Aleksandar Pavić i Stefan Karganović
Srebrenica – istine i zablude
Činjenice sa kojima svako treba da bude upoznat i pitanja koja zahtevaju
odgovore
slika
1. Jedini neposredni izvršilac zločina u Srebrenici u julu 1995. koji je osuđen
od strane Haškog tribunala jeste Dražen Erdemović, Hrvat iz okoline Tuzle.
Sklopio je dogovor sa tužilaštvom i osuđen je na minimalnu kaznu, na osnovu
sopstvenog priznanja, čiji je sadržaj nekoliko puta menjao. Ključna tačka
dogovora sa tužilaštvom bila je da mora svedočiti protiv srpskih optuženika.
Zašto srpska država treba da preuzme odgovornost za zločine bosanskog Hrvata
Erdemovića, i to na osnovu njegovog kontradiktornog i nepouzdanog svedočenja?
2. Erdemović je navodno pripadao tzv. Desetom diverzantskom odredu Vojske
Republike Srpske, multinacionalnoj jedinici sastavljenoj od Srba, Hrvata,
Slovenaca i muslimana. On je imenovao još sedam navodnih saučesnika u
streljanjima – od kojih su se neki borili u Africi kao plaćenici zapadnih
vojski. Do dan-danas, ni Haški tribunal, ni Srbija, ni BiH, ni bilo koja druga
država nisu podigli optužnice protiv tih ljudi, iako su im dostupni. Šta se
želi sakriti?
3. Na Memorijalu u Srebrenici stoji broj „8372...“ – ali taj broj uključuje i
one koji se još vode kao „nestali“, a tri tačke posle ovog broja znače da nije
konačan. Kako se za nestale može tvrditi da su „žrtve genocida“ ako na njima
nije izvršena obdukcija, niti se zna da li su uopšte mrtvi?
4. Prema poslednjim forenzičkim analizama, ukupan broj tela iskopanih iz
masovnih grobnica je ispod 2000, od kojih se za 442 može sa sigurnošću tvrditi
da su žrtve streljanja, jer su imala vezane ruke. To je skoro
8.000 manje od broja koji se javno dovodi u vezu sa „genocidom“ u Srebrenici.
5. Najviši civilni predstavnik UN na terenu u julu 1995, Amerikanac Filip
Korvin, već godinama tvrdi da je tada u Srebrenici ubijeno „oko 700“ bosanskih
muslimana – i da je razlika između tog broja i broja od
8.000 koji se stalno propagira – politička. Nije li Srebrenica, kroz
licitiranje brojevima, očigledno ispolitizovana?
6. Komisija Vlade Republike Srpske nikad nije priznala „genocid“, već je tu reč
upotrebila samo kao citat presude generalu VRS Radislavu Krstiću.
Komisija nije usvojila ni broj od „8.000 streljanih“, iako je bila podvrgnuta
ogromnim zapadnim pritiscima; niti je izjavila da su svi na spisku nestalih
ubijeni i mrtvi, već da tu ima i živih i onih koji su stradali u borbama i pre
1995, kao i onih koji su kasnije umrli prirodnom smrću, dok je za neke utvrđeno
da su promenili identitet i da žive na drugim mestima, a za druge da su
izdržavali kaznu za krivična dela.
7. Prema presudi Međunarodnog suda pravde, Srbija ne snosi odgovornost za
„genocid“, niti je učestvovala u njegovoj pripremi ili izvođenju.
Samim tim, Srbija nema nikakvu obavezu da usvoji bilo kakvu „deklaraciju o
Srebrenici“.
8. Ako Srbija preuzme odgovornost za dešavanja u Srebrenici, ona može biti
izložena tužbama za basnoslovne odštete. Da li je to račun koji možemo da
platimo i da li je to nasleđe koje treba da ostavimo potomstvu?
9. Usvajanje ove rezolucije motivisano je i rezolucijom koju je u januaru 2009.
izglasao Evropski parlament. Unutrašnja protivurečnost te rezolucije ogleda se
u stavu „E“, gde jasno stoji da „uprkos ogromnim naporima... dosadašnje istrage
ne dozvoljavaju potpunu rekonstrukciju događaja u i oko Srebrenice“, što
apsolutno isključuje samouvereno donošenje konačnih zaključaka o tom složenom
događaju, a posebno olako korišćenje najtežih pravnih kvalifikacija u odnosu na
državu Srbiju i njene građane. Ako prava istina o Srebrenici, koja će kad-tad
biti ustanovljena, bude demantovala sadržaj eventualne rezolucije Narodne
skupštine – kako će se narodni poslanici koji budu glasali za nju iskupiti pred
istorijom i pred svojim potomcima?
Aleksandar Pavić*
Stefan Karganović**
* Autor knjige „Zabranjena istina o Srebrenici“, zasnovane isključivo na
stranim izvorima
** Predsednik holandske NVO „Istorijski projekat Srebrenica“
[objavljeno: 11/02/2010]
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
