http://www.politika.rs/pogledi/Nebojsha-Katic/PRICHA-O-DVA-DEFICITA.sr.html
ПРИЧА О ДВА ДЕФИЦИТА Пука је илузија да се повећањем приватне потрошње ситуација може поправити. Србија нема домаћих извора да такву експанзију потрошње финансира На светској сцени највећа економска тема данас је огроман и експлозиван раст буџетских дефицита развијених држава. Кључно питање везано је за могућност финансирања ових дефицита као и за њихову одрживост у средњем и дугом року. Тражење одговора на ово питање обележиће наредну деценију, бар када је о економији реч. Актуелна економска криза довела je до буџетског трошења без преседана. Како би се избегао потпуни економски слом, развијене државе су огромним интервенцијама централних банака и великим буџетски трошењем ублажиле интензитет кризе, али су истовремено њене погубне ефекте пренеле на будућност. Никада од Другог светског рата економска перспектива света није изгледала тако неизвесно као данас. Готово све државе имају исти проблем, у истом тренутку. Ови огромни дефицити мораће да се финансирају у наредним годинама, и на финансијским тржиштима државе ће конкурисати једна другој. Још горе, државе ће конкурисати и привреди у борби да се привуку лимитирана слободна средства. Како привреде буду излазиле из рецесије тражња за капиталом ће расти, а са њим и камате. Раст камата ће повратно оптеретити буџете. Болест је иста, велике дефиците имају сви, али неће сви бити подједнако погођени. Најугроженије су оне државе чији буџетски дефицит није само последица пада пореских прихода услед рецесије. Реч је о државама чији су буџетски приходи хронично нижи од расхода без обзира на то да ли је економија у рецесији или у експанзији. У овакве државе спадају Грчка, или Србија на пример. За њих, излаз из рецесије не значи и крај буџетским мукама. Овакве државе морају радикално мењати своју буџетску структуру. Слика је још сложенија. Финансијске проблеме државе не одређује само висина буџетског дефицита (и из ње проистекла висина јавног дуга). Дубина буџетске драме је блиско повезана са стањем платног биланса. Дефицит платног биланса (текући рачун) показује колико држава као целина – буџет, грађани и привреда – више троши него што економија као целина ствара. Суфицит текућег рачуна, с друге стране, говори о висини нето штедње државе као целине. Јапан има далеко највећи јавни дуг у развијеном свету, мерен у односу према бруто домаћем производу. Иако неугодан, овај дефицит је мање драматичан од знатно нижег, грчког. Није реч само о снази економије. За разлику од Грчке која има и дефицит текућег биланса, Јапан има континуирани суфицит, па своје буџетске потребе може покрити штедњом својих грађана и привреде. Немачка је упркос већем јавном дугу у много бољој позицији од Шпаније, јер за разлику од ње, она има велики суфицит текућег биланса. Државе које муку муче са оба дефицита – и буџетским и платнобилансним – препуштају своју судбину искључиво вољи иностраних кредитора. Оне немају унутрашњих извора из којих би се могао финансирати буџетски дефицит или интервенисати у периодима криза. У томе и лежи основна слабост и рањивост ових држава. Ни моћна Америка, која такође има двоструки дефицит, више не може олако игнорисати овај проблем. Двоструки дефицит, поготово за мање државе, на крају значи и губитак економског суверенитета без обзира на то да ли се он препушта Међународном монетарном фонду, као у случају Србије, или вољи Европске уније, као у случају Грчке. Релативну аутономију у вођењу економске политике, поготово у временима кризе, имају само оне мале државе које се могу похвалити суфицитом платног биланса – државе које више зарађују него што потроше. Домаћа штедња је кључни фактор економске стабилности мале државе. Србија није међу њима, па је пука илузија да се повећањем приватне потрошње ситуација може поправити и тако изаћи из кризе. Србија нема домаћих извора да такву експанзију потрошње финансира. Било каква експанзија приватне потрошње довешће или до пораста трговинског дефицита и брзог пада девизних резерви или до новог и већег пада динара и пораста инфлације. У оба случаја, ефекти на привредни раст биће минимални. Србија је, попут многих других земаља, заробљеник двоструког дефицита. Коначно, и још важније, Србија нема привредну структура, ни индустријске капацитете које би могла стимулисати повећањем потрошње. Једини начин за оздрављење домаће економије води кроз повећавање домаће штедње, рационализацију буџета и кроз инвестиције у инфраструктуру. Да би то било могуће, приватна потрошња мора стагнирати и у томе је драма пред којом Србија данас стоји. www.nkatic.wordpress.com /финансијски консултант/ Небојша Катић [објављено: 24/03/2010] _______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
