Искрено признање
Тагови: Данас на Балкану <http://serbian.ruvr.ru/balkans/> , Европа <http://serbian.ruvr.ru/europe/> , Сребреница <http://serbian.ruvr.ru/tag_5872871/> , БиХ <http://serbian.ruvr.ru/tag_5204349/> Ксенија Тошић, Тимур Блохин 31.03.2010, 21:58 Има подударања која могу чак и најтрезвенијег човека учинити присталицом теорије завере. Једног те истог дана, 30. марта, са разликом од неколико часова дешавају се 2 значајна догађаја. У Хагу Међународни суд правде одбацује тужбу организације „Мајке Сребренице“ против УН, а у Београду Народна скупштина Србије усваја декларацију у којој се осуђује масовно убиство муслиманског становништва у овој босанској енклави 1995. године. Заиста, чему је захтевати одштету за губитак рођака од УН чије мировне снаге нису могле, нити покушале да спрече трагедију када су кривци, ево њих, сами све признали. Тужите управо њих. Не изазива сумње то што се збивања у Сребреници могу квалификовати као злочин. Сумње изазива друго – брзина и пренагљеност усвајања декларације која их осуђује. Коме је она, заправо, била потребна? Можемо тачно рећи да босански муслимани и рођаци жртава нису гореле од жеље тим поводом. Као што је и требало очекивати, нико у Сарајеву није поверовао у искреност српских парламентараца. Ево једног од карактеристичних коментара: „Усвајање декларације о Сребреници у Скупштини Србије без дефинисања овог злочина као геноцида – то је само нови удар задат жртвама геноцида и преживелим лицима.“ Узгред да кажемо о геноциду. Сходно дефиницији, то су радње са намером уништења неке националне, етничке, ране или верске заједнице. Таквим су у историји проглашени, на пример, истребљење Јермена од стране Турака 1915. и Јевреја од стране Немаца за време 2. светског рата. А геноцид код Срба је, ако прихватимо тврдњу босанских муслимана, био селективан и једнократан. Али и унутар српског друштва има оних који су инсистирали на укључивању дефиниције „геноцид“ у текст декларације. На то је подсетио наш саговорник, главни и одговорни уредник издања „Нова српска политичка мисао“ Ђорђе Вукадиновић. Већ сада у коментаријама и у свету и у једном делу врло острашћене домаће јавности, која је на један, за нормалну земљу тешко замислив начин, увек у свакој ситуацији склона да навија, да држи страну антисрпским позицијама, у том делу домаће јавности, као и у једном делу већ, кажем, и регионалних првих реакција, па и неких међународних, практично се успоставља симетрија између злочина Холокауста и Сребренице, односно рата у Босни и Херцеговини. Ова резолуција у овом тренутку на неки начин представља обнављење, оживљавање духова, који су већ били у великој мери потиснути и маргинализовани. Истог се боји и Слободан Наградић, политичар из Републике Српске и потпредседник Странке демократског напретка. Мислим да је она непотребна. Она ама баш никакву корист не доноси Републици Србији, а Републици Српској може потенцијално донети велику штету. Наиме, у Сребреници заиста јесте да се догодио ратни злочин, и то нико не спори. Неколико стотина људи је убијено. Дакле на овај начин ће се на неки начин показати, да је било оправдано бомбардовати положаје војске Републике Српске 1995. године. А поготово да је оправдано било бомбардовати Републику Србију 1999. Године. Према томе, политички гледано од ове резолуције српски народ у основи има само штету, јер ће остати забележено да је Скупштина Републике Србије сама донела резолуцију. Дакле, један политички акт, у коме стоји, да српски народ, дакле, Република Србија, као држава, треба да се извини. У таквом случају остаје главно питање: коме је и зашто уопште ова резолуција потребна? Ево мишљења Ђорђа Вукадиновића. Зашто је српска власт покренула ову иницијативу, да ли је то последица спољних притиска или резултат домаће погрешне политичке калкулације? Мени се чини да има и једног и другог. Вероватно има сумњиве домаће рачунице како би тиме Београд стекао неку врсту моралне и политичке супериорности у односу са својим суседима. Ја верујем да ће ефекат бити управо супротан и да су предлагачи резолуције фактички себи натоварили хипотеку геноцида. Током дебата присталице усвајања декларације говорили су: на тај начин „ми данас преузимамо одговорност да са будућих генерација скинемо тешко бреме које су нам оставили појединци“. Све то врло лепо звучи, али с обзиром на данашњи однос светске јавности према улози Србије и Срба у балканским ратовима крајем прошлог века, једва да ће се усвојена декларација сматрати индулгенцијом за будуће генерације. Пре, као искрено признање. Према томе, она и Србији није од велике користи. У чему је онда ствар? Коме је и зашто ова декларација потребна? Да се вратимо на почетак, на одбацивање тужбе „Мајки Сребренице“ против УН. Ако УН нису криве, нису криви ни холандски војници који су тада чували Сребреницу. Холандија већ више године узастопце захтева од Србије главу генерала Младића да збаци са себе одговорност за те догађаје. Али сада, пошто су Срби признали сопствену кривицу, може се не трагати за генералом – Холандија је задовољна. А то значи да је са пута Србије у ЕУ уклоњена још једна препрека. http://serbian.ruvr.ru/2010/03/31/5872597.html
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
