Ekonomija destrukcije
Tuesday, 28 March 2006 Godine 1993. nedeljama je tražio, preko mojih prijatelja, da ga primim na razgovor mladi asistent Ekonomskog fakulteta jer je hteo da mi prezentira važan projekat, kako mi je poručivao, za koga mu je trebalo stručna pomoć nekoga koga je izuzetno cenio i koji može, ako bude hteo, presudno da mu pomogne. Nedeljama nisam stizao da zakažem sastanak mladom asistetu jer sam bio na putevima po mojim firmama u svetu, polovina od njih su se nalazila u EU, pa sam, koliko se sećam, tek nakon tri meseca primio u mom kabinetu mladoga asistenta. Došao je u društvu moga kuma, što mu je bila najbolja preporuka, i ja sam opušteno saslušao šta traži od mene. Molio me je da mu pomognem u otrivanju tajne hiperinflacije i da ga uputim na koji način Despot razara srpsku privredu, kojim kanalima se ubacuje novac i koji su glavni igrači u toj hazarderskoj prevari sopstvenih građana. Molio me je jer je hteo da piše knjigu o tome i nameravao je da objavi istinu građanima Srbije kako bi se potpuno raskrinkao jedan zlikovački režim. Mene je odabrao, kako je isticao, zbog moje stručnosti i svega onoga što činim za opoziciju, jer on dobro zna da sam ja jedan od najvećih finansijera opozicije i čovek koji može presudno da utiče na Zorana Đinđića. Nastup mladog asistenta mi se nije svideo jer je u njemu bilo, uprkos podaničke poniznosti pred nekim koji je moćniji i poznatiji od njega, velika doza pohlepe i agresivnosti koja je izbijala iz svakog njegovog gesta i koja nije mogla da se sakrije, uprkos pokušajima asistenta da kontoliše svoje nabujale ambicije. Ali kako je mladi čovek došao u društvu čoveka koji je učestvovao u mom intelektualnom sazrevanju, kako mi se čitava ideja o javnom raskrinkavanju Velike pljačke učinila važnom za rušenje mita o Vođi kao nepotkupljivom asketi koji se nalazi u astralnim nacionalnim visinama, pristao sam da otkrijem sve ono što sam znao, pristao sam da objasnim kako funkcioniše tehnologija pljačke i usmerio sam mladog asistenta na sve ljude koji su to mogli da mu izvorno potvrde. Uslov je bio da svi ti ljudi, koji su se nalazili na važnim mestima u administraciji režima, ostanu neotkriveni, jer oni nisu umešani u zločinaoko pljačkanje ali sve to posmatraju sa velikim gnušanjem. Moram da priznam, da sam iskoristio svoju stručnu reputaciju da otvorim sva zabravljena vrata i mladi asistent je dobijao sve potrebne podatke od državnih činovnika, koji su bili ubeđeni da te podatke moj službenik skuplja za neke moje potrebe. Na kraju, kada je mladi asistent prikupio sve potrebne podatke, pročitao sam materijal i dao svoje mišljenje. A onda je nastao novi problem – nije bilo para za štampanje. Nije mi preostalo ništa drugo nego da i taj problem rešim. Tako se pojavila, kao što pretpostavljate, knjiga „ Ekonomija destrukcija“ koja je donela slavu mladom asistentu – Mlađanu Dinkiću. Svega ovoga sam se setio na molbu ljudi iz „Tabloida“ da napišem stručno mišljenje o budžetu i finansijskom stanju privrede. Mladi asistent više nije tako mlad, mada je još uvek u zvanju asistenta, postao je moćan i bogat, raspolaže despotskom vlašću i radi sve ono što je napadao u svojoj knjizi. Dakle, Mlađan Dinkić, nekada Guverner bez ijednog dana rada u privredi i finansijama, danas Ministar finansija glavni je arhitekta, zajedno sa svojom šifrovanom sektaškom organizacijom, proces< uništavanja domaće privrede i glavni čovek ekonomije destrukcije koja se odvija od petooktobarske kontrarevolucije do danas. Kako se to dogodilo da deca pojedu svoju revoluciju i kako to da onaj koji se očajnički borio da sruši despota danas ima despotska ovlašćenja, to ostavljam psihoanalitičarima, psiholozima i socijalnim patolozima, za mene je presudno da se do kraja razobliče sve afere, pljačke i destruktivno dejstvo u srpskoj privredi opasnih tipova na vlasti koji gramzivo otimaju sve što mogu iz privrede, znajući da neće dugo ostati na tim mestima. Danas je više nego ikad jasno kakav je poguban rezultat njihove vlasi i ja ću, na najkraći mogući način i razumljivo za sve čitaoce, da objasnim, hiruški precizno, efekte vladavine lažnih reformatora. Dakle, japijevci bez radnog iskustva i na zadatku uništavanja srpske privrede, da bi se sprovela neoliberalna šok terapija MMF-a, koja je upropastila niz zemalja gde je taj pogrešan koncept primenjivan, nakon pet godina vladavine fabrikuju lažne statističke podatke, prava Potemkinova sela, kako bi marketinškim kampanjama, finansiranim od strane sve siromašnijih poreskih obveznika, ubedili preko 65% gubitnika tranzicije koji žive na 1-2 $ dnevno i 25% pripadnika srednje klase, koji po članu domaćinstva zarađuju po 200 evre, socijalna pomoć u Kanadi dostiže 1200 dolara, da su njihove reforme najbolje na svetu i da su oni svetski šampioni u sprovođenju reformi. Naravno, ozbiljni ljudi iz sveta, naši strušnjaci koji nisu pod kontrolom tajkuna ili partijske oligarhije i običan i normalan svet koji živi od svoje plate dobro znaju da se stvarni život i onaj koji se nalazi u glavama reformatora odavno razdvojio i da nemaju više ništa zajedničko. Kako se još uvek prikupljaju podaci po završnim računima za 2005. godinu, analiziraću dostupne podatke iz 2004. godine i pokazati ekonomiju destrukcije na delu. Prema objavljenim podacima, u 2004. godini bilanse su predala 75.447 preduzeća, koja su ostvarila ukupan prihod od 26 milijardi dinara, dok je ukupan rashod iznosio 45,5 milijardi dinara, što znači da su napravljeni gubici od 19,5 milijardi dinara ili, zbog boljeg uvida, preko 244.000.000 evra. Srpska privreda, uprkos samohvalama neoliberala bez radnog iskustva, nastavlja da uvećava gubitke i ništa se nije uradilo da se taj tragičan proces zaustavi. U istoj godini, ukupna iskazana obrtna sredstva iznosila su 1.493 milijarde dinara, dok su ukupne obaveze narasle na 1.669 milijardi dinara, što znači da je napravljen minus od 176 milijardi dinara ili 2.200.000.000. evra. Kada rasprodate sva obrtna sredstva, zalihe, nedovršenu proizvodnju i potraživanja srpskih preduzeća, ona ostaju dužna 2,2 milijardi evra. Ukupna nedostajuća obrtna sredstva potrebna srpskoj privredi popela su se na 10.000.000.000. evra. Ako analiziramo obrtna sredstva u navedenom iznosu od 1.493. milijarde dinara i to poziciju zaliha, videćemo da su zalihe porasle od 2003 godine, kada su iznosile 415 milijardi dinara, na iznos od 515 milijardi dinara u 2004 godini. Pošto je te godine prikazan rekordan rast industriske proizvodnje od skoro 9%, mada je proširena statistička osnovica praćenja industrijskih preduzeća dodavanjem 300 preduzeća iz privatnog sektora koja nisu bila u statistici 2003 godine, što je automatski podiglo rast industrijske proizvodnje jer su se upoređivale dve godine sa različitim bazama, podaci o rasu zaliha za 100 milijardi dinara ili 1.250.000.000 evra najbolji su dokaz promašenosti ovog koncepta reformi. Kakva je to industrijska proizvodnja koja navodno beleži rast ako se nagomilavaju zalihe? Kakva je to proizvodnja za zalihe? Moderna ekonomija taj pojam ne poznaje. Ali naši reformatori nose samo moderna odela. Zalihe su holesterol u privrednom organizmu. Njihovo nagomilavanje može opasno da ugrozi bolest pacijenta. A da je naša privreda teško bolesna i da se leči na pogrešan način to je danas građanima Srbije jasno. Ali to nadrilekari ne shvataju. Ili, bolje rečeno, ne žele da shvate. Još je Đinđić, sklon komičnim metaforama, rekao da oni vrše operaciju bez anastezije i to se zaista dešava na najgori mogući način po pacijenta. O pacijentu niko i ne brine. Najvažnija je marketinška kampanja. Najvažnije je da se pljačka ne prekida. Plačka se vrši tako što se primenjuju tri poluge za uništavanje nacionalne privrede, koje su izmislili eksperti za produbljavanje kriza iz MMF-a, i te poluge su : nagla spoljnotrgovinska liberalizacijja, divlja privatizacija i čvrst kurs domaće valute prema stranoj. Ako hoćete da slomite nacionalnu ekonomiju neke zemlje onda primenjujete ovaj recept. Razvijene zemlje to nikada ne bi primenile u svojoj privredi i državi zato što znaju kakve bi razorne posledice bile nakon takve ekonomske politike. Nažalost, ni Ideolog vulgarnog pragmatizma, koji se makijavelistički prekombinovao u svom utilitarizmu, ni Ideolog verbalnog legalizma, koji je nastavio da drema nad genocidom koji se sprovodi nad građanima Srbije, ništa valjano nisu uradili ni za državu ni za građane, pa je rezultat njihove pink demokratije dalje dramatično pogoršavanje stanja u privredi i sve veći pad životnog standarda i sve veće raslojavanje stanovništva, gde bogati postaju još bogatiji a siromašni još sironašniji. Nagla spoljnotrgovinska liberalizacija privrede, koja je više od deceniju bila izložena sankcijama, ratovima, hiperinflaciji i reketiranju despotovih tajkuna, dovela je do toga da je spoljnotrgovinski deficit od januara 2001. do januara 2006. narastao na 25,2 milijarde dolara, što je najveći deficit u istoriji Srbije. Pametna vlast nikad tako naglo ne bi otvorila granice za uvoz svakakvog belosvetskog đubreta, kako robe tako i ideologije, jer bi to bilo isto kao da ste čoveka koji je imao tešku operaciju i lekari su se borili za njegov život, takvo je bilo stanje posle rušenje despotije, čoveka koji leži u šok-sobi, za nekoliko dana izveli u ring da boksuje za titulu svetskog šampiona sa , recimo, nokauterom Majk Tajsonom. Pravo je čudo kako srpska privreda još uvek diše posle svega što joj rade lopovi na vlasti. Pametna vlast bi napravila supstituciju uvoza domaćom proizvodnjom i tako bi, uzimam najgore moguće rešenje, sačuvala 50% spoljnotrgovinskog deficita, što iznosi 12.500.000.000. dolara. Za taj novac mogli smo da otvorimo za pet godina 2.500.000.radnih mesta i da izvršimo kompletnu edukaciju naše radne snage i da je pripremimo za tržišnu utakmucu na svetskim tržištima. Nažalost, pametni ljudi su odstranjeni i zabranjno je kontrolisanim medijima da prenose njihove kritičke stavove, dok je skorojevićka vlast forsirala neoliberalne ideologe koji su bili plaćeni da šire propagandu o svemoći tržišta, dok su oni primali plate iz budžeta koji je bio u deficitu. Druga poluga uništavanja srpske privrede o kojoj danas samo hrabri smeju nešto da progovore, svi ostali se plaše tajkuna i njihovih kriminalaca, interesantno je da je strah od tajkuna veći nego strah od Despota, jeste banditska, razbojnička i divlja privatizacija u kojoj se otima na prevaru, poštujući zakone koji su za to baš i doneti, imovina kako države, što je politički problem, tako radnika i penzionera, što je povreda vlasničkih prava i privatne imovine građana. Kada danas bivši i sadašnji ministri bleje kako je sve što preduzimaju usaglašeno sa zakonom, moj odgovor na tu bestijalnost samozvanih eksperata i konsultanata multinacionalnih kompanija na privremenom radu u srpskoj vladi, koji kad završe ono zbog čega su i dovedeni, dobijaju nagradu za podaništvo i saučesništvo u pljački, dobro plaćena mesta u upravnim odborima upravo tih kompanija; moj odgovor je da su i Hitlerovi ministri vladali po zakonu i da su Staljinovi ministri takođe po nekom njihovom zakonu slali nevine ljude u Sibir. Ako znamo da je prodato 1800 preduzeća u procesu privatizacije i da je država prihodovala svega 1,7 milijarde evra, što nije tačno jer je najveći broj firmi prodat na aukciji gde se na šest godišnjih rata otplaćuje kupljni subjekt privatizacije, ako znamo da je Despot za prodaju polovine Telekoma dobio tada 1,6 milijardi maraka, što je danas, zbog izjednačavanja pariteta evra i maraka, isto toliko evra, onda se mora postaviti pitanje: zašto su građani Srbije rušili Despota kad je on za prodaju polovine državne kompanije dobio gotovo isto novca kao kada su reformatori prodali tolika preduzeća? Na to pitanje neko mora da odgovori. O svim prevarama u procesu privatizacije prikupio sam obilnu građu i nameravam da izdam knjigu kako bi naši potomci znali kako je izvršena najveća pljačka u Srbiji. O trećem segmentu uništavanja srpske privrede samo kratko. Vezanost domaće valute za stranu da bi se izbegla inflatorna spirala u nepokrenutoj srpskoj privredi pokazao se kao potpuno pogrešan koncept, kao i restriktivna kreditno-monetarna politika koja, uprkos tome što su devizne rezerve pokrivale sada već čitavih 300% ukupne novčane mase u zemlji, što je neverovatan podatak i jasno pokazuje kakve neznalice vode Centralnu banku, nije dovela do jednocifrene inflacije, na koju su računali asistenti za Guvernera i magistar ministarstva finansija i samozvani kandidat za Nobela, već je inflacija dostigla zvanično objavljen rast od 17,7%, dok je realna inflacija bila duplo veća – 35%! Inflacija se otrgla kontroli jer uzroci visoke temperature nisu u toplomeru koji meri visoku temperaturu, nego u privrednom organizmu koji boluje od teške bolesi a leče ga lekari stažisti koji nikako da doktoriraju u pristojnom akademskom roku. Ne treba menjati toplomer, nego lekara. Svi znamo da je glavni zadatak naše današnje Centralne banke da brani devizni kurs, odnosno da to prevedem na narodni jezik, glavni zadatak Centralne banke je da po što nižem kursu otme devize od građana koji svake godine dobijaju od svojih rođaka i prijatelja iz rasejanja čitavih 4,1 milijardu dolara, pa smo zauzeli 11. mesto u svetu po deviznim prilivima iz dijaspore. Tako je Centralna banka dogurala devizne rezerve do 5,8 milijardi evra, jer građani preživljavaju, osim paketa sa sela i sive ekonomije, upravo na prodaji poklonjenih deviza Centralnoj banci po višestruko nižem kursu. Umesto da se kurs, na bazi svih ostalih parametara približi nivou od 200 dinara za jedan evro, on se namerno drži tako nisko da bi se za što manje dinara, koji još uvek nije konvertabilan, otkupilo što više deviza. Onda se te devizne rezerve drže u stranim bankama po kamatama od 1-2%, dok te strane banke plasiraju taj novac svojim filijalama u Srbiji po 6-7%%, a onda te filijale plasiraju građanima i privredi sa kamatama od 15-40% godišnje. Uđeš, izađeš i gotovo! Laki keš! Lanac ekonomije destrukcije se nastavlja. Vlast ima niteres da se takva pljačka Srbije nastavi. Akteri dobijaju ogromne provizije, kupuju kuće na Ukletom brdu, dobijaju koferče, posreduju u kupovini strateških grana i preduzeća, uzimaju deo vlasništva u procesu privatizacije i preko noći postaju oligarhija ili čelni ljudi filijala multinacionalnih kompanija. Za to vreme, građanima se plasira marketinška kampanja o suficitu budžeta koji, nakon deficita u 2004. godini od 45 milijardi dinara, za samo godinu dana završava u suficitu od 32 milijardi dinara. Kako je to moguće? Pogledajmo primer zemlje koja je najnerazvijenija EU, radi se o Portugaliji koja ima deficit budžeta od 6,2%, što je duplo veći deficit nego što je dogovoreno i potpisano Paktom za stabilnost, i čija vlada planira da tek u 2009. godini uravnoteši deficit na usaglašenih 3%. Oni uopšte ne govore o nikakvom suficitu. Isti slučaj je i sa Grčkom. Isti slučaj je i sa Mađarskom, Poljskom, Češkom i razvijenom Nemačkom i Francuskom. Kako to, recimo, da razvijena i finansijski moćna Nemačka ima deficit budžeta iznad 4%, a prezadužena i osiromašena Srbija ima suficit? Ko je tu lud, gospodo? Ko namerno sve nas sluđuje da bi lično profitirao u tranziciji? Koliko su para ukrali reformatori i njihovi tajkuni? Kada će se završiti ova pljačka? Kako će se završiti pljačka? Na sva ova pitanja građani Srbije će morati da potraže odgovore. Što pre to bolje za sve. Što se mene lično tiče, biću vrlo oprezan kada neki novi kandidat za Nobela potraži moje stručne usluge.Ne verujem da ću imati vremena za nove kandidate, makar ih dovodio i sam kum. Nešto smo obojica naučili: nikad ne veruj političaru makar se predstavljao kao asistent. http://www.dragas.biz/content/view/1404/69/
