EU ne treba da nam bude cilj, već sredstvo da izgradimo stabilnu državu, kaže za NT Predrag Simić, profesor Fakulteta političkih nauka i bivši ambasador u Parizu
Evropa nas drži na uslovnoj slobodi Vojislava Crnjanski Spasojević Činjenica je da smo jako dugo čekali „beli šengen“, naši političari su mnogo uložili u njega i to je prvi konkretan rezultat kojim može da se pohvali ova vlast. Na svu sreću, neočekivano smo posle toga zimus dobili Prelazni trgovinski sporazum i ono u šta je malo ko verovao - da ćemo do kraja godine dobiti šansu da podnesemo kandidaturu. Zbog svega toga opasno je da se u ovom trenutku bilo šta poremeti, i iz tog ugla treba gledati strah zbog nekoliko stotina Albanaca i Roma koji su potražili politički azil u Belgiji i Švedskoj. To bi moglo da ugrozi evropsku perspektivu Srbije. Ovako za NT komentariše Predrag Simić, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu i bivši ambasador u Parizu, probleme koji su izbili oko povećanog broja zahteva za političkim azilom u Belgiji i Švedskoj od kad je uveden bezvizni režim. Zahtev za azil u Belgiji od početka godine podnelo je 400 Makedonaca i 360 žitelja juga Srbije, a u Švedskoj 300 državljana Srbije iz Preševa i okoline. Slične probleme je EU imala sa Rumunijom i Bugarskom, pa se nisu čuli tako oštri tonovi kao sad - da će se možda dovesti u pitanje vizna liberalizacija za Srbiju, i razmisliti o storniranju liberalizacije za Albaniju i BiH? - EU teško može da prihvati Srbiju u novoj ulozi, a ne više kao dežurnog krivca i za svoje, i za tuđe greške. Još uvek nas gleda sa podozrenjem i „beli šengen“ je prvi test na kojem će ona proveriti doslednost postmiloševićevske Srbije u tretiranju problema koji su za nju bitni. Osim toga, ta poruka je upućena i Makedoncima, koliko i nama. Srbija mora da poštuje sporazum o readmisiji koji je potpisala, ti će ljudi biti vraćeni, a ako se utvrdi da je bilo i trgovine ljudima pokrenuće se odgovarajući postupci. - Za nas je „beli šengen“ u ovom trenutku jako bitan. Biću vrlo ličan, ali meni je važno da li će moji studenti moći da putuju i u maju i septembru, kao što su prošle nedelje putovali u Strazbur, Vels i Brisel, išli u Savet Evrope i Evropski parlament. Isto važi i za one koji moraju da se leče u inostranstvu, za poslovne ljude i mnoge druge. Imamo razloga da budemo zabrinuti, ali i da dokažemo da smo u stanju da snosimo svoje evropske odgovornosti. Nije poznat nijedan primer da je nekoj zemlji data vizna liberalizacija, pa oduzeta. Koliko je to realno, a koliko spada u zastrašivanje? - Kada su Bugarska i Rumunija dobile viznu liberalizaciju, taj problem se pojavio u mnogo većim razmerama. Ja sam se u Parizu tada osećao kao kod kuće, jer bi mi svaki put kad stanem na semaforu neko prišao i tražio evro. Uglavnom je bila reč o rumunskim i, nešto manje, bugarskim Romima. To iskustvo koje su Evropljani imali sa dva naša suseda ne žele da ponove i sa nama. Osim toga, oni su skloni da sa arogancijom gledaju na Balkan. Setite se odnosa koji su dugo imali prema Grčkoj i koji se opet budi. Englezi su nedavno smislili ružnu skraćenicu za Poljsku, Irsku, Grčku i Španiju (pigs, prim. aut.)... Lider Albanaca s juga Srbije Riza Halimi rekao je da bi Srbija trebalo da se zabrine što Albanci traže azil, navodeći tešku ekonomsku situaciju. Ali ona je teška i za Srbe južno od Niša, pa oni ipak nigde ne traže azil? - Apsolutno se slažem sa Rizom Halimijem, ali i sa svima ostalima koji se žale, a žive južno od Niša. Jer Srbija je danas u polemici oko regionalizacije, a ona je uvek drugo ime za raspodelu para. Stalno se plašimo da nam Vojvodina ne ode, a ja mislim da se pitanje Vojvodine rešava južno od Niša, Leskovca i Vranja. Jer dokle god je raspon između najbogatije i najsiromašnije opštine jedan prema petnaest, Srbija ne može očekivati da bude homogena zemlja i bitno bolja od bivše Jugoslavije, u kojoj je taj raspon bio tu negde, pa su na kraju bogati Slovenci otišli da ne bi finansirali siromašni jug. Sve dok jedini Srbi koji u Preševu stanuju budu policajci i njihove porodice, dok se u Veliki Trnovac bude ulazilo samo u blindiranim vozilima, dok se između Trnovca i Aračinova budu ispredale legende o narko osovini, bojim se da ćemo imati problem. - EU je 2004. i 2007. doživela „veliki prasak“, primili su 12 zemalja. Imao sam priliku da vidim strah prosečnog Francuza. Stvorena je masovna histerija i fobija od poljskog vodoinstalatera, koji će navodno doći u Pariz da radi za polovinu ili čak trećinu plate svog pariskog kolege, pa će francuski radnici ostati bez posla. I Francuzi su u maju 2005. glasali protiv evropskog ustava. Cela se priča završila tako što je Turistička organizacija Poljske odštampala plakate, sa plavokosim i plavookim radnicima u vodoinstalerskim kombinezonima, sa francuskim ključevima. Na plakatu je pisalo: „Ja ostajem kod kuće, a vi, Francuzi, dođite u Poljsku u što većem broju.“ Poljaci zaista nisu otišli u Francusku, nego u Englesku, pa su njihove novine zbijale šale pišući da Poljak za vikend uštedi tako što, umesto da kupi ribu, on je peca u londonskim ribnjacima! Ista je priča i sad sa albanskim vodoinstalaterima sa juga Srbije. Sve to je deo stereotipa o varvarima sa istoka Evrope, koji samo gledaju kako da uđu u evropsku tvrđavu i otmu im bogatstvo koje su teškim radom stvorili, dok smo se mi, kao iz one basne o cvrčku i mravu, zabavljali. Zato je za nas jako važno, posebno u tim prvim koracima,da izađemo iz stereotipa o tom divljem surovom Balkanu. Mi smo zatvorenici na uslovnoj slobodi, a EU se ponaša kao socijalni radnik koji proverava da li je robijaš posle 20 godina zatvora dovoljno socijalizovan. Šta naša država može konkretno da uradi da ne dođe u takvu situaciju sa azilantima? Nismo bogata zemlja koja može da izvadi pare iz rukava i samo tako ih preusmeri na jug, istok ili sever? Regionalizacija bez para zvuči kao politička fraza... - Možemo da zatražimo podršku Evrope za rešavanje ekonomskih problema na jugu Srbije. Postojala je neka ideja da sa Makedonijom dole napravimo slobodnu industrijsku zonu, koja bi politički bila vrlo popularna. Treba videti u kakvom su stanju sela iznad Preševa - nema puteva, ni osnovne infrastrukture. Često nam kažu da se borimo za Kosovo, a nismo u stanju da rešimo jug Srbije. Ali nije tako samo u Preševu, tu je i Toplica sa većinskim srpskim življem, pa Blace... Da tu ne žive Srbi, nego Albanci, pretvorilo bi se iz ekonomskog u politički problem. Ni bivša Jugoslavija nije na Kosovu uspela da reši ekonomski problem, i ono malo para što je izdvajala gutao je sve veći prirodni priraštaj. Zato se to pretvorilo u ono u šta se pretvorilo. Za nas bi Evropa trebalo da bude sredstvo kako da dođemo do cilja - moderne, ekonomski stabilne i samoodržive Srbije. Izgleda da smo onda malo obrnuli stvari, pošto se ponašamo kao da nam je Evropa cilj? - Svaka vlast u Srbiji se ponašala isto. Moju generaciju su vodili političari-pastiri koje nije zanimalo mišljenje nas, zabludelih ovčica. I danas se često tako ponašaju oni koji su crvene zastave zamenili plavim barjakom sa žutim zvezdama. Tako su se ponašale i prethodne vlasti. Pogledajte samo „Stradiju“ ili „Dangu“. Princip je isti, sve su ostalo nijanse. Ali, hteo sam da kažem da nije jedino i najvažnije pitanje da li ćemo se domoći pretpristupnih ili interreg fondova. Pitanje je šta se država sprema da uradi od sebe da se ne bi raspala, kao što se raspala bivša Jugoslavija. A ona mora da napravi sebe održivom kroz razvoj ekonomije koja može da zaradi onoliko koliko potroši, i obrnuto. Počinjemo da ličimo na Jugoslaviju koju pamtim posle Tita, 80-tih godina. Zaduženi do guše, i onda smo čekali svaki dolazak misije Svetske banke i MMF širom otvorenih očiju. Jedina prednost izolacije u koju nas je Milošević stavio 90-tih bila je što nismo od koga imali da uzimamo kredite. Za moju generaciju neka od najvažnijih dostignuća postoktobarske Srbije bila su koliko-toliko stabilan dinar, koji je danas ugrožen, i niska zaduženost. Oni koji su preuzeli državu posle petog oktobra moraju više da razmišljaju kako Srbiju učiniti ravnomerno razvijenom zemljom ili će za desetak godina pola Srbije živeti u Beogradu, Novom Sadu, Nišu. - Ista je stvar na Kosovu. Ono je sada „slobodno“, a oni koji su se borili za njegovu „slobodu“ od „mrskog srpskog ugnjetavanja“ danas se pitaju šta im je donela nezavisnost. Nema onoga za šta su se borili. Da li zato kosovski političari poručuju da treba preuzeti i sever Kosmeta? Da li skreću pažnju sa životnih problema i dokle su spremni da idu? - Postoji za to jedan politički izraz - nedovršeni posao. Napravili ste nezavisno Kosovo, a onda ste videli da je to jedna mala enklava, bez izlaza na more, okružena nenaklonjenim susedima, bez industrije. Kosovo možda funkcioniše kao neki vojni logor, ali ne i kao ekonomski održivo. To ne pije vodu na dugi rok. Ni Amerikanci ne mogu do beskonačnosti da finansiraju svoju „geopolitičku nedonoščad“ koja zavisi od njihove pomoći. U krajnjem slučaju, u Vašingtonu i Briselu danas uče ono što su u bivšoj Jugoslaviji odavno znali - da držati Kosovo znači imati stalnu rupu u budžetu. Da li mislite da će sever Kosova biti nasilno stavljen pod kapu Prištine? - Mislim da je to Hašimu Tačiju i Fatimu Sejdijuu odlična parola da još neko vreme ne moraju da objašnjavaju zašto nema „dividendi nezavisnosti“. Kad bi ga nasilno integrisali, šta bi uradili? Proterali Srbe? Ili držali po jednog KPS policajca uz svakog Srbina koji ne prihvata tu vlast? Ili bi ih finansirali? Davali im besplatno struju, kao što je Milošević svojevremeno radio sa Albancima? Ne zvuči mi realno. Mislim da su Albanci racionalni i da, ako na Kosovu i ima tog žara, u Tirani ga ima mnogo manje. Kosovo će Tirani za neko vreme biti isto kamen oko vrata za ulazak u EU. Dolazimo u vreme kada će ratne trube malo utihnuti i kada će obični građani hteti da vide ekonomske rezultate. Sa tim se suočavaju čak i mnogo srećnije i bogatije bivše jugoslovenske republike. Slavonski seljaci se ponašaju čak borbeniji nego radnici u Srbiji, a i naši grčki prijatelji se zdušno bore za svoje plate. Da li počinju otvorene pretnje, upućene preko raznih ambasadora, da Srbija neće ući u EU dok ne prizna Kosovo? - Ambasadori su od nas dobili poruku da, ako se Kosovo postavi kao uslov, Srbija neće ići u EU. To su probni baloni, uvertira za zauzimanje boljih pregovaračkih pozicija. Iz mog iskustva, naš najveći problem je što ne prihvatamo Albance kao balkanski narod koji je kasnije stupio na scenu, ali koji zbog toga nije manje dostojan uvažavanja. Albance treba shvatiti ozbiljno. U vreme kad sam bio savetnik Vojislava Koštunice, Iljir Meta je bio albanski ministar spoljnih poslova, najmlađi u to vreme. Tada su rešili da prave autoput od Tropoje u Albaniji ka Prizrenu. Kao svaki dobar Srbin, odmah sam prokomentarisao: „Stvarate ekonomsku kičmu velike Albanije“. Meta se nasmešio i rekao: „Mislili smo da taj put, kad ga završimo, spojimo sa vašim koridorom 10. To nam je jedini kopneni izlaz u Evropu.“ Moja srpska pretencioznost je brzo splasnula. Gde, posle svega, vidite rešenje problema? - Mi smo govorili i dan-danas pišemo grafite: „Kosovo je srpsko“. Kako možete imati Kosovo, a nemati stanovnike koji su tamo većinski živalj - Albance? Kako urediti odnose između nas i njih a da se ne gledamo preko puške? Za vreme Koštunice i Vuka Draškovića kao šefa diplomatije imali smo tezu „Više od autonomije, manje od nezavisnosti“. Priznajem deo svoje odgovornosti za nju, ali mislim da je ona tada bila opravdana. Nismo imali sagovornike na albanskoj strani. Posle toga smo imali Tadićevu tezu, za koju takođe snosim pomalo odgovornosti, „Srbija se ne može odreći ni Kosova, ni Evrope“. Ona je ipak malo uravnotežila našu zaslepljenost. Nedavno sam od Dušana Janjića čuo parolu „S Kosovom u Evropu“. To može biti dvosmisleno, ali mislim da smo na početku perioda kada se takvi problemi, ako se ikako mogu rešiti, rešavaju. Uzmite slučaj Austrije, koja je pre ulaska u EU morala da reši sa Italijom problem južnog Tirola. To više nije bilo samo pitanje između Rima i Beča, već je priskakao i Brisel u pomoć. A danas je sve šengenski prostor. Prilično je nejasno kako će Srbija istvoremeno sa Kosovom ući u EU? - Ući će sa Kosovom kao delom Srbije. Treba da znate da crno-belo rešenje nikada nije diplomatsko rešenje. U diplomatiji se ne gube ratovi, već samo bitke. Nije rešenje ni parola „Kosovo je srpsko“, ni „Kosovo je izgubljeno, treba da dignemo ruke“. Pre 30 godina ni Englezi nisu videli rešenje Severne Irske, ubijali su se kao Albanci i mi 1998-99. Toni Bler je u Severnoj Irskoj napravio neku vrstu kosuvereniteta, podeljenog suvereniteta. To mi liči na nešto što se danas dešava na severu Kosova. - Iako ovde nije popularno pominjati ime Bernara Kušnera, francuskog šefa diplomatije, on je ipak Srbiji preneo poruku EU: za prihvatanje kandidature Srbije za članstvo u EU nije potrebno formalno priznavanje nezavisnosti Kosova, ali je potrebno uspostavljanje funkcionalne saradnje. To bi značilo nešto poput odnosa između Kine i Tajvana ili Istočne i Zapadne Nemačke u vreme Vilija Branta. Francuska diplomatija govori tiho, i ponekad nešto što vam ne prija, ali njene poruke su vrlo ozbiljne i dolaze ranije nego što stižu poruke drugih. Ne zaboravite da za ono malo što smo dobili kroz Ahtisarijev plan i što omogućava kakvo-takvo funkcionisanje Severne Mitrovice, zajednice srpskih opština, veze sa Srbijom, možemo da zhvalimo Francuzima. Na nama je sada da pokažemo da li ćemo u Evropu ući sa problemima, očekujući da ih oni reše, čega se EU užasava, ili ćemo ući kao neko ko može da pomogne u rešavanju problema. Pomogao nam „slučaj Šarić“ - Pošto sam malo predavao na pariskoj Sorboni, jednog dana me prijatelj, profesor Koriman, pozove u delegaciju za odbranu doktorske disertacije jednog francuskog policajca koji radi u Europolu. Tu sam upoznao nekog italijanskog profesora, stručnjaka za mafiju. Upitao sam ga kako Albanci, Rusi, Srbi i Crnogorci preuzimaju tradicionalne poslove mafije sa drogom, prostitucijom, oružjem. Rekao mi je: „Neće mafija pomreti od gladi. Sedamdeset odsto pomoći iz Brisela za razvoj juga Italije završava upravo u džepovima mafije, jer kuda ide novac kontrolišu za kompjuterima bivši pistoljerosi“. Oni koji pune evropske strukturne fondove, a to su pre svega Nemci i Francuzi, to dobro znaju, i to je još jedan od razloga za nepoverenje prema Balkanu. Srbiji ništa u poslednjih godinu dana nije toliko pogodovalo kao „slučaj Šarić“, pre nego što se on ispolitizovao. Poslali smo poruku da se borimo sa mafijom, čak smo i Amerikancima pomogli u Latinskoj Americi da preseku mreže, i to je dobro prihvaćeno. Male zemlje sa moćnim zaštitnicima U Parizu ste viđali kolege iz susednih zemalja? - Kad sam otišao u Pariz nisam baš blagonaklono gledao kolege iz bivših jugoslovenskih republika. Posle tri-četiri meseca smo shvatili da smo mi jedini ljudi koji mogu da se razumeju i bez engleskog ili francuskog, i shvatili smo da nas svi tretiraju isto. Francuzi su nas malo stimulisali da se sretnemo, i tadašnji makedonski ambasador je organizovao ručak Zapadnog Balkana. Bio je i albanski ambasador. Najeli smo se prvi put od kad smo došli domaće hrane, jer je kuvar Džemail iz Tetova mogao da napravi prebranac i tavče na gravče kakve niste mogli da nađete nigde u Parizu. Tako smo se opustili i posle smo se redovno sastajali. Posle sam ručak zakazao ja, pa Hrvat, pa Albanac, na kraju smo postali neka vrsta mini lobija. Doveli smo i slovenačkog ambasadora. - Na jednom od tih ručkova, u vreme kada sam preživljavao najteže trenutke u diplomatskoj karijeri, jer su iz dana u dan dolazile vesti o skoroj nezavisnosti Kosova, albanski otpravnik poslova saopštio je stav svoje zemlje. Osetio sam se zaista ponosno, jer su svi za stolom bili solidarni sa Srbijom da je suverenitet na Kosovu nesporan. A onda, u međuvremenu, svi priznaše nezavisno Kosovo!? - Treba shvatiti da je politika naših suseda politika malih zemalja koje imaju moćne zaštitnike. Možemo mi izbacivati crnogorskog ili makedonskog ambasadora i povlačiti svoje predstavnike iz tih zemalja, ali zar stvarno verujemo da je odluka o priznanju samostalno doneta u Skoplju ili Podgorici. Hvala bogu, izgleda da se ta politika najvećih zapadnih zemalja u poslednje vreme menja. http://www.nedeljnitelegraf.co.rs/pregled/197/
