Менаџмент сећања
<http://www.vidovdan.org/2010-03-28-13-57-42/408-2010-05-07-13-13-18>
Пише: Милорад Вукашиновић
петак, 07 мај 2010 14:11
Прошле су тачно три деценије од смрти Јосипа Броза Тита, некадашњег доживотног
председника СФРЈ. Данас после толико година, обележавање смрти "највећег сина
наших народа и народности" постаје догађај који има сасвим јасну политичку и
социјално психолошку функцију.
За мене је читава ова тенденција, која је изражена у Србији, после политичких
промена 5. октобра 2000-те године, занимљива феноменолошки. Наиме, припадам
генерацији, која је веровала (барем онај њен академски део) да је посттитовска
југословенска стварност дала одговоре на многа питања, која наша научна
историографија свих ових година, није ни покушавала да истражи.
Упоредо са инситуционалним прећуткивањем ове теме, током осамдесетих година
прошлог века, у српском друштву сазревала је свест о погубним последицама
титовске политике. Драматична дешавања на Космету, као и словеначко - хрватска
подршка албанском сепаратизму и тероризму, развејали су многоброје илузије о
карактеру Титове владавине. Под утицајем догађаја, као кула од карата,
урушавали су се многобројни пропагандни и идеолошки "митови", на којима је
почивала политика социјалистичке Југославије. Срби су се постепено ослобађали
идеологије "наивног југословенства".
Крајем осамдесетих, упоредо са успоном Милошевићеве политике, чинило се да је
дефинитивно срушен мит о Брозовој југословенској оријентацији. Српској
политичкој и интелектуалној елити постале су више него очигледне последице
усвајања Устава СФРЈ из 1974. године, који је легализовао све сепаратистичке
аспирације на некадашњем југословенском простору.
Да не помињемо догађаје у Хрватској, где су почетком деведесетих поново оживеле
идеје НДХ азије , ослоњене на препознатљиве слогане МАСПОК а, који су
предводили челници комунистичке партије у Хрватској Савка Дабчевић Кучар и Мика
Трипало, а за које се сасвим основано верује да их је подстакао лично највећи
син "хрватског народа", уз подршку ватиканско америчке коалиције, која је
припремана ради похода новог светског поретка на Исток.
Данас није посебна тајна да је приликом посете СФРЈ 1971. године, председник
САД Никсон у Загребу поздравио присутне са: Живела Хрватска!, што је била јасна
и недвосмислене подршка захтевима масовног проусташког покрета и политици
разбијања Југославије, на штету српских интереса.
Деведесетих година демистификован је и мит о несврставању, односно захваљујући
декласификованим документима, сазнало се много тога о политици сврставања
Југославије, током хладноратовске епохе. Низом тајних договора од 1953. године
до 1980. године, ова држава је била чворно везана за САД и наравно Нато.
Најпогубнији од свих тајних договора је онај о праву пролаза Нато трупама,
долином Вардара и Мораве, који је потписан 1960. године, ради како је наведено
"неког великог сукоба у Европи". Истовремено, управо тих година почеле су
припреме за формирање покрета несврстаних чиме је Броз у културно
цивилизацијском смислу, починио још једно насиље, измештајући СФРЈ из Европе.
Тим уговором запечаћена је судбина Косова, а Американци су споразум оценили као
најзначјанији за њихове националне и државне интересе у Европи. Због
непристајања на овај нелегитимни и нелегални споразум, Србија је деведесетих
постала држава "парија" у међународној политици, а Милошевић је убијен пред
Хашким Трибуналом. САД и Европска Заједница су се у југословенској кризи
понашали као извршиоци Титовог тестамента, написао је почетком 91. године један
француски аналитичар.
Заиста, на примеру односа Запада према Југославији и њеном посттитоистичком
наслеђу, најбоље се уочава феномен моралне хипокризије који карактерише
актуелни епохални контекст. Наравно такав епохални контекст има и свој
аутентични локални одјек на постјугословенском простору.
Шта је титоизам са становишта данашње политичке класе у Србији?
Покушаћу да одговорим, мада није нимало једноставно. Мислим да је титоизам, пре
свега данас средство социјалног и духовног инжењеринга. Једна врста социјалне
терапије за бројне губитнике у транзицији, посебно оне најугроженије,
пензионере и припаднике средње генерације. Ових дана , ангажован је медијски
инжењеринг, који је потпуно фалсификовао реалност једне неуспешне и бивше
државе.
Промовишу се вредносне полуистине, пре свега о социјалној сигурности и
стандарду, при чему се заборавља чињеница да је Југославија имала веома
неефикасан привредни системом. Вођена је политика задуживања државе, а
незапосленост је била велика. Механизми социјалне државе омогућавали су
бескрајно и дуго школовање. Не треба заборавити да је из једног таквог
идеолошког раја, велики број људи отишао на привремени рад у иностранство, где
су радили најниже могуће послове. Држава је била скупа и неефикасна, а свака
република имала је низ промашених инвестиција. Наравно у поређењу са садашњим
балканским протекторатима, држава са 25 милиона становника делује веома моћно.
Али не треба заборавити, да земља са таквим потенцијалима, није имала ефикасан
одговор на кризу. Иначе, седамдесете и осамдесете су свуда у свету биле далеко
боље. Питајте Французе и добићете идентичан одговор, са примесама носталгије.
Други разлог промоције титоизма у Србији, јесте у домену вођења националне
политике. Постоји чудна идеолошка подударност између ондашње црвене и садашње
жуте петокраке. Наиме, и тада је у Србији било као и данас забрањено да
помињете српски национални и државни интерес. И тада су постојале мрачне снаге
које земљу вуку уназад. Тада су то били антисамоуправни елементи, а данас
навијачи и десничари. И тадашња политичка класа је наступала као и садашња
веома идеологизовано. Титова дипломатија наступала је у спољној политици
руковођена моралним аргументима, а данашња наступа са осећањем емпатије према
туђим жртвама ("Есхатологија" декларације о Сребреници).
Титовска влада се бавила глобалним темама, деколонизацијом афричких и азијских
народа, баш као и данашња класа која се бави глобалним пандемијама, климатским
променама, правима хомосексуалаца и судбином неколико платана. За то време Срби
су се исељавали са Косова, ћутке баш као и данас, док се о Јасеновцу ћутало,
баш као и данас. Ето зато је Броз енигма која још увек траје.
На форуму Видовдан.орг можете поставити питање господину Вукашиновићу
<http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=16&t=3022&start=705&st=0&sk=t&sd=a>
http://www.vidovdan.org/2010-03-28-13-57-42/408-2010-05-07-13-13-18
_______________________________________________
SIM mailing list
SIM@antic.org
http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
