 15 godina
kasnije. Zašto?
I kao što su srebreničke žrtve svetski simbol patnje i nevinosti tako su
i Srbi postali svetski simbol zla i ludila, a za tako stravičnu optužbu
podloga ne može biti nikakva deklaracija već potpuno utvrđeno činjenično
stanje. Ne može se jednostavno reći “najveći (pojedinačni?) zločin posle
Drugog svetskog rata”, to se mora dokazati. A zadatak Haškog suda i nije
da proglasi najveći zločin, već da istraži i procesuira SVE zločine
uključujući zbilja najveći-razbijanje SFRJ. Navođenje drugog konkretnog
zločina po težini bi naravno narušilo podelu na indijance i kauboje, a
to već prevazilazi intelektualne kapacitete zapadne javnosti ili
narušava nametnuti scenario?
Kada bi neka komisija sastavljena od strana involviranih u srebrenički
zločin zaista utvrdila da je u dva-tri dana ubijeno više od 8.000 dece,
žena, starijih, civila, pa čak i okorelih zlikovaca, imenom i
prezimenom, šta bi meni trebao Dejvid Miliband, Nataša Kandić, Čedomir
Jovanović, Jelko Kacin, Evropski parlament, deklaracija Narodne
skupštine Srbije, Haški ili neki drugi sud, ja se više ne bih
izjašnjavao kao Srbin. Drugo nema šta, jer ja ne mogu da se suočim sa
“zločinom koji je neko počinio u moje ime” pošto u moje ime niko ne može
ni da počini zločin niti iko normalan može da poveruje da je neko ubijao
u nečije ime.
Dražen Erdemović, ključni svedok Haškog suda, je Hrvat i on je jelda
ubijao u “naše ime”? Nije! Ubijao je u svoje ime i za račun onih koji su
ga angažovali, što bi sud morao da utvrdi i izrekne presudu, a ne da se
nedužni građani izvinjavaju zbog tuđih zlodela. I svi koji se pozivaju
na to da su ubijali u nečije ime lažu jer ljudi pojma nemaju ko su ti,
ni kada su ubijali, ni gde su ubijali. Zločinci su ubijali samo u svoje
ime i u svoje ime moraju da odgovaraju pred licem pravde-bilo da su
izvršioci bilo nalogodavci.
Deklaracijom bi se zločinci amnestirali i sakrili iza nedužnih ljudi od
kojih mnogi ni mrava nisu zgazili a treba da se suoče sa “mračnom
prošlošću”, pri čemu su i sami žrtve ludovanja velikh sila na Balkanu.
Mnogi građani Srbije već dve decenije žive kao psi, ne naravno oni
američki-zaštićeni, i jedino mogu da se suoče sa bedom, očajem i uludo
proćerdanim životom.
Dragan Vidaković
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
