Godišnjica vanrednog stanja: 12. mart 2003 - 12. mart 2010. Sedam godina trudnoće Prošlo je punih sedam godina od kako je u atentatu ubijen ondašnji predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić. Istog dana došlo je do spontanog državnog udara jednog dela političke elite okupljene u i oko ministarskih kabineta. On nije bio vidljiv odmah nego mesecima kasnije. Uveden je institucionalni haos koji je stalno pravdan borbom protiv organizovanog kriminala, tranzicijom i težnjom ka ulasku u Evropsku uniju. A nedostajala su samo streljanja narodnih neprijatelja i princip opšte kolektivizacije Nikola Vlahović Vanredno stanje koje je povodom brutalnog ubistva premijera 2003. godine kratkoročno proglasila Nataša Mićić, tadašnja predsednica Skupštine Srbije i po funkciji v.d. predsednica države, i danas na neki čudan način opstajava. Kome i zašto je to bilo potrebno, pokazalo je vreme... Na temelju tog vanrednog stanja ubrzo je uvedena praksa prekih mera i neobičnih uredbi, što je u početku pravdano stalnom opasnošću od ponavljanja 12. marta i napada na Ustav. Kasnija vlada Vojislava Koštunice održavala je privid vanrednog stanja intenzivnom propagandom borbe protiv svih oblika kriminala u državi. Istovremeno, trajala je u okrilju njegove administracije najbrutalnija pljačka državne imovine, najprljavija forma privatizacije i najveći mogući stepen korupcije. Odlaskom njegovog orkestra salonskih patriota, stigao je drugi, na čelu sa Demokratskom strankom i članovima njene vladajuće koalicije. Model demokratskog vanrednog stanja nastavljen je po vertikali, najpre zavođenjem neformalnog predsedničkog sistema, objedinjavanjem najviše partijske i državne funkcije (čega se i socijalizam nakon Tita odrekao) i svođenjem uloge predsednika vlade i podređenih ministara na karikaturu, onako kako je to svojevremeno radio Slobodan Milošević tokom zavođenja ličnog režima. Ni Boris Tadić kao ni Vojislav Koštunica nisu videli biblijsku pljačku sopstvene domovine, ali su i jedan i drugi sa božanskih visina govorili da niko nije jači od države, čime su potvrdili sumnju da je neuhvatljiva glava srpskog kriminala upravo sama država, njen aparat, njeni instrumenti i njen operacioni sto na kome traje tranžiranje poslednjih vitalnih organa koji su za prodaju. Kontejner najgoreg otpada Upravo zbog sedmogodišnje prakse vanrednog stanja, u okolnostima reformističkog haosa u pravosuđu, zdravstvu i drugim sistemima, takozvane vođe administrativnog i ekonomskog preporoda Srbije dižu prst i prete potčinjenima u struci, prete medijima i prete narodu da će im se nešto loše desiti ako se ne povinuju standardima novog doba. Nesumnjivo harizmatični Zoran Đinđić, čije liderstvo i pragmatizam niko nije osporavao, i sam je nakon prevrata Petog oktobra odobrio privremeni postrevolucionarni haos na određeni rok, a kasnije i jednu formu neoliberalne ekonomije koju su vešto iskoristili mnogi od njegovih najbližih ljudi kako bi se obogatili do razvratnih razmera. Istovremeno je došlo do najezde diletanata u ispražnjene državne institucije, pa je partizanski način preuzimanja države doživeo svoju veličanstvenu renesansu. Nedostajala su samo streljanja narodnih neprijatelja i princip opšte kolektivizacije. Ali, ovi prvoborci nisu došli sa idejom ideoloških likvidacija nego sa idejom pljačke. Svako ko je imao šta da doda kao inovaciju na ovu prastaru ljudsku anomaliju, mogao je da ostvari svoj srpski san. Doba i mesto dešavanja, a posebno političke prilike, stvorili su idealan ambijent za stvaranje nove klase. Munjevitom brzinom, za samo dve godine, zauzete su sve ključne finansijske tvrđave i, po prirodi stvari, kupljena je i političko-medijska pijaca sa svojom petparačkom robom. Uzgred, Srbija je postala jedan sociološki kontejner najgoreg otpada dva bivša režima i tek završenih ratova, prepuna oružja i mračnih ljubitelja samostalnog preduzetništva opsednutih borbom za novac i vlast. Nije bilo za očekivati da će ovo surovo pleme pristati da se pretvori u pitomo folklorno udruženje. Tu okolnost je shvatio i Zoran Đinđić pa je širom otvorio vrata nikada objavljenoj amnestiji nekadašnjih režimskih preduzetnika, a zapravo kriminalaca po svim standardima, pretvorivši neke od njih u uspešne poslovne ljude i bliske saradnike tadašnje Vlade Srbije, verujući možda da će ih potpuno preobratiti uključivanjem u društveno koristan rad na putevima prvobitne akumulacije kapitala. Neki od njih, poput Miodraga Kostića i njemu sličnih, shvatili su ovo kao poziv na podelu plena. Da je ideja propala, postalo je jasno kad je samostalni surčinski preduzetnik, izvesni Ljubiša Buha zvani Čume, od države dobio strateški važan posao (rekonstrukciju autoputa) vredan više desetina miliona evra. Maknuti rizničara Nezadovoljna razvojem događaja, a pre svega činjenicom da je dojučerašnji marginalac surčinske manufakture postao gospodin Čume, grupa znatno opasnijih poslovođa dinamitom uništava njegovo preduzeće po imenu Defence Road. Tokom dana, 21. decembra 2002. godine, ređale su se manje i veće podmetnute eksplozije. Policija nije smela ni blizu da priđe mestu vatrenog događaja. Prema tekstu jednog dela optužnice za ubistvo Zorana Đinđića, odluku o miniranju Buhinog preduzeća Defence Road doneli su Milorad Ulemek Legija i Dušan Spasojević. Procenjena šteta bila je osam miliona evra. Bio je to uvod u ono što će se desiti 12. marta 2003. godine i poruka celokupnom ondašnjem državnom vrhu da uopšte nisu gospodari situacije. Postalo je jasno da planirana borba protiv organizovanog kriminala nije mogla da počne bez obračuna unutar državnih institucija. Zatečeni plen nakon političkog prevrata bio je ogroman, a interesenata previše. Ključ od riznice držao je onaj ko kontroliše ministarske resore i trebalo ga je maknuti. Ali, ubistvom Zorana Đinđića nije ubijena i njegova utopija o amnestiji i pacifikaciji nezgodnih društvenih grupa kroz angažman u prvobitnoj akumulaciji kapitala. Naprotiv, to više nije utopija nego surova stvarnost. Proglašeno je vanredno stanje. Uhapšeno je pa ubrzo pušteno na slobodu više od 12.000 ljudi. Tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović je isprovociran pitanjem zašto ne podnosi ostavku kao najodgovorniji za premijerovu bezbednost, lakonski odgovorio da nije trenutak za tako nešto. Niko do današnjeg dana nije utvrdio zašto je uoči atentata bio isključen video-nadzor u zgradi Vlade Srbije, nikada sa sigurnošću nije utvrđeno koliko metaka je ispaljeno... U saopštenju za javnost kojim je tadašnja v.d. predsednica države Nataša Mićić istovremeno obznanila i uvođenje vanrednog stanja, pisalo je između ostalog: "...Ubistvo predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića predstavlja napad na ustavni poredak zemlje i najteži zločin protiv bezbednosti i stabilnosti naše države. Ovaj kriminalni čin je pokušaj da se zaustavi započeta borba protiv organizovanog kriminala, demokratske reforme u zemlji, naš povratak u međunarodnu zajednicu i ugrozi stabilnost, kako naše države tako i regiona. Donela sam odluku da prihvatim predlog Vlade Republike Srbije za proglašenje vanrednog stanja sa ciljem da se očuva bezbednost ljudi, imovine i sprovede odlučan obračun državnih organa sa organizovanim kriminalom. U tom cilju država će upotrebiti sva sredstva pravne države u uslovima vanrednog stanja dok se počinioci i nalogodavci ovog, ali i svih drugih zločina počinjenih u poslednje vreme ne privedu pravdi." Sedam godina kasnije, ministarka pravde Srbije Snežana Malović, predsednica Vrhovnog kasacionog suda Nata Mesarović, predsednik Vlade Mirko Cvetković, predsednik Republike Boris Tadić, predsednica Skupštine Slavica Đukić-Dejanović i svi ministri odreda, ponavljaju u ovoj ili onoj verziji ključne delove teksta saopštenja o uvođenju vanrednog stanja koji je tada pročitala Nataša Mićić (boldirani delovi citata, prim. red.). Sadisti napred, ostali stoj Dakle, započeta je borba protiv organizovanog kriminala, a za demokratske reforme u zemlji, naš povratak u međunarodnu zajednicu, odlučan obračun državnih organa sa organizovanim kriminalom, i u tom cilju država će upotrebiti sva sredstva pravne države. Na prvi pogled, niko ko zdravo razmatra budućnost Srbije i njenih građana ne može da prigovori ovom minijaturnom manifestu bolje budućnosti, ali već punih sedam godina njega uporno ponavljaju oni koji nose najodgovornije funkcije u državi praveći svakodnevnu novinsko-televizijsku hajku na sitne lopove, a ne na glavne bosove, od čijeg preduzetništva zavisi njihova politička sudbina. Na taj način je stvorena jedna vladavina stalnim pretnjama, jedno vanredno stanje koje ima težinu "svakodnevne Kolumbije", dakle društva u kome traje stalni obračun lopova i žandara bez nade da će ikada stati. Demokratski Prometeji u Srbiji ne smatraju da je plansko izazivanje panike putem medija jedno protivpravno delo, ali su pravilno procenili da je to dimna zavesa iza koje mogu da čine šta im se hoće. Upravo zato i traje eksploatacija obračuna sa marginalnim grupama i pojedincima, a sve na liniji ideje vanrednog stanja proglašenog još 12. marta 2003. godine, iz sasvim drugih razloga. Danas, kad je prikrivanje impresivnih pljački veleizdajničkog kalibra, a uz pomoć ili puno partnerstvo vlasti, takoreći jedan samoodrživi projekat, treba reći da je njegov najsmešniji deo sadržan u spektakularnom hapšenju beznačajnih prestupnika, ili prestupnika čija krivica još nije dokazana. Prostački performans vezivanja ruku naopako, ta tako omiljena disciplina udruženih medijsko-policijskih amatera, postala je odvratna i poslednjem sadisti u državi. Sedmogodišnje vanredno stanje bilo je obeleženo hvatanjem neopisivog broja mafija, snimanjem hapšenja i emitovanjem na najgledanijim televizijskim kanalima. Uprkos tome, sve ključne pozicije najbogatijih ljudi u Srbiji ostale su netaknute. Izuzetak čine odbegli Slobodan Radulović i Bogoljub Karić. Ni jedan ni drugi nisu shvatili da je na sceni održavanje vanrednog stanja i da moraju da se povinuju pučistima od 12. marta 2003. godine. Ali, iza ovog civilizacijskog dna stoji reformisani Zakon o krivičnom postupku, donet u slavu neprekidnog vanrednog stanja. Njime je i predviđeno da svaki građanin osumnjičen za počinjenje kakvog nedela može mesecima da trune u istražnom zatvoru i da nakon toga, bez dokazane krivice, može otići kući bez objašnjenja. A za kraj - početak Tvrdeći da je to stav većine građana, 15. februara 2010. godine predsednik Srbije Boris Tadić je kategorički utvrdio da parlamentarnih izbora u Srbiji neće biti do 2012. godine, pravdajući to okolnostima stalnog vanrednog stanja: "...U ovom trenutku prioritet Srbije je borba protiv organizovanog kriminala." Godinu dana ranije, 12. marta 2009, a povodom godišnjice ubistva bivšeg premijera Zorana Đinđića, ministarka pravde Snežana Malović govori kako će borba protiv organizovanog kriminala u stvari tek početi: "Danas je 12. mart, dan kada je organizovani kriminal, ubistvom prvog srpskog demokratskog premijera Zorana Đinđića, ostavio krvavi trag na horizontu demokratije u Srbiji. Zato sam slobodna da baš danas uputim jasnu poruku: Srbija kreće u odlučujuću borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije." Da nešto nije u redu sa (s)hvatanjem organizovanog kriminala u Srbiji, dovoljno je nanovo citirati deo teksta iz objave vanrednog stanja koji je pročitala negdašnja v.d. predsednica države Nataša Mićić nakon ubistva Zorana Đinđića: "...Ovaj kriminalni čin je pokušaj da se zaustavi započeta borba protiv organizovanog kriminala, demokratske reforme u zemlji, naš povratak u međunarodnu zajednicu..." Ili mlada ministarka nije znala da je ta borba mnogo ranije započeta, ili ne smatra da je te borbe pre nje uopšte bilo. Biće ipak da je ova neiskusna (i po godinama starosti apsolutno neprikladna osoba za vršenje dužnosti ministra pravde u ovako kriminalizovanoj Srbiji) samo instrument bogataške elite i njenih zamaskiranih pučista i trojanskih konja u svakoj državnoj instituciji do vrha. Njima i samo njima odgovara stanje povišene borbene gotovosti u državi, i stalna medijska hajka protiv sitnih baraba, i najnižeg nivoa korupcije, u predstavi čije je ime Borba protiv organizovanog kriminala. Ipak, niko tako rečito nije objasnio prave namere političke elite u Srbiji kao što je to svojevremeno učinio tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, rekavši kako je svrha pravne države, kada je u pitanju borba protiv kriminala, da bude bolje organizovana od kriminalaca! I zaista, ko bi mogao tako snažno i sistemski dobro organizovano da zaštiti najviđenije lopove u državi od nje same. Lako je onda zaključiti zašto u političkom i medijskom kupleraju Srbije jedini istinski kriminal čine neorganizovani razbojnici a ne sistemski donovi, oni koji korumpiraju pola parlamenta radi donošenja zakona koji će da legalizuje njihovo mafijaško preduzeće. http://www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06 <http://www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=201&cl=08> &br=201&cl=08 __._,_.___
