ŽELJKO CVIJANOVIĆ: GAZELA KAO METAFORA ILI KAKO SU SE SVA BORISOVA JAJA NAŠLA U JEDOJ KORPI
ponedeljak, 01 februar 2010 12:51 Boris Tadić danas samo bira između nekoliko loših scenarija svoje vladavine budući da elementarne činjenice kazuju da se u zemlji kojoj preti rušenje najprometnijeg mosta ne može voditi nikakva smislena državna politika Jedino smisleno strateško planiranje srpske države danas počiva na sledećoj kalkulaciji: valjda se Gazela neće srušiti; ako se ipak sruši, valjda će to biti u gluvoj noći i valjda na mostu neće biti automobila i putnika; a ako se i sruši, pa i ako to bude u vreme gradske špice, valjda neće pasti na glavu nekom Romu, jer tek bi to bio politički problem. Strateško planiranje tog Roma ispod mosta izgleda ovako: valjda će se Gazela srušiti; ako se sruši, valjda će se on zateći ispod nje; ako se sruši i on tada bude ispod nje, valjda će nekako preživeti. A ako se saberu sva ta valjda, možda će bela braća iz Evrope naterati Đilasa da mu dodeli stan. Ima li razlike u strateškom planiranju srpske države i Roma ispod mosta. Ima: Rom nije sasvim bez šansi. Tim pre što njegovu strategiju čine samo tri valjda i jedno možda, što je mnogo manje faktora neizvesnosti nego u slučaju Srbije. Dakle, činjenica da više od dva miliona žitelja glavnog grada živi na mostu koji svakog dana može da se sruši čini neumesnom gomilu drugih pitanja koja nam se danas čine tako važnim. Na primer, da li je moguće voditi ikakvu državnu politiku u zemlji u kojoj nikoga ne bi iznenadilo ako bi se sam od sebe srušio najprometniji most? Ima li smisla ozbiljno postaviti pitanje da li Boris Tadić danas ima šansi da se odupre pojačanim pritiscima spolja, svestan da se nalazi na čelu evropskog Haitija, što će reći najranjivije zemlje u ovom delu sveta. Zaboravite. Tamo gde može da se sruši most preko koga se iz Istočne Evrope prelazi u Centralnu, i gde taj nesrećni most nije stvar slučajnosti i zle sreće, već jednog duboko ukorenjenog zlog sistema, koji su baštinile sve srpske vlade u poslednjoj deceniji, tamo je državna politika samo spisak lepih želja bez ikakvih mehanizama da budu ostvarene, tamo predsednici svoje mandate počinju velikim planovima i idejama, a završavaju ih ili kao tipovi koje nosi matica ili kao tvrdoglavi „populisti“, kako ih nazivaju Ameri, prepuni nacionalnog ponosa i bez ijedne poluge moći da tu ideju distribuiraju na funkcionerski stepen ispod sebe, akamoli dublje. Eto odgovora na pitanje kako su se to početkom 2010. sva jaja Borisa Tadića našla u istoj korpi iako je vlast pre godinu i po preuzeo nošen idejom da jedino to neće i da svoju spoljnu politiku artikuliše na četiri strateška stuba. Umesto toga, on se danas trkom primiče istoj onoj poziciji u kojoj su se našli njegovi prethodnici – Zoran Đinđić s početka 2003. i Voja Koštunica s početka 2008 – ljudi svesni užasnog pritiska pod kojim su se našli i bez ijedne poluge osim sopstvene volje da se tom užasnom pritisku odupru. Hajde da još jednom vidimo šta se to od Borisa sa Zapada zahteva u ovoj godini: jedan, da likvidira ili bar pomogne likvidaciju srpskih institucija na Severu Kosova; dva, da oslabi otpor Mileta Dodika u Republici Srpskoj ustavnim promenama koje će veći deo vlasti iz Banjaluke preneti u Sarajevo; tri, da isključivo sopstvenim popuštanjima popravi odnose u regionu u kome bar četiri zemlje manifestuju otvoreno neprijateljstvo prema Srbiji; četiri, da nastavi ekonomske reforme koje provode domaći neoliberali, gde najbolji delovi srpskog privrednog tkiva, sa sve tržištem, pripadaju strancima i sloju njihovih domaćih prijatelja, dok se stanovništvo pauperizuje i dok zemlja postaje večiti klijent stranih kredita i pomoći; peto, da uhvati Ratka Mladića, o čijem su kretanju bar dve od tih zemalja koja ga danas besomučno pritiskaju svih ovih godina znale više od njega. Koliko je taj pritisak postao neskriven i povezan sa javnim poniženjem, svedoči to da se on javno ne izražava preko stranih emisara i ambasada, već kroz samu Borisovu infrastrukturu. Hajde da ne pominjem svaki put Pajtića i njegovo formiranje evropske Vojvodine, da vidimo šta se događa oko rezolucije o Srebrenici. Dok Tadić i njegov tim danima mozgaju kako da naprave rezoluciju u kojoj će zadovoljiti i zahteve sa Zapada i na pitanju Srebrenice veoma senzibilnu domaću javnost – a tu se ne radi samo o šačici nacionalista – državni sekretar u Ministarstvu za ljudska prava Marko Karadžić ga preko B92 opominje: ako u rezoluciji ne misli da kaže da je u Srebrenici učinjen genocid, bolje da je i ne donosi. E sad, da Srbija nije zemlja u kojoj se sve gazele osim one na Savi nisu već srušile, hijerarhijska pravila bi nalagala da ovaj činovnik veoma pazi šta govori, posebno zato što govori o stvarima o kojima glavni šef još nije rekao poslednju reč. Ne, on je rekao svoje, uveren da je u Srbiji manji rizik dezavuisati predsednika države nego ambasadu koja aplaudira tvom tv-nastupu. Karadžić je samo primer koji ilustruje Tadićevu bednu poziciju. Naravno, mogao bih još satima da nabrajam vladine funkconere koji nameravaju da se istaknu ove godine, uvereni da svojom pojavom nadmašuju Borisove političke kapacitete i perspektive. Rekao bih da su u tome potpuno u pravu: njegova perspektiva trajaće onoliko koliko bude mogao da prati te zahteve. Onog trenutka kada to više ne bude mogao, moraće da se povuče i ustupi mesto jednom od ne tako malo kandidata za svoje mesto. Za sada Boris prati igru: tri meseca uoči presude MSP, potezi koje povlači na Kosovu najviše liče na puzajuću predaju pokrajine; zbog njegovih poteza u bosanskoj priči, odnosi sa Dodikom, najblaže rečeno, opterećeni su velikim nepoverenjem; stvari u regionu obeležene su odricanjem Srbije od vitalnih nacionalnih interesa; srpska ekonomija odvija se između neumerenih obećanja ministara i potpunog ekonomskog sloma, koji je moguće izbeći samo prodajom jednog od dva preostala velika primerka porodične srebrenine kada su vremena za prodaju daleko od dobrih. Naravno, Tadić u sve to nije ušao bez koncepta: popuštanja na Kosovu trebalo je da budu deo političke igre kojom bi se ono na velika vrata vratilo u diplomatsku sferu, dok su Bosna i region bili deo su priče kojom će Srbija pokazati svoju konstruktivnost pred Evropskom unijom i činjenicu da se glavne regionalne stvari ne mogu oposliti bez nje. A onda mu je napukao most, ako razumete o čemu govorim. Naravno, kriza koja je duboko probola Srbiju, bila je važan taktički faktor SAD i vodećih zemalja EU prema Srbiji. To će reći da nije stvar koincidencije što se odatle regionalni projekat, koji se odvija na račun Srbije, ima završiti u godini kada Beogradu ekonomska kriza preti potpunim slomom, kada vlada samo pokušava da sustigne događaje koje joj nameće realni život i kada su mogućnosti za manevar toliko sužene da čak i odugovlačenje svega toga i prenošenje u bolja vremena predstavlja nedostižan projekat. Rečju, kriza, za koju je Tadićev ekonimski guru Mlađan Dinkić pre manje od godinu i po tvrdio da će Srbiju ostaviti netaknutom, postala je argument za ubrzanje političkog sloma. Ako je Tadić u jednom trenutku mogao da poveruje kako će njegovo popuštanje proizvoditi ustupke u sedištu EU, pa i ako su se ti ustupci počeki događati, on danas nema nikakve garancije da će, ako procese koji se od njega zahtevaju dovede do kraja, ući u društvo EU, gde bi pred građanima mogao da te ustupke opravda. To će reći da se ono što što on mora da uradi ima dogoditi odmah, dok će se ono što treba da dobije – o uklasku u EU je reč – dogoditi za desetak godina, budući da ulazak Srbije u EU 2014. ne veruju ni oni koji o tome govore u medijima. Naravno, sada je pitanje kako će Boris da preživi tu vremensku rupu koja se pojavljuje između onoga što bi trebalo da uradi i onoga što bi trebalo da dobije. Nikako. Nije predviđeno da preživi. Šta će onda da uradi? Danas se u Srbiji ponovo mnogo govori o izdaji, ali rekao bih da se jedina izdaja provedena do kraja događa između Borisa i njegove stranke, odnosno vlade. Jer stvarnost u Srbiji koju je proizvela ta vlada i događaji na koje je propustila da reaguje - gde se Gazela pretvara samo u jedan simbolički špic u kome se seku sve stvari - izdanog Tadića onemogućuju da artikuiliše bilo kakvu politiku, makar onu u kojoj bi mogao svoje ustupke da dovede do kraja i da ih žestoko naplati. Elem, Tadića su izdali njegovi, sada je na njemu da izda sve drugo. Hoće li se to dogoditi? Naravno, više ne postoji realan scenario u kome Tadić može da izađe kao pobednik. Ako nastavi da radi ono što Zapad od njega očekuje, njegov rejting će se sasvim urušiti i dobitke od tih stvari, ako ih uopšte bude, neće uživati on, već oni koji dođu posle njega, budući da sam u ovim okolnostima nema načina da premosti tu vremensku rupu. Ako je želeo da taj interregnum premosti dovršavajući krupne državne reforme, njih neće biti u okolnostima kada kriza postavlja pitanja pukog preživljavanja i privrede i građana. Ako kaže – ne više, i mene ste prevarili - srušiće mu se Gazela na glavu. To znači da se već danas kristališe kako se Tadićeva vladavina može završiti samo na nekoliko neveselih načina. Jedan je da njegov politički život bude položen na oltaru krize i svih ovih ustupaka, koje će dovršiti jer, ako poliitka podrazumeva nekakvo kretanje, to je jedini put koji je za njega danas široko otvoren. Drugi je da kaže „ne“ i pokuša da zadrži vlast, svestan da, ako to uradi, može da očekuje samo udarce i po sebi i po svojoj ranjivoj zemlji, gde neće znati hoće li ga jače udarati prijatelji, neprijatelji ili onaj most koji se nakrivio. Treći je da kaže „ne“ i sve te udarce izbegne povlačeći se, svestan da je njegov politički i moralni habitus ipak iznad one trivijalne fraze o poštovanju realnosti, odnosa snaga i ničega više što bi politiku moralo da čini. Četvrto je samo u domenu teorije: da svoju slabašnu šansu potraži u činjenici kako je svoju političku strategiju planirao u jednom svetu i kako mu je došlo da je provodi u sasvim drugačijem. A to će reći da napravi tako radikalan zaokret menjajući baš sve – od svoje vlade do svoje stranke - posle čega će biti optužen - sa preterivanjima, kako je i red - da se pretvara u srpskog Čaveza i da u tim okolnostima pokuša da preživi zajedno sa Srbijom. Pa makar mu se onaj most srušio na glavu bez nade da će mu Đilas posle toga dodeliti stan. http://standard.rs/vesti/49-kolumne/3811-eljko-cvijanovi-gazela-kao-metafora-ili-kako-su-se-sva-borisova-jaja-nala-u-jedoj-korpi-.html
