DVE RUŽNE STVARNOSTI
Konačna: Uništenje Srbije kao suverenog faktora
I do sada je Tadićeva vlast u Srbiji, čiji je on predsednik, obavljala
prema njoj - Srbiji - svoje izdajničke radnje, ali su one bile bar „upakovane”
u prilično sofisticirane „oblande”. Tako su možda iritirale ali nisu potpuno
vređale inteligenciju samog naroda. Tipičan je bio slučaj sa Kosovom. Na
otvorenu secesiju Kosova, Srbija je bila dužna da to spreči silom, inače bi to
bila izdaja. Dosetiše se Tadićevi „Vlasi” „spasonosne ideje” po kojoj u EU što
pre, pa će tamo Kosovo sigurno biti spašeno i odbranjeno „našom diplomatijom”.
I to bez rata. Nije se, istina, dogodila EU, ali jeste UN, gde „naša
diplomatija” „osvjetla obraz” - jer su, eto, UN, u ime Srbije, zahtevale da
Međunarodni sud pravde (MSP) da svoje meritorno mišljenje o legalnosti kosovske
secesije.
Rezolucija? Uništenje RS odmah - a Srbije vremenom
Ovakve, međutim, „oblande” sada su prošlost - jer sad Tadić i njegova
vlast, otvoreno i bez zazora vrši te izdajničke radnje i to direktno vređajući
ne samo narodnu već i pamet srpske Skupštine. Kolika drskost! Tadić traži od
nje da ona donese Rezoluciju da je u Srebrenici počinjen genocid, a sve zbog
toga jer on nije imao snage da se odupre naređenju iz Brisela: Rezolucija! - u
protivnom nema ulaska u EU! Da je imao bar malo više hrabrosti, on je mogao da
kaže briselskoj gospodi da je Skupština Srbije pogrešna adresa i da doda: To ne
kažem ja, Tadić, već je na to ukazao MSP, a po tužbi BiH, da Srbija nije krivac
za genocid u Srebrenici. Znači, gospodo, vi ne poštujete odluku MSP!?
Pravoljubivi (ali ne i pravdoljubivi!?) Brisel bi se zasigurno osetio zatečenim
jer, kao što se zna, „pravo” - pogotovo „međunarodno” - jeste sama bit
celokupnog zapadnjačkog ustrojstva i državnosti. I, verovatno - naravno,
ukoliko oni iz EU Srbiju već ne smatraju svojom kolonijom -, Rezolucija bi
otpala...
Ali na ovome nije kraj već tek početak Srebrenice, jer se ipak
Rezolucija našla pred Skupštinom Srbije. Pa hajde što je Tadićeva jedva
nadpolovična većina za Rezoluciju kakvu Tadić odnosno EU hoće, ali nju hoće i
opozicija (naprednjaci, Koštunica i verovatno Ilić, sa nešto „spuštenim
durbinom”. Naime, opozicija zahteva da se iz Rezolucije izbaci „genocid” i da
ona glasi: u Srebrenici je izvršen „ratni zločin”.
Umesto, dakle, da bude Tadiću samo neophodan „tas na vagi”, a da bi, s
druge strane, stvarno „torpedovala” Tadićevu izdajničku ideju, opozicija je
trebalo da bojkotuje skupštinske sednice koje raspravljaju o Rezoluciji. Jer
Tadiću, pošto ima kakvu-takvu većinu, nije problem da svoju Rezoluciju provuče
kroz Skupštinu, ali za njega je veliki problem pred EU, ako nju bojkotuje
opozicija. Jer, na kraju krajeva, Rezolucija sa priznatim od strane Skupštine
srpskim ratnim zločinima vrlo malo, ako uopšte, umanjuje snagu zapadnjačkih
manipulacija oko uništenja Srbije, kao političkog faktora, na dužu stazu, a
konkretno uništenja Republike Srpske u BiH - odmah.
A ako je, pak, već opozicija opredeljena za Rezoluciju, ona bi trebalo
da bude inspirisana jedino trajnim pomirenjem tri b-h naroda - Bošnjaka,
Hrvata, Srba; morala bi biti zasnovana na istini; u skladu s njom svaki
pojedinačni narod bi morao nepristrasno da istraži sve svoje „ratne zločine”
(ili „genocide” ako ih ima) i objavi putem Rezolucija svojih respektivnih
parlamenata, pa će i srpska Skupština jednovremeno objaviti i svoju.
Ako ovako postupi srpska Skupština - i tu je sva humanitarnost ovog
pristupa - u BiH nikad više neće doći do rata, bar po ovom pitanju, za razliku
od ove Tadićeve, lažne - što se pomirenja tiče - jer ona direktno vodi u - novi
rat, tamo!
Preoteti i Sever Kosova od Srbije
I na Kosovu sa baš ovih dana odvija jedna nova drama koju je,
najverovatnije, omogućio Tadićev režim. Naime, već ima podugo kako razni SAD
vojni zvaničnici iz KFOR-a ili NATO-a ukazuju na „nenormalnost” da u Severnom
Kosovu postoje dve „paralelne” vlasti, srpska i albanska; da prvu treba
ukinuti, i svega jednu - albansku - staviti pod politički sistem Prištine.
Piter Fejt civilni predstavnik EU na Kosovu, javno je sad izašao sa detaljnim
planom, kako tu nenormalnost pretvoriti u „normalnost”, tj. da se ukine srpska
uprava u Severnom Kosovu.
Povodom ovog plana, oglasila se „Skupština zajednice srpskih opština
KiM” sa svog Sabora održanog 4. februara 2010 u K. Mitrovici. U svojoj
Rezoluciji (tačka 1), Sabor kategorički odbacuje antisrpski plan Pitera Fejta
i Hašima Tačija o tzv. „integraciji severnog dela KiM”. Dalje, „Euleks”, pošto
je „uz pomoć Beograda” integrisao „ostale delove KiM”, ustremio se „da i
severni deo južne pokrajine stavi pod svoju kontrolu”. Brisel i Vašington „ne
kriju da se Beograd složio da Albancima ustupi KiM, kao uslov da Srbija uđe u
EU”. Srbi sa KiM, „zato”, očekuju da Beograd „ne samo retorički, nego stvarno
brani„ Kosovo „i jasno pokaže” da je njegov suverenitet „važniji od
severoatlanskih integracija”. Tačka 2 Rezolucije, poziva se na Tadićev istup sa
sednice SB UN, gde je ovaj osudio da na Kosovu Euleks nije, a morao bi da bude,
u skladu sa 6 tačaka ugovora, „statusno neutralan”, Srbi s KiM usled toga
očekuju od Tadića da Euleksu „otkaže gostoprimstvo”. Tačka 6 Rezolucije govori
o tome da je formirana delegacija Srba sa Kosova, koja ima zadatak „da sa
političkim činiocima” Srbije „rasmatra pitanje očuvanja KiM u okviru Srbije”.
Jedan član delegacije je i episkop raško-prizrenski Artemije.
Uz bruku, „slučaj Artemije” privremeno razrešen
Međutim, „slučaj” episkopa Artemija je daljnje zakomplikovao i onako
tešku kosovsku situaciju. U čemu je „slučaj”? Najblaže rečeno on je u timingu
tj. vremenu kad se odigrao. Naime, ovih dana (druga nedelja februara) jedna
delegacija sv. Sinoda SPC isleđuje finansijska poslovanja eparhije
raško-prizrenske, ali i neke odluke episkopa Artemija koje su bile protivne
odlukama Arhirejskog sabora SPC (njen najviši zakonodavni organ).
S druge, pak, strane, episkop Artemije svojim otvorenim nimalo
diplomatskim napadima na nezavisnost šiptarskog Kosova, „trn u oku”, je: prvo,
samim Šiptarima, pa tzv. međunarodnoj zajednici, jer zbog njegovog stava,
pitanje Kosova, još je uvek „vruće” i „aktivno”, a ne kako su se nadali na
Zapadu, posle kraćeg srpskog protivljenja sve će „leći” i biti „normalno”.
Najzad, episkop Artemije, svojim stavom, u Tadićevim očima pričinjava mu se
kao veliki lični neprijatelj - usporava njegov hod prema EU i NATO-u i
onemogućuje, u samom korenu, priznanje Kosova putem već utabane „tehnike”
„malih vrata”.
E, sad, ako je akcija Sinoda, usredsređena da se episkop Artemije samo
„disciplinuje” timing je rđav, ali, uopšteno, situacija - izuzev možda velike
javne bruke do koje je nepotrebno došlo - nije tragična, s dobrom voljom obe
strane, ima nade da se popravi.
Ali, ako je akcija Sinoda došla zbog toga što je episkop Artemije „trn u
oku” Tačiju, Zapadu i/ili Tadiću - koga zbog toga treba ukloniti! -, situacija,
ali najviše po SPC, jeste vrlo tragična. SPC koja je kroz vekove uvek bila
dosledno poslednja brana samobitnosti, i koja nikad tu svoju funkciju nije
izneverila, pala je, izgleda, na ispitu dnevno politikanskih evro-integracija.
I to - da bi tragedija bila potpuna - pala je kao prvi akt tek ustoličenog
patrijarha Irineja, koji je baš izabran na tu funkciju s nadom i uverenjem da
se s njim na čelu Crkve, tako nešto nikad ne bi moglo desiti.
Još se nismo pribrali od „šoka” samog „slučaja” kad, eto, i drugog
„šoka”. Odlukom sv. Sinoda, episkop Artemije, privremeno (do konačne odluke sv.
Arhijerejskog Sabora na svojoj redovnoj majskoj sednici), smenjen je, a za
administratora eparhije raško-prizrenske postavljen je umirovljeni episkop
Atanasije (Jevtić) - naravno, uz obaveznu dodatnu javnu bruku.
I ostali već ostvareni Tadićevi „slučajevi”
Na prvom mestu tu je Vojvodina. Iz EU došla naredba Vojvodina mora da
bude autonomna. Tadić im kaže, pa ona je već autonomna. Ne, takvu - odgovaraju
- hoćemo je sa elementima državnosti. Nekih 150 funkcija države Srbije, moralo
je biti preneto na Vojvodinu. Šta to praktično znači: Vojvodina je dobila deo
birokratije Srbije, ali ova Srbije nije procentualno smanjena. Zašto? Ovaj,
sada „višak vrednosti”, kako reče Marks, poslužio je dodatnom bogaćenju već,
inače, prebogate Tadićeve birokratije.
Taman Tadić malo odahnuo, oni iz EU: Srbija - 7 regija odnosno šest plus
Vojvodina. Nekako Tadić ispovrti 6 regija, kad iz EU: ona koja se graniči s
Kosovom mora biti 50/50 s autonomijom za Albance, a ona u Sanxaku s Bošnjačkom
većinom i autonomijom sličnoj vojvođanskoj. Tadić se uhvati za glavu - znači 6
birokratija od kojih su dve skoro kao vojvođanska a preostale četiri su dve
vojvođanske. Pitanje je, znači, kako će Srbija da snosi jednu ogromnu, a ne
smanjenu, srpsku centralnu birokratiju plus otprilike nešto manje od pet
vojvođanskih. I opet isto: ovde ostvareni „višak vrednosti” pretočio se u
xepove lokalnih partijskih „dahija” s rezultatom: oni iz proširene Tadićeve
vlasti - sve bogatiji; narod - sve siromašniji. Baš kao u Marksovo vreme.
Svi vi koji se redovno bavite političkim pitanjima srpske scene, sigurno
ste primetili, da vlast, odnosno ministar odbrane Dragan Šutanovac, od pre
nekoliko meseci, javno zagovara ideju da bi Srbija trebalo da pristupi NATO-u.
Nisu to više samo „probni baloni” za ispitivanje kako Srbi reaguju na tu ideju,
već se radi o profesionalnoj vojsci koja se obučava po „NATO standardima”,
tranzicija koja bi do kraja 2010. trebalo da bude okončana. Šta stvarno znači
ova promena? Tadić je shvatio da je Obami za njegov rat u Avganistanu
neophodno „topovsko meso”, pogotovo ako je ono jeftino, pa računa, ako
Šutanovac to javno iskazuje, to bi primoralo SAD da vrše pritisak na EU, da
ona po ubrzanom postupku primi Srbiju u Uniju. Koliko će to narod koštati u
novcu i životima - to je Tadiću poslednja briga
To je jedna od umišljenih Tadićevih koristi NATO „igrom”, ali postoje i
druge. Tu su na hiljade EU zakonskih akata iz oblasti ljudskih prava, krivičnog
prava, ekonomije, privrede koje Srbija mora da usaglasi sa EU; sve se to - po
Tadiću - na brzinu rešava kroz NATO.
Razmišljanja o jurišu u EU `po svaku cenu`
Ovi naši političari zagovaraju ulazak u EU kao nešto što - kao
mađioničarev štapić - rešava sve naše probleme, a uz to - tvrde - uopšte ne
košta! Kako ne košta? Da ne idem dalje, šta su Hag, Kosovo, Rezolucija, pa evo
sada i Crkvu hoće da nam unište... zar to već nije preveliki `danak` EU?
Odgovaraju: da, može biti, ali to je simbolika. Hoće za naše dobro da nas
„denacifikuju”... - moraš da razumeš - boje se Miloševićevog nasleđa... Hoće da
budu sigurni kad dođemo u EU... ne brini, sve to možda malo iritira naš srpski
ponos i inat, ali to je ništa prema bogatom životu tamo...
Crv sumnje, međutim, ne miruje: kako ne košta? Nije li Zapad poznat...
tamo nema ničeg „fraj”... pa čak i kod nas, ako hoćeš, u bilo koji klub
sportski, šahovski... moraš da plaćaš „članarinu”. „članarina” bukvalno
preokrenu moju misao, pa nastavih: Ti, veliš, u „klub” bogatih i sretnih se
može bez „članarine”... lažeš! Možda je oni tamo ne zovu tako... ne plaća se
mesečno, godišnje, vremenski... ali ona i to „bogata” - bogata članarina za
bogat život; zar nije tako? - sigurno postoji...
S ovim „otkrićem”, tek sad, sumnja se raspomami: šta ova naša vlast
radi? Stvarno ništa; samo sprovodi antisrpske diktate iz Brisela. Kako urediti
sopstvenu državu - Vojvodina, regije - određuju stranci; zavadiše nas sa braćom
u Crnoj Gori; sa onom u BiH ne smemo ni pomisliti da smo braća; oteše nam
Kosovo, pa sad nam i Crkvu, preko predsednika Tadića, uvlače u prljavu rabotu
priznavanja njegove nezavisnosti. Šta ćemo jesti odnosno sejati određuje EU;
oni pripremaju zemlju Srbiju za deponiju svog nuklearnog otpada; ekonomiju i
finasije, određuje nam MMF; za koga ćemo glasati i sa koliko posto zavisi od
OEBS-a; protiv-prirodne odnose u društvu ne smemo zvati pravim imenom - bolest,
koju treba lečiti - već „odnosom ponosa”. Šta ćemo misliti ili čitati... i još
hiljade, u osnovi sličnih `sitnica`, nam naređuju naše NVO... A naša vlast, na
čelu s Tadićem - sve to bez pogovora „aminuje” a mi je Srbi preskupo plaćamo
sa oko 1000 evra godišnje po glavi (Budžet Srbije: oko 6 milijarde evra; Srba,
bez manjina: oko 6 miliona).
U meni se nešto prolomi i dođe mi „jeretička” misao kako bi naši
globalisti „po svaku cenu” mogli da razreše dilemu skupog plaćanja dve
„članarine” - jedne našoj poslušnoj vlasti, a druge gazdama, EU. Čini mi se da
je sasvim moguće da oni to učine svojim direktnim apelom Evropskoj uniji.
3
Poštovana Unijo,
Pre svega, ovo naše pismo (a i druga slična će verovatno doći) može na
prvi pogled izgledati neozbiljno, molimo vas da ga ipak s pažnjom pročitate i
prihvatite ideje iznesene u njemu. One mogu biti od koristi i vama i nama.
Kako? Vaše držanje srpskih zemalja u pokornosti, će biti mnogo jeftinije, a
efikasnije, nego pod Tadićem; a naše učešće, na mesto Tadića, u EU i ušteda od
našeg odbijanje da plaćamo njegovu pljačkašku vlast biće tolika, da će nas to
direktno odvesti u zaista bogatiji život, a koji je ovaj samo lažno obećavao.
Evo, međutim, našeg plana. Ideja 1: Mi želimo da nas primite u EU samo i
isključivo pojednačno, nas 6 miliona Srba, a ne kroz državu pogotovo Tadićevu.
Neka vrsta kolonije u kojoj smo mi individualno - kolonijalci. Dakle, da nas
primite kao kolonijalce. Vidimo, suviše je to ime „opresivno” za moderan
humani svet. Nemamo, stoga, ništa protiv da nas zovete „globalistima” a sam
narod iz koga potičemo - „Globalizam 1”; „1” je ovde zato jer se nad nama vrši
prvo ispitivanje valjanosti ovog plana, za eventualne nove prijeme u EU zemalja
pod ovim uslovima. Ako se ideja pokaže kao dobra, možda bi ovaj naš
globalistički model, radi bolje i efikasnije funkcionalnosti sadašnje krajnje
glomazne EU, mogao biti primenjen na 19 zadnje primljenih članica EU, dok bi
samo 8 originalnih zadržalo svoj sadašnji „status ljuo”. Ne mogu se nabrojati
koristi od komuniciranja svega 8 ljudi međusobno, od 27 danas, ili još gore
eventualne buduće EU sa 30 i više novih članica - u efikasnosti, u vremenu, u
administraciji; sve se to svodi, u krajnjoj liniji, na nezamislivu uštedu u
novcu.
Ideja 2: druge uštede za EU koje omogućuju ovaj plan. Državu Srbiju,
koja ne postoji više, direktno će administrirati - kao u kolonijama - vaši
činovnici iz jednog centra, što znači nisu potrebne više Vojvodina i regije;
njih će admi-nistrirati niže činovništvo EU; obavezujemo se da ćemo vaše
administriranje ovih naših prostora nadoknaditi proporcionalnim povećanjem
naših individualnih EU taksa.
Srpska vojska više nije potrebna; postojimo, mi Srbi globalisti, oko 4
miliona vojno sposobnih, koji se automatski uključuju u vojne strukture EU ili
NATO-a; njihovo učešće u svim akcijama sveta je zagaratovano, nije više, kao
sad, predmet „nagađanja” između država članica i NATO-a u pogledu broja vojnika
i vremena u takvim akcijama; može se samo zamisliti koliko je tu ogromna
„ušteda” u koštanju i vremenu za reditelje takvih vojnih akcija.
Ideja 3. Pošto je u prve dve ideje bilo reči o uštedama EU od primene
ovog globalističkog modela, došlo je vreme, da se kaže nešto i o „uštedama”
ovog našeg srpskog prostora od iste primene.
U materijalnom pogledu, a uopšteno uštede su velike (oko 1000 evra /po
glavi/ godišnje - minus povećanje individualne takse Srba globalista - (vidi
Ideja 2). U ove cifre nije uključena ušteda od ukidanja Vojske jer je
neprocenjiva, ali je sigurno bar još 500 evra godišnje.
U političkom pogledu. Pošto Srbija više ne postoji kao država, plan
Zapada da Srbiju uništi kao suverenog političkog faktora postaje bezpredmetan.
Zahvaljujemo što ste nas saslušali; očekujemo vaš odgovor.
N. Ljotić
