Da li je vazno da Srbija uđe u NATO?
NATO ili Nacionalne garde, pitanje je SAD U Srbiji je ovih dana oko 200 intelektualaca pokrenulo peticiju kojom se zahteva da se sprovede referendum povodom eventualnog ulaska Srbije u NATO alijansu. Nekako se uvrežilo mišjlenje da se u Evropsku uniju ulazi preko članstva u NATO, jer su neke susedne zemlje poput Rumunije ili Bugarske, prvo primljene u NATO pa tek posle su postale članice Evropske unije. Najobavešteniji čovek o ovome, aktuelni ministar vojni, nije jasno rekao da li je vreme da Srbija uđe u NATO ili ne, ali je zato potvrdio činjenicu da je srpska vojska reformisana po NATO standardima. Zna se da Vojska Srbije ne raspolaže i naoružanjem po NATO standardima. Da bi bila u potpunosti kompatibilna sa NATO, trebalo bi da ima i naoružanje po NATO standardima, a to mnogo košta, i dodatno bi opteretilo ionako tanak srpski budžet. Javno mnenje Srbije je protiv ulaska u NATO, ali postoji opravdani strah da bi se na ministarskom nivou, daleko od očiju javnosti mogao potpisati taj sporazum, kao što je uostalom, daleko od očiju javnosti potpisan i sporazum SOFA. Zato je veliku pažnju i dodatnu zabrinutost izazvao članak objavljen u najstarijem srpskom glasilu iz pera vojnog komentatora o tome da NATO poseduje (američke) pokretne betonske kontejnere. „To su bombe tipa B-61 i B-61-10, u proseku deset puta jače od one bačene na Hirošimu. Čuvaju se u specijalnim skladištima tipa WS3, u cilindrima od cementa“ koji se jednostavno samo ukopaju u tle zemlje članice NATO (a da ona to najčešće ni ne zna!) čekajući određen trenutak za aktiviranje. Naša zemlja nije članica NATO, a od 2007. godine je skupštinskom deklaracijom i vojno neutralna. Zaključak deklaracije je da niko ne može, niti ima pravo da donese odluku o pristupanju Srbije bilo kom vojnom savezu bez saglasnosti građana, koji o tome odluku mogu doneti isključivo na referendumu. Srbija je posle petooktobarskog prevrata praktično pod protektoratom SAD, a na njenoj teritoriji se nalazi jedna od najvećih baza na tlu Evrope, u koju retko koji pojedinac može da uđe. Čak ni svi koji su u njoj zaposleni, nemaju pristup pojedinim objektima unutar baze. Tolika tajnost u aktivnostima baze izaziva određene sumnje, između ostalog i te da li unutar električnih žica baze postoji i neki ukopani betonski kontejner, o čemu srpska vlada i njen minister vojni i pored odlične saradnje sa KFOR, pojma nemaju. Najvažnije je da se reforme vojske bliže srećnom kraju! U tim reformama našlo se naravno i mesto za (odličnu) saradnju naše vojske sa Nacionalnom gardom iz Ohaja o kojoj srpski ministar vojni i visoki oficiri srpske vojske govore s nekritičnim oduševljenjem. Hvale vredna saradnja nije samo naš specijalitet. Takvu saradnju ostvaruju i druge države eks Jugosavije ili, kako je moderno reći, Zapadnog Balkana. Tako Makedonija sarađuje sa Nacionalnom gardom Vermonta još od 1994. godine, i ta saradnja je krunisana decembra 2009. godine odlukom o slanju 80 makedonskih vojnika na avganistansko ratište. Nacionalnoj gardi iz Vermonta je navodno trebalo 18 meseci da ubedi Pentagon da odobri takvu saradnju. Hrvatske oružane snage sarađuju sa Nacionanom gardom Minesote i u prošloj, 2009. godini su poslali u Avganistan 12 članova hrvatskog dela Operativnog savetodavnog tima za vezu. Hrvatski vojnici, koji su ranije bili u Avganistanu, uglavnom su se obučavali u Nemačkoj, ovi koji su poslani prošle godine u aprilu, prvi put su obuku prošli u Hrvatskoj. Vojno iskustvo su stekli tokom sukoba u Hrvatskoj (Oluja i Bljesak!). Pripadnici Nacionalne garde Minesote su ratno iskustvo stekli u Iraku, Avganistanu i na Kosovu. U Crnoj gori je još 2006. godine u Podgorici ustanovljen Program državnog partnerstva između Crne Gore i Nacionalne garde američke države Mejn. Oduševljenje ovim partnerstvom nije krio Načelnik crnogorskog Generalštaba i tom prilikom je rekao da će Vojska Crne Gore, „pored domaćih, izvršavati i sve svoje međunarodne obaveze i na tom planu biće im potrebna podrška i pomoć SAD, te da u državi Mejn imaju partnera koji će im pomoći da uspešno izvršavaju sve zadatke“. Na ovu srceparajuću izjavu stigao je i prigodan odgovor glavnog oficira iz države Mejn, generala Blama, u kome je istakao da je „ prva oblast u saradnji, razmena oficira, podoficira i vojnika, druga podrazumeva saradnju vojnih jedinica, treća razmenu iskustava i proces učenja, dok četvrta oblast obuhvata pomoć civilnom sektoru u vanrednim situacijama“, dakle sve isto kao i u našoj saradnji sa Nacionalnom gardom iz Ohaja. Oružane snage Bosne i Hercegovine sarađuju sa Nacionalnom gardom države Merilend, koja je pobratimska država Bosni i Hercegovini. U okviru te saradnje vrše se združene vojne vežbe i aktivno sarađuju na planiranju daljeg razvoja BiH i njenom prijemu u članstvo NATO-a. Ni Slovenija nije ostala van vojnih angažmana, Slovenija, koja „snažno podržava nezavisnost Kosova“ (prema rečima njihovog predsednika Tirka tokom posete Kosovu decembra prošle godine) i „koja je tokom cele najnovije istorije podržavala Kosovo u njenoj evropskoj perspektivi i posvetila dužnu pažnju ovom pitanju, jer je samo evropskom perspektivom moguće da se nastavi prosperitet zemalja Zapadnog Balkana“, ima na Kosovu i Metohiji 380 vojnika, pripadnika KFOR-a u zoni odgovornosti Multinacionalnih snaga „Zapad“, sa sedištem u Peći. Koliko je saradnja Kosova i Slovenije bliska, pokazuje i obećanje ministarke odbrane Slovenije da će poslati pomoć od oko dva miliona evra za „podizanje kapaciteta Bezbednosnih snaga Kosova“. Protiv koga će te snage biti upotrebljene u određenom trenutku, nije teško pogoditi. Samo je pitanje vremena kad će svoje vojnike u okviru saradnje sa Ncionalnim gardama poslati vojske Crne Gore, Bosne i Hercegovine, ali i Srbije, na neka druga ratišta u odbranu „američkih nacionalnih interesa“. Odbrana američkih nacionalnih interesa biće važnija od odbrane vlastitih, srpskih nacionalnih interesa, o kojima je u zemlji Srbiji praktično zabranjeno govoriti. Već se provlači kroz medije priča da će na ratišta odlaziti „dobrovoljci“, tako da će država od svega oprati ruke. Siromaštvo država bivše Jugoslavije učiniće svoje, dobrovoljci će se prijavljivati za rat zbog para i to je ono što je najtužnije u celoj priči: postaće nečija tuđa, najamnička vojska upućena u bespuća Avganistana ili pustinje Iraka, pa im se ni grobovi neće znati. A dotle, umreženost Zapadnog Balkana sa Nacionalnim gardama SAD, kao paukovom mrežom, odslikava pravo stanje statusa – nacioalnog, ekonomskog i vojnog, zemalja koje su se našle u čeličnoj mreži iz koje će tešo uspeti da se iščupaju. To je stavrnost, i nažalost sudbina vazalnih, maih i slabih zemalja, koje su nastale na razvalinama bivše SFRJ. . Dr Mirjana Anđelković Lukić 21.1.2010. http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=1974
