Извор : Дневне новине „ПРАВДА“, 30-21.01.2010.
Генерал Стеван Мирковић Дивизија Земљотрес на Хаитију, као и ураган Катрина у Њу Орлеансу показали су, јасније него Маркс, да је капитализам неправедан и труо систем. Брзо ће рикнути, а и САД с њим - издржите, другови, нарочито ви на КиМ, долазе бољи дани. - Смрт тог поретка сада је уочљива. Ако је 1989. била његов почетак, 11. септембар довео је до повратка историје, а 2008. је, са колапсом „Браће Леман", означила почетак краја ове игре - каже наш гост ових дана, Костас Дузинас, професор Лондонског универзитета. Овакви какви смо, нећемо то дочекати како треба, па се морају променити неке ствари у Србији. У данашњем свету насиља вредимо онолико колико имамо дивизија, што је нарочито важно код светских катаклизми. Пешадијске, механизоване, ваздухопловне, партизанске, свеједно - свака је на свом терену најјача. Када су балисти почетком 1945. дигли устанак на тек ослобођеном КиМ, Тито је одмах упутио тамо 37. дивизију НОВ и ПОЈ, која је у крви угушила побуну. Како ми данас стојимо са дивизијама? Тешко питање, на које се не усуђујем да одговорим, јер сам већ двадесет година ван строја и тим се послом не бавим. Србија ми, иначе, личи на боксера спуштених руку, кога противник бесомучно макља, а он моли судију да прекине борбу. Како ћемо да одбранимо земљу када не можемо ни једну њену покрајину да заштитимо? И каква смо ми држава и главни фактор стабилности у Југоисточној Европи, када у тој држави грађани покрајине хапсе министре и њихове помоћнике и протерују их за Београд, а ови покорно ћуте и беже ко зечеви, да би се на крају жалили страним владама због тога? Никаква! Слепило државног естаблишмента у откривању и процени непријатеља постало је забрињавајуће. Сви се, па и стручне службе, баве тероризмом и дрогом, док агресор спроводи своје оперативне и стратегијске планове војном силом на терену. То је крах мирољубиве дипломатско-правне државне политике ДС-а. Порази и неуспеси се нижу један за другим. Тако нас, уместо наше БИА, магазин "Глас југа" из Грачанице упознаје са Тачијевом "Стратегијом за север Косова", чији је коаутор Еулекс, и то када је њена реализација већ почела, и то радикално. Ко зна какве нам још мућке спремају, док ми тапкамо по мраку и не предузимамо ништа. Сепаратисти имају стратегију за свако село, а ми ни за државу као целину, а камоли за КиМ и његов северни део. Очито да је рејтинг наше војне и полицијске моћи све нижи. Србе који пређу административну линију ка КиМ ради обиласка гробља хапсе и глобе са 250 евра по глави. Албанци прелазе ту исту линију ка ужој Србији, секу и носе огревно дрво, успут пуцајући на нашу полицију, која све то мирно гледа, јер неће да "изазива сукобе и нестабилност". Реакција Владе на задње хапшење Срба из Медвеђе је срамотна (вербални протест Еулексу), па је своје суграђане ослободио председник СО плативши казну. То је човек од акције, што Влади не иде од руке. Сва је од папира. Избор савезника нам је катастрофалан. Наши "пријатељи" из ЕУ се снажно залажу да што пре уђемо у ЕУ. Истински пријатељ би се запожио да што пре уђемо у Приштину. Чак и они који не признају независност КиМ, ћуте о томе. Па, како и не би, када ни наша Влада не показује намеру да крене тамо са војском, ако друкчије не иде. А не иде. Оваквим дефетистичким ставом Србија подстиче сепаратисте широм света да стварају своја Косова. У Приштину се можемо вратити само као партизани 19. новембра 1944. Тада је 46. дивизија НОВ и ПОЈ ослободила град од Немаца и балиста. Постоји у теорији и пракси много стратегија малих земаља у борби са великим силама ради очувања своје независности. На тој скали су и искуства наше земље, и то не мали број. У сваком случају, то мора бити наша, специфична стратегија, чији смо микросегмент видели ових дана у куршумлијском селу Рашевцу.
