Piše: Miodrag Kostić ponedeljak, 01 februar 2010 Ko razume, shvatiće
Jezik kojim se Ministarstvo za dijasporu obraća našim ljudima u inostranstvu potpuno je nerazumljiv čak i onim Srbima kojima je maternji jezik srpski, a ne ”birokratski” Čuo sam se pre neki dan sa sestrom koja živi u Kanadi, i ona mi je tom prilikom ispričala šta joj se nedavno dogodilo. Kao predsednici hora ”Stevan Mokranjac” u crkvi u Hamiltonu (blizu Toronta), stigao joj je imejl od našeg Ministarstva za dijasporu sa molbom da se evidentira u spisak dobrotvornih organizacija Srba u inostranstvu. Moja sestra se obradovala, jer je to prvi put za skoro 20 godina, koliko živi u Kanadi, da je neko iz Srbije službeno kontaktirao sa njom. Međutim, kad je malo bolje pogledala šta se sve od dokumenata u prijavi Ministarstvu od nje traži, nije verovala svojim očima. Prvo traže da se prijava za upis u evidenciju mora overiti pečatom organizacije. Moja sestra se našla u čudu, jer ko je ikada bio u Severnoj Americi, zna da tamo pečat u formi i obliku u kojem ga mi poznajemo ne postoji. Drugo, kaže da treba nabaviti rešenje o upisu u registar dobrotvornih organizacija i da se mora prevesti sa engleskog na srpski, a da je prevod ne! ophodno overiti kod sudskog tumača. Pored toga, traže i da se pošalje akt o izboru lica ovlašćenog za zastupanje organizacije. Moja sestra im je odgovorila da pečat u Kanadi ne postoji i da ne zna šta je to rešenje o upisu u registar organizacija, jer takav registar kod njih ne postoji. Takođe, napisala im je da hor nema prihode, a da prevod navedenog rešenja kod ovlašćenog sudskog tumača za srpski jezik košta oko 200 dolara. Pravi šok bio je odgovor Ministarstva koji vam prenosim doslovno: „Ukoliko ne koristite pečat, potrebno je da dostavite tumačenje nadležnog državnog organa da niste u obavezi da koristite pečat. Takođe, ukoliko ne podležete registraciji, potrebno je da dostavite tumačenje nadležnog državnog organa da ne podležete obavezi upisa u registar. Rešenje o upisu u registar, odnosno jedan od napred navedenih dokumenata, mora biti preveden na srpski jezik kod ovlašćenog sudskog tumača. Akt o izboru lica ovlašćenog za zastupanje jeste odluka organizacije o imenovanju lica ovlašćenog za zastupanje“. Jedino što je moja sestra mogla da učini posle ovakvog odgovora je da im se zahvali na zahtevu za evidentiranje i da ih obavesti da odustaje od prijave. Možda prosečnom građaninu u Srbiji ovakav odgovor Ministarstva ne zvuči čudnovato, jer smo se navikli i oguglali na birokratska maltretiranja od strane osiljene državne administracije. Pošto sam i sam živeo 17 godina u Severnoj Americi, meni je reakcija moje sestre potpuno razumljiva. Ono što je za mene šokantno jeste to u kolikoj meri Mini-starstvo ne poznaje i omalovažava dijasporu i njihove probleme. Kao da živimo u vreme Nušićevog ”Sumnjivog lica” i ”kljukane dinastije”, a ne u 21. veku WEB 2.0 komunikacije Prvo, jezik kojim se Ministarstvo za dijasporu obraća našim ljudima u inostranstvu potpuno je nerazumljiv čak i onim Srbima kojima je maternji jezik srpski, a ne ”birokratski”. Većina naših ljudi u dobrotvornim organizacijama po svetu mahom su Srbi u drugom i trećem kolenu i jedva razumeju i čitaju srpski jezik. Zamislite kako im tek deluje ovaj čudovišni birokratski jezik koji i mi rođeni u Srbiji jedva razumemo. Ako čak i pređemo preko (neprelazne) jezičke barijere, ostaje pitanje potpunog nerazumevanja za dijasporu našeg Ministarstva za dijasporu. U većini (slobodnog) sveta pečat se (kako to mi znamo) ne koristi. Tražiti uverenje od ”nadležnog državnog organa da niste u obavezi da koristite pečat” je aps! urd, jer čak i kad bi postojao takav nadležni državni organ u Kanadi, ne znam kako biste im objasnili da tražite ”potvrdu o nepotrebnosti korišćenja pečata”. Drugo, čak i kad bi moja sestra uspela da pronađe ”nadležni državni organ” u Kanadi, i uspela da im objasni šta joj to treba i zbog čega, i oni joj izdali famozno rešenje o upisu u registar (koji u tom obliku tamo ne postoji), moja sestra mora ići kod sudskog tumača na prevod. Za prevod bi morala iz svog džepa izdvojiti 200 kanadskih dolara, jer je njena dobrotvorna organizacija zasnovana na dobrotvornom prilogu članova, a ne na prilogu države, kako se to kod nas radi. Njen problem je to što bi radije, ako bi već trebalo da priloži tih 200 dolara (a daje mnogo, mnogo više), taj novac dala za neku od dobrotvornih akcija koje inače čine. Pokloniti tu sumu u birokratske svrhe, tek da bi se zasitio hir birokratske gluposti Ministarstva za dijasporu, greh je od koga niko ne bi imao koristi (osim sudskog tumača). Ono što je za mene šokantno (ali me ne iznenađuje) jeste to u kolikoj meri Ministarstvo ne poznaje i omalovažava dijasporu i njihove probleme. Kao da živimo u vreme Nušićevog ”Sumnjivog lica” i ”kljukane dinastije”, a ne u 21. veku WEB 2.0 komunikacije. www.poslovnaznanja.com http://www.akter.co.rs/index.php/ekonomijaprint/2171-ko-razume-shvatie.html Srpska Informativna Mreza [email protected] http://www.antic.org/
