Intervju: Aleksandar (Pavle) Karađorđević
Ostali smo izigrani i nepoželjni u svojoj kući Zlatko Čobović | 09. 05. 2010. - 00:02h | Komentara: 74 <http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/188503/Ostali-smo-izigrani-i-nepozeljni-u-svojoj-kuci/komentari> Sin kneza Pavla Karađorđevića, praunuk najmlađeg sina vožda Karađorđa, osamdesetšestogodišnji knez Aleksandar je doajen srpske kraljevske porodice. Nekada pilot, dobrovoljac RAF u Drugom svetskom ratu, potom u civilnim vazduhoplovstvu, pa uspešan poslovni čovek, danas je predsednik jedne aviokompanije. Rođen je u Vajtlodžu (Engleska), s drugom suprugom, knjeginjom Barbarom od Lihtenštajna i sinom Dušanom, živi u Parizu. U Srbiju često dolazi, ali – kako kaže – u otadžbini još nema dom, čak ni adresu... iako mu je tu očevina. Zašto? – Vraćanje građanskih prava porodici Karađorđević najavljeno je kao ispravljanje poluvekovne nepravde, a završilo se kao smicalica administracije gospodina Vojislava Koštunice i Aleksandra (Petrovog) Karađorđevića. Rezultat: gotovo svim članovima porodice Karađorđević onemogućeno je da koriste pravo koje im je dato Ukazom koji je potpisao upravo gospodin Koštunica. Ostali smo izigrani, nepoželjni u svojoj kući, diskriminisani od svoje države i razočarani u novu, demokratsku vlast Srbije – kaže knez Aleksandar. Postoji imovina Vašeg oca koja bi Vam u ovom trenutku mogla biti data na korišćenje. Da li je neko od političara ili funkcionera iz nadležnih državnih organa razgovarao o tome s Vama? – Sva, ili gotovo sva imovina na Belom dvoru pripadala je mom ocu, a po pomenutom ukazu, te ugovoru mog mlađeg rođaka sa Vladom Srbije, pravo njenog korišćenja pripalo je i meni i mojoj sestri. Kuću moje majke na Dedinju, uz blagoslov srpske vlade, koristi crnogorska ambasada. Razgovarao sam o tome, u nekoliko navrata, najpre s gospodinom Koštunicom, koji mi je prvo rekao da kao legalista namerava to da reši zakonskim putem. Kada je zakonski put otvoren, uselili su samo Aleksandra Petrovog, a meni uskratili pasoš. Kada smo sledeći put pričali o tome, sa žaljenjem mi je rekao da je u opoziciji te da ne može da mi pomogne, ali kada ponovo dođe na vlast, sigurno će ispraviti nepravdu. Kada je postao premijer, u dva mandata, nedostojno je izbegavao susret sa mnom. Razgovarao sam i s gospodom Milanom Tomićem, direktorom republičke Direkcije za imovinu, Milanom Parivodićem, tada ministrom u Vladi i tvorcem jedne od verzija Zakona o denacionalizaciji, i još nekim funkcionerima, ali svi su bili vrlo srdačni i vrlo neiskreni. Predstavnici sadašnje vlasti pravdaju se da je reč o šteti koju je napravila administracija gospodina Koštunice. Tako se moj status nalazi u pravnom vakuumu između nezakonitosti i neodgovornosti. Iako najstariji, lična dokumenta dobili ste među poslednjima iz kruga porodice Karađorđević. – Bio je to efikasan način da mi se čitavih godinu dana onemogući da tražim pravo koje mi je pripadalo – da živim u Belom dvoru. Kada sam posle godinu dana, konačno, dobio pasoš i samim tim i to pravo, majstori su već obavili svoj posao, zaposeli dvorove i zatvorili vrata ostalim članovima naše porodice. Kakva su Vaša iskustva s političarima na najvišim položajima u SR Jugoslaviji, SCG i, naposletku, u Srbiji s kojima ste se susretali poslednjih desetak godina? – Osim retkih primera, moram da priznam da su moja iskustva nepovoljna, a utisak o njima loš. Posebno me je činila tužnim činjenica da mojom zemljom u tako teško vreme upravljaju problematični ljudi kojima je pre svega lični a potom i partijski interes daleko ispred interesa države. Neiskreni, neodgovorni, nedorasli trenutku, ostavljali su utisak dece koja su umesto igračke dobila – državu. Razbacujući se frazama i parolama bez ozbiljnog činjenja, pokušavaju demagogijom i marketingom da zamagle svoju nekompetentnost ili nemoć. Naravno, imao sam zadovoljstvo da upoznam i ljude koji vraćaju nadu, na primer, predsednicu parlamenta gospođu Đukić-Dejanović. Žao mi je što još nisam upoznao gospodina Vuka Jeremića, ministra spoljnih poslova, na čijoj strani su sve moje simpatije. Da li očekujete da će Vam zakonom o denacionalizaciji, koji se već godinama najavljuje, biti vraćen makar deo imovine oduzete Vašem ocu? – Moja očekivanja u proteklih 10 godina nisu se odnosila i ne odnose se na vraćanje imovine, već na mogućnost da živim u domu u kojem sam živeo do svoje sedamnaeste godine i gde se i danas nalaze stvari mojih roditelja, moje sestre i moje. Želeo sam da se posle šest decenija vratim kući i da svoje iskustvo, znanje, prijateljstva i poslovne kontakte stavim na raspolaganje otadžbini. Ni to mi nije omogućeno. Od zakona o denacionalizaciji očekujem da bude pravedan i po međunarodnim standardima. Ako bude takav, stvari će biti lako rešene. Ali, zaista ne znam koliko će vlast u Srbiji biti spremna i sposobna za tako nešto. U suprotnom, posle deset godina diskriminacije ne vidim razloga da se prema srpskim vlastima odnosim drugačije nego prema vlastima u Sloveniji. Imate li informacije gde se nalaze, u čijem su posedu i u kakvom stanju umetničke slike iz vredne zbirke Vašeg oca? – Slike su uglavnom u Belom dvoru, u posedu države a na raspolaganju sinu kralja Petra i njegovoj nedoličnoj sviti. Čujem da se neki od njih usuđuju da dovedu u pitanje i lik moga oca. Bezobrazluku nigde granica. Iako Srbija daje ogroman novac za dvor i njegove stanare, čujem povremeno zabrinjavajuće glasove o stanju slika, ali iz objektivnih razloga ne mogu da proverim te vesti. Da li ste posetili dvorski kompleks na Dedinju otkako ga je država formalno ustupila na korišćenje porodici Karađorđević, a faktički ga koristi samo sin poslednjeg jugoslovenskog kralja? – Na Dedinju sam bio samo jednom, ubrzo posle pada Slobodana Miloševića i posle toga više nikada. Zašto i kako, već sam rekao, a odgovor je i u vašem pitanju. U kakvim ste odnosima s princom Aleksandrom Karađorđevićem, sinom kralja Petra II Karađorđevića? – Otkako je, pod pokroviteljstvom srpskih vlasti, uzurpirao dvorski kompleks a mene i moju sestru proglasio nepoželjnima, naši odnosi, praktično, ne postoje. Rekao bih na obostrano zadovoljstvo i njegovu očiglednu korist. Vaš sin Dušan nameravao je, svojevremeno, da nastavi školovanje u Srbiji, ali je odustao. Zbog čega? – Dušan je u Srbiju došao posle završenog fakulteta političkih nauka na prestižnom univerzitetu Mek Gil sa namerom da ovde nastavi školovanje, zaposli se i ostane. Došao je u Srbiju kao najobrazovaniji Karađorđević u najboljim godinama. Ali, kao što sam ja nepoželjan, tako je bio i on. Teško mi je bilo da mu objasnim zašto, recimo, vlada Srbije ne dozvoljava meni kao ni njemu da se živimo na Belom dvoru. Mlad i dinamičan Dušan je posle godinu dana provedenih u Srbiji uvideo da boravak i uopšte njegovi napori da da svoj doprinos ne daju nikakve rezultate, pa se vratio u Pariz i zaposlio se. Tužili ste Republiku Sloveniju Sudu za ljudska prava u Strazburu jer ne želi da Vam vrati imanje i dvorac na Brdu kod Kranja. Dokle je došao taj spor? – Spor ide svojim tokom, naravno, ometan na sve načine od države Slovenije, ali nesumnjivo će se završiti na način na koji se takvi sporovi završavaju. Vraćanjem imovine. Uprkos svemu sam optimista Niste političar niti imate političke ambicije. Kako iz te pozicije vidite budućnost Srbije kroz prizmu njene ekonomske, političke, međunarodne sadašnjosti? – Za malu zemlju kakva je Srbija, uz to tek izašla iz rata, ovo je teško vreme, a njena ekonomska, politička i međunarodna pozicija bremenita problemima. Demokratske vlasti načinile su mnoštvo pogrešnih i brzopletih poteza zbog kojih sada ispašta narod. Kakva će nam budućnost biti, zavisi od postupaka vlasti i njene spremnosti da se suoči s neminovnim izazovima, od njene mudrosti i požrtvovanosti. Uprkos svemu, ja sam optimista. http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/188503/Ostali-smo-izigrani-i-nepozeljni-u-svojoj-kuci
_______________________________________________ SIM mailing list SIM@antic.org http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
