Već dvesta godina traju sporovi da li je Skenderbeg arbanaškog ili srpskog porekla U predvečerje predsedničkih izbora u Srbiji, papa Benedikt Šesnaesti primio je predsednika Kosova Fatmira Sejdijua, koji je poglavaru Rimokatoličke crkve darivao izliveno, omanje poprsje Skenderbega. Sam događaj nameće potrebu da se podseti na neke nedoumice o ovom junaku iz 15. veka, o kome je bar deo pune istine svakako pohranjen i u arhivima Vatikana. Već dvesta godina traju sporovi da li je Skenderbeg arbanaškog ili srpskog porekla. Zastupnici prve teorije uporište prvenstveno nalaze u pisanju Edvarda Gibona iz 1788. godine, dok se predstavnici druge teorije pozivaju na brojnije izvore. Mitropolit crnogorski, skenderijski i primorski i trona srpskoga, egzarh Vasilije Petrović Njegoš u svom radu „Istorija o Crnoj Gori” iz 1754. pominje Đorđa Kastriota Skenderbega (1405–1468) i njegovu kćerku Voisavu (Vojislavu) koja se udala za hercega Stefana Crnojevića. Tokom 24 godine Stefan će uz tasta Skenderbega vojevati u 63 bitke i „do nogu tući Turke”. Stefanov sin Đorđe se oženio kćerkom Leke Dukađina (i ona se zvala Voisava), a drugi sin Ivan se oženio Marijom, kćerkom bosanskog bana Stefana. Ivan i Marija su izrodili sinove Đorđa i Stanišu (1457–1530) koga je otac kao taoca poslao sultanu Mehmedu Drugom radi očuvanja mira. Tamo je Staniša preobraćen u islam i nazvan Skenderbeg. Bio je to drugi Skenderbeg, precizira mitropolit Vasilije Petrović Njegoš, jer je prvi Skenderbeg bio Đorđe (Đurađ, Đerđ) Kastriot. Poprsje ovog drugog darivao je Sejdiju papi prošle subote. Ime Skenderbeg potiče od turskog naziva za Aleksandra Velikog (Iskander), osvajača, vojskovođe i ratnika visoko cenjenog na otomanskom dvoru. Đorđe Kastriot je prvi poneo to zvučno ime, jer je kao talac porte vaspitan, islamizovan i proslavljen u mnogim bitkama na strani otomanske vojske. Njene redove napustio je 1433, u 28. godini, kada se vratio u arbanaške krajeve, a onda i u staru hrišćansku veru. Sada je postao bespoštedni ratnik protiv otomanske sile. Majka prvog Skenderbega, Voisava, bila je srpska plemkinja iz Donjeg Pologa u Makedoniji, mesta blizu Tetova. Njegov otac zvao se Jovan (Ivan) Kastriot. Izrodili su četiri sina – Repoša, najstarijeg, onda Stanišu, Konstantina i Đorđa (Đurađa). U narteksu velike crkve u Hilandaru, na njenom severnom zidu, ima jedan natpis na starosrpskom: „Prestavi se rab božii Repoš, duks ilirskii, 6939' („Ovde počiva sluga božji, vojvoda ilirski, 6939), što će reći da je preminuo 1431. godine. Iznad natpisa je oslikana freska Bogorodice sa Hristom, a oko nje su likovi Svetog Simeona (Stefana Nemanje) i njegovog sina Svetog Save. Repoš je najstariji sin Jovana Kastriota, rođeni brat prvog Skenderbega. U jednom hilandarskom rukopisu, sačuvanom u Muzeju Rumjancovski u Moskvi, piše: „Sego 2 maja prestavi se Kastriot, mniški že Ioakim monah” („Ovog 2 maja preminuo je Kastriot, po monaškom zvani Joakim kaluđer”). Joakim kaluđer je sam Jovan Kastriot, otac prvog Skenderbega. Otkud zemni ostaci njegovi i sina mu Repoša na Hilandaru? Otud što je Jovan kao vlastelin i otomanski podanik 1428. potpisao ugovor o privilegiji da na Svetoj gori on i njegova četiri sina doživotno uživaju blagodati monaške isposnice koja će postati poznata kao arbanaški pirg, udaljena nekoliko kilometara jugozapadno od Hilandara. Ugovor je potpisao jeromonah Atanasije, tada iguman Hilandara, jer je Jovan Kastriot hilandarskom bratstvu darivao svoja imanja, sela Radostuše (danas Rostuše) i Trebište, u dolini reke Radike, severoistočno od Debra, gde se nalazio i manastir posvećen Uspenju Bogorodice. Za razliku od oca i brata, Đorđe Kastriot, prvi Skenderbeg, nije stigao do hilandarske isposnice u arbanaškom pirgu, jer se kao izvanredno sposoban vojnik dugo borio protiv otomanske vojske. Ucenjen od pape Pija Drugog materijalnom podrškom, prešao je u katoličanstvo, ali je uprkos tome sahranjen sredinom januara 1468. u pravoslavnoj crkvi Svetog Nikole, poviše Lješa. U priči o dva Skenderbega svakako treba navesti da su Jovan Kastriot i njegova žena Voisava uz četiri sina izrodili i pet kćerki – Maru, Jelu, Anđeliju, Vlaisu i Mamicu. Njihov sin Đorđe, prvi Skenderbeg, imao je sina jedinca, Ivana, koji je oženio Irinu, kćerku Lazara Brankovića, unuku slavnog Đurađa Brankovića. Protekom vekova, srpsko poreklo Đorđa (Đurađa) Kastriota, prvog Skenderbega, postalo je sporno, a onda i uveliko zatamnjeno. Postao je najveći albanski junak, ali i među albanskim istoričarima s Kosmeta ima onih koji navode da je Skenderbeg bio islamizovani Srbin (Š. Nimani). Manipulacija prvim Skenderbegom imala je jedan od vrhunaca u Drugom svetskom ratu. Nacistička Nemačka i fašistička Italija su kao okupacione sile njegovim imenom nazvale zloglasnu 21. SS diviziju „Skenderbeg”, koja je u Drugom svetskom ratu počinila velike zločine nad Srbima, Crnogorcima i drugim nealbancima na Kosovu i Metohiji. Sporenje o poreklu prvog Skenderbega traje i dalje, ali, nadamo se da je ponešto od navedenih činjenica poznato i Fatmiru Sejdijuu, baš kao i učenjacima iz Vatikana, ako ne i samom papi Benediktu Šesnaestom. Starosrpski jezik u dva pisma Đurđa Kastriota Dubrovčanima Izvor: <http://openlibrary.org/b/OL1523912M/Stanovnis%CC%8Ctvo_slovenskog_porijekla_u_Albaniji> "Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji" - Zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa održanog na Cetinju 21, 22. i 23. juna 1990. godine Gordana Jovanović Dva kratka pisma Đurđa Kastriota rečenog Skenderbega, kako sam sebe naziva, objavljena u Monumenta Serbica[1] daju mogućnost da se progovori o upotrebi srpskoga jezika kao instrumenta oficijelne komunikacije i u arbanaškoj sredini, u dvorskoj kancelariji Đurđa Kastriota. Pisma su upućena Dubrovčanima, odn. Dubrovačkoj republici, u čijoj je kancelariji postojao običaj da se kancelar, koji je nadležan za prepisku na srpskom jeziku, naziva "dijak srpski".[2] Ovakav "dijak" morao je postojati i u kancelariji Ivana Kastriota, Đurđevog oca. Potvrda kojom Ivan Kastriot daje povlastice Dubrovčanima da trguju u njegovoj zemlji iz 1420. g. pisana je takođe na starosrpskom jeziku. Ovim jezikom napisana je i Ivanova darovnica kojom on sa sinovima Stanišom, Repošem, Konstantinom i Đurđem prilaže selo Radostuše sa crkvom Sv. Bogorodice i selo Trebište hilandarskoj lavri Prečiste Bogorodice.[3] Drugo pismo (iz 1459. g.) potvrđuje da je "dijak srpski" postojao i u kancelariji njegovog sina, Đurđa Kastriota - naime, izričito se navodi da je pismo sačinio Íиньц Вукосаљић, a verovatno da je on pisao i prvo pismo (iz 1450. g.), jep ga svakako isti taj dijak Ниньц nosi u Dubrovnik kao Đurđev izaslanik, ovoga **** oslovljen kao kancelar (ęŕньжилерь). U pismu iz 1450. g. Đurađ Kastriot obaveštava kneza i dubrovačku vlastelu da na njega ide turski car pa u tom cilju šalje svoga kancelara Íčньца da ih o svemu izvesti. Po svoj prilici reč je o napadu turskog sultana Murata II na grad Kroju, koji ni posle petomesečne opsade nije mogao da osvoji i bio je prinuđen da se povuče sa svojom vojskom. Ova pobeda proslavila je Đurđa Kastriota, pa se i sam papa Nikola II zauzeo kod Dubrovčana da pomognu Đurđu.[4] U pismu iz 1459. g. Đurađ Kastriot izveštava da je od kneza, vlastele i opštine dubrovačke primio 1.000 zlatnih dukata koje je kod njih ostavio kao poklad. Sudeći po jeziku i imenu pisar Íčньц bio je Srbin. Jezik ova dva pisma isti je kao i jezik pisama iz srpskih kancelarija: srpski narodni, sa izvesnim staroslovenskim primesama. Staroslovenskih, odn. srpskoslovenskih primesa je sasvim malo: predlog вь (вь име), grupa -шт- i suf. -аго u самовладаущаго (града Дубровьника), grupa -жд- u рождьства (Христова), suf. -ть u 3. l. sl. prez.: достоить, изнесеть. Arhaizam oslonjen na staroslovenski sistem predstavlja i grupa вс- u zameničkim oblicima: всакому, ali je potvrđeno i св- (u свемь), kao i kompromisno вьсв- (ωвьсвемь). Ostale fonetske i morfološke osobine karakteristične su za narodni jezik. · · Re: Poreklo Albanskog grba od Beowulf u Čet Feb 04, 2010 14:21 Evo ta dva pisma iz Monumenta Serbica priredjene od strane Franca Miklosica. <http://www.turboimagehost.com/p/2849300/1.jpg.html> Slika <http://www.turboimagehost.com/p/2849301/2.jpg.html> Slika Takodje su i Mleci smatrali ''efendiju Skenderbega '' Srbinom. <http://www.turboimagehost.com/p/2849302/003ap.jpg.html> Slika SKENDERBEG BIO SRBIN Pretapanje Srba u druge nacije dešava se od najdavnijih vremena i u mnogim krajevima Evrope. Razmere ove pojave su takve da zaslužuju posebno istraživanje. Nije razumno ovakvu, pogubnu, pojavu zanemariti, a sve posledice te pojave brzo zaboravljati. Posebno, ne zato što su tradicionalni osvajači Balkana, odlivene srpske saplemenike, koristili za genocid nad preostalim Srbima. Tako su Turci protiv Srba, u ratovima, koristili poturčene (ili islamizovane) Srbe iz Raške, Crne Gore, Hercegovine, Bosne i sa Kosova i Metohije, a Nemci i Hrvati, pored muslimana i pokatoličene Srbe iz Dalmacije, Hercegovine, Bosne, Slavonije i ostalih srpskih krajina. Svi naši neprijatelji koristili su protiv Srba i poarbanašene Srbe, kojih među današnjim Šiptarima na Kosovu i Metohiji, u Makedoniji, Crnoj Gori i Albaniji ima veliki broj. Pretapanje Srba u Šiptare, počelo je već u srednjem veku, dok su Šiptari, kao Srbi, bili hrišćani. O tome piše dr Vladan Đorđević u istorijskom osvrtu: "Arnauti", objavljenom u "Katena Mundi" (Matica Srba i iseljenika Srbije i "Ibarske novosti" iz Kraljeva, priređivač Predrag Dragić Kijuk, 1992): Slovenska imena, veli austrijski konzul Han, tako su silno rasprostranjena da se nalaze i u najnepristupačnijim gudurama Arbanije. Sloveni su nekad bili najmnogobrojniji stanovnici ove zemlje. Arbanija je bila preplavljena Srbima i Bugarima. Malisori i danas znaju da su namalisorskim visovima stanovali Srbi. Severna arnautska plemena sećaju se svog slovenskog porekla. Hoti, Kastrati i Klimenti znaju da su rođena braća crnogorskim plemenima Kučima, Bratonožićima i Piperima. Jedini aranutski junak Skenderbeg bio je srpskog porekla. Mirditi imaju predanje da su bugarskog porekla, a u Tirani danas (1912), živi 2.000 Srba. Austrijski konzul Han navodi da, prema dokazanim granicama prostiranja jezika, izlazi da Sloveni nisu samo osvojili alpijski deo Albanije, nego da oni još i danas (1912) žive u severnom porubu zemlje. Nekad su Sloveni naseljavali i celu južnu stranu aspijskog čvora. Ono nekoliko arnautskih naseobina na severnoj strani alpijskog čvora, obeležava samo narodno predanje u docnijoj arnautskoj koloniji. Arbanasi su imali dva rasprostranjenija jezika i to ona kojima govore Gege i jezik južnih Arnauta, koji se zove Toske. Tosu toliko različiti jezici da se Gege i Toske, međusobno, ne razumeju. Austrijski konzul Han, s nemačkom savesnošću i primernom izdržljivošću, dugo je radio da pronađe svaku sitnicu, korisnu za karakteristiku Arnauta, njemu toliko dragih, ali nije našao ni jednu arnautsku junačku narodnu pesmu. Sve što je našao behu nekoliko male ljubavne pesme i nekoliko narodne poslovice." Dr Vladan Đorđević, prikazuje Albaniju srpskom zemljom, navodi da su njom vladali, pre Nemanjića: knez Vladimir, zatim, Tihomir, Glava, Golem, Slava, Ivica, Mihailo Voisavljević (1077). Mihailo je ustanovio nezavisnost Srpske pravoslavne crkve u Primorju, s vladičanstvom u Baru, više od sto godina, pre nego što će Sveti Sava proglasiti autokefalnost Srpske pravoslavne crkve. Nedaleko od Skadra na Bojani, sahranjen je srpski vladar iz 11. veka Mihailo i sin mu Bodin, čija država je bila od Cetine i Save do Drima i Prištine, s prestonicom u Skadru. U tako prepoznatljivoj srpskoj zemlji, Srbi su asimilovani i to od retko naseljenog naroda koji nije imao ni jedinstveni jezik, ni pismo, ni narodnu poeziju. Italijanski književnik iz 16. veka Teodor Spanduci opisao je život Skenderbega, čime nam je ostavio podatke o ranom pretapanju Srba u Šiptare: "Skenderbeg, čovek lično hrabar, bio je srpskog porekla i bio je toliko zaslužan, da su ga cenili ne samo Arnauti, nego i drugi narodi. Bio je sin Ivana Kastriota, koji je vladao u Maći i Umenestiji. Majka mu je bila Vojislava, kći gospodara Pologa, jednog dela Maćedonije i Bugarske". U svojim istraživanjima, dr Jovan Cvijić potvrđuje asimilovanje Srba od strane Šiptara u Albaniji: "Čim su Turci zavladali, većina je Arbanasa primila islam i postala odana turskoj upravi. Kao takvi, dobili su potpunu slobodu i postali gospodari. Njihova zemlja izvan glavnih komunikacijai, u tursko vreme, zapuštena, nije pružala dovoljno sredstava za život. Okrenuli su se na istok i počeli naseljavati plodne doline. Pod uticajem prevlasti Arbanasa, Srbi u Albaniji su islamizirani i poarbašeni, izuzev jednog dela u oblasti Golog brda, na levoj obali Crnog Drima i onih koji su prebegli u unutrašnjost Balkana". Šta da zaključimo o srpskom, lakom, odrođavanju? Možda da se podsetimo da li se to odrođavanje dešava, i u kojoj meri, kod drugih naroda. Kad su Turci prešli na islam, uzimajući ga od Arapa, ostali su Turci; kad su Šiptari prešli na islam, ostali su Šiptari; kad su Iranci prešli na islam, ostali su Iranci; kad su Kurdi islamizovani, ostali su Kurdi, kao i Čečeni i mnogi drugi narodi. Među Arapima ima mnogo pravoslavnih i katolika, ali su Arapi, kao što su to i Arapi muslimani. Samo Srbi, kad pređoše na islam, ne želeše više da se zovu Srbima! Slobodan Jarčević Srpsko Nasleđe - broj 5 - maj 1998
