Spasavao sam život kolegi
Dok se u Srbiji čeka na otvaranje tajnih dosijea, iskustva drugih
postkomunističkih zemalja pokazuju da otkrivanje doušnika intelektualaca nije
ugrozilo vrednovanje njihovih dela Spasavao sam život kolegi
U susret zahtevima Evropske unije, koja traži donošenje zakona o otvaranju
tajnih dosijea, problem doušnika aktuelizovan je i na nedavno održanom
„Politikinom” okruglom stolu o trivijalnoj i elitnoj književnosti. Podsetimo, u
blagom verbalnom okršaju, Isidora Bjelica je rekla da je otvaranje dosijea
neminovno, kako bi se dobila slika o pravoj istoriji srpske književnosti, dok
je teoretičarka književnosti Tatjana Rosić, pomenuvši slučaj Mađarske,
konstatovala da to nije bitno, jer su doušnici i posle saznanja o njihovom
delovanju i dalje ostali najbolji pisci.
Primer Mađarske je ilustrativan, jer je poslednjih godina najveća bura oko
otkrivanja poznatih umetnika-doušnika u javnosti upravo dignuta oko dvojice
mađarskih stvaralaca – u pitanju su istaknuti pisac Peter Esterhazi, koji je
morao da se suoči sa činjenicom da je njegov otac bio vrlo aktivan doušnik, i
proslavljeni režiser, oskarovac Ištvan Sabo, koji je, za razliku od Petera,
svojim dojavama lično doprinosio komunističkom teroru u otadžbini.
Otkriće da je otac Petera Esterhazija Matijaš čitavih 15 godina intenzivno
sarađivao sa Mađarskom tajnom policijom, bio je, blago rečeno, šok za sistem.
– U ono što sam video nisam mogao da poverujem. Brzo sam spustio ruku na sto,
jer je počela da drhti... – govorio je Esterhazi, opisujući emocije dok je
iščitavao hiljade stranica iz dosijea očeve paralelne biografije.
Esterhazi je poražavajuće saznanje o svom ocu pretočio u roman „Ispravljeno
izdanje”, pa je u njegovom slučaju otkriće očeve doušničke prošlosti imalo i
lustrirajući efekat. Tako je epopeja o čuvenoj aristokratskoj porodici, koju je
Esterhazi prethodno već ispisao u romanu „Harmonija selestis”, dobila i novi
momenat u romanu „Ispravljeno izdanje”. Knjiga o grofovima Esterhazi doživela
je katarzu, a Peter je odlučio da, kao i svaki veliki pisac, napiše celu istinu.
Po otvaranju dosijea, otkriveno je da je otac Matijaš često bio na zadacima u
ruralnim sredinama, tražeći anti-Sovjete među svojim sunarodnicima. Svoju
policijsku poziciju otac je koristio i da bi svom sinu, kasnije čuvenom Peteru,
obezbedio lakši upis na univerzitet. U prilog ovome, kako navodi mađarski
novinar Adam Lebor, govori i pismo iz 1968. godine, koje je otac potpisao
svojim konspirativnim imenom – Čanadi.
A cela mađarska nacija je, poput Esterhazija, imala priliku da doživi užasno
suočavanje sa istinom u slučaju režisera Ištvana Saboa, rođenog 1938. godine,
koji je priznao da je kao student potkazivao svoje bližnje tajnoj policiji.
Sabo, dobitnik „Oskara” za film „Mefisto” 1981. godine, priznao je da je bio
doušnik, ali „samo zato da bi spasao život kolegi”.
– Rad za državnu bezbednost bio je najhrabriji i najveći poduhvat u mom životu,
jer smo posle revolucije 1956. spasli jednog od naših kolega, kojem je pretilo
da bude otkriven i obešen – tvrdi Sabo.
Međutim, pitanje je koliko je ova izjava iskrena. Naš istaknuti prevodilac Sava
Babić u novinskom tekstu iz 2006. godine beleži da je Sabo u periodu od 1956.
do 1963. godine dostavio čak 48 izveštaja o kolegama i profesorima, a među
njima su i režiseri Mikloš Jančo i Karolj Meč, kao i glumica Mara Terečik.
Andraš Gavran, istraživač koji je otkrio dosije o Sabou, bio je u nedoumici da
li da raskrinka veliko ime mađarske kulture. To je, na kraju, i uradio. Budući
„oskarovac” imao je i neposrednu korist od uposlenja u tajnoj službi – imao je
privilegiju da prvi film snimi u 26. godini, dok su njegove, ništa manje
talentovane kolege, morale da čekaju 30. ili 40. godinu života, da bi dobili
priliku za režiranje svojih prvih filmova. Malo ko je u Mađarskoj poverovao u
Saboovu priču o navodnim plemenitim namerama za ulazak u doušničku mrežu. A i
zašto bi? A opet, Babić prenosi da je preko sto mađarskih intelektualaca tada
potpisalo peticiju u koj!
oj praštaju režiseru jezivi greh, ističući važniju stvar – da je Sabo stvorio
značajne filmove i time širom sveta proneo glas o mađarskoj kulturi.
Dobro je poznat i primer Gintera Grasa, pisca koji je priznao da je bio član
nacističkih jedinica, koji je, opet, bio žrtva u trouglu
obaveštajci–država–progonjeni. Po zlu čuvena istočnonemačka policija „Štazi”
Grasa je dovela u situaciju da je praktično svako sa kim je stupao u kontakt u
stvari bio doušnik. Ni nemački kulturni poslenici nisu bili gadljivi na
saradnju sa službom – to su, kako su krajem prošle godine preneli nemački
mediji, mahom bili pisci, ljudi iz pozorišta, izdavači. Izdavač „Kristof Links”
najavio je i knjigu „Ginter Gras na nišanu – arhiv Štazija”, autora Kaia
Šlitera, koja će biti objavljena u martu ove godine. Inače, „Štazi” je otvorio
Grasov dosije još 1961.
godine, prilikom piščevog prvog „talasanja” – kada je objavio otvoreno pismo u
kojem kritikuje izgradnju Berlinskog zida.
I Češka je morala da se suoči sa činjenicom da je Milan Kundera, slučajno ili
namerno, pomagao komunističkoj policiji. Njegova dojava, brujale su vesti,
dovela je do hapšenja Miroslava Dvoračeka, slučajnog posetioca u studentskom
domu. Dvoraček je zatim zaradio etiketu da je američki špijun, što mu je
uništilo život i oteralo ga u izgnanstvo.
Kundera je izjavio da su optužbe na njegov račun „gnusne laži”, iako postoji
detaljna policijska beleška o samom slučaju. Čitav slučaj sigurno može da
doprinese drugačijem iščitavanju Kunderinog romana „Šala”.
Za sada, o zakonima koji omogućavaju otvaranje tajnih dosijea u našem regionu,
stižu šture vesti. U Crnoj Gori još traje rasprava oko toga koliko bi štete ili
koristi imao zakon. Makedonija je izglasala zakon početkom 2008. godine, pa se
može reći da je isti još u povoju. Savet Evrope je krajem prošle godine
kritikovao albanski zakon o lustraciji kao preoštar, uz razumevanje što
Albanija ima potrebu da se suoči sa uspostavljanjem istine o komunističkom
periodu.
Što se Srbije tiče, poznato je da Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih
prava (zvaničan naziv) nikad nije zaživeo, iako je usvojen.
Jer, kažu stručnjaci, potrebno je doneti i zakon o otvaranju tajnih dosijea,
koji su za sada bezbedno pohranjeni u Arhivu Srbije. Ipak, nesumnjivo je i da
će taj zakon doći na red, bar za raspravu, jer on čini paket zakonskih akata
koje zahteva Evropska unija. Posebno s obzirom na činjenicu da je Srbija jedina
postkomunistička zemlja koja nije otvorila tajne dosijee.
Sigurno je i u sferi kulture mnogo onih koji sa nestrpljenjem iščekuju
otvaranje dosijea državne bezbednosti. Što komunističkih, što onih svežijeg
datuma. Šta bi se, u tom slučaju, desilo sa umetnicima koji su možda bili
doušnici? Odgovor bi mogao da leži u članku Roberta Brauna, koji je preneo Sava
Babić:
„Umetnik ne dobija opravdanje, kao ni junak za svoje kasnije grehe.
Ćutanje (Ištvana) Saboa, pa onda njegova samospasavajuća priča, ne ublažava
presudu. Martin Hajdeger je bio veliki filozof i nacista.
Herbert fon Karajan veliki dirigent i nacista. Čitamo njihove knjige, slušamo
njihove ploče. Osuđujemo ih kao ljude.” Sa svešću o tome da svako postaje
doušnik da bi spasao sebe i svoju porodicu, uz zlu nameru da usput uništi druge.
Stanko Stamenković
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
