Извор : Новине „ПРАВДА“, 08-09.05.2010.
Пише : Слободан Рељић Европа или смрт Да ли у српској власти постоји неко ко ће правилно протумачити „великодушност" норвешког премијера који с радошћу „гура" Србију у Европу преко своје Норвешке? Промакне тако понекад нашим ТВ екранима нешто презреног “образовног” програма, као на пример прошле недеље онај фили „Последње речи", који је, док се разилазило милионско гледалиште Шојићевог путовања кроз нашу свакодневицу, носио причу о - корпорацијама. Тек нешто о томе. Што би Хрвати лепо рекли, натукнице. Како момак са 26 година, без икаквог искуства на одређеном послу, постаје шеф двоструко старијем човеку који је читав живот посветио значајној каријери, управо на том месту. Испричана је једноставна прича из које нема сумње да корпорацију и тајкуна на врху те монструозне прирамиде не занимају ни људске судбине, ни несрећа читавих породица, ни школовање нових генерација “на којима Америка остаје”, ни раћање нових чланова нације, ни знање, па ни сам тај производ који се ствара - већ искључиво и само профит. Број људских несрећа које такав приступ производи не може се поредити ни са земљотресима, ни са поплавама, ни са сушом. Човека на европском Истоку, чији вођи још увек не могу ни да замисле свет без свесрдне “помоћи” тих организација, може да ужасне сазнање - које безазлено носи и такав нискобуџетни филмић - а да су све оне силне демократске слободе, владавине права, фер и поштени избори, слобода говора, независно судство... само шарене кулисе иза који постоји реални свет - у коме је услов за успех да њих 30% буде бачено на улицу, у очај, беду. То јесте свет где отуђени гуруи причају бесмислице у гарду какав није имао ни Аристотел, кад је успостављао темеље мисли западне цивилизације. И поред свих “загарантованих права”, узвишених уставних преамбула, хиљада закона, уредби, хуманистичких декларација, бесловесних закључака, консеквентних инспекција - судбина човека на месту од кога се живи - зависи од одлуке на коју не утиче ништа од те силне скаламерије. Закон над законима је логика профита. А по њој је људско биће само трошак, који стално треба смањивати. Човек на европском Истоку, па и у Србији на Истоку, сусрео се с тим у још много суровијем облику. Иза њега су десетине милиона поништених радних места, десетине милиона верификованих диплома иза којих стоје милијарде сати најкомпликованијег учења; иза њега су унижене, проказане па разорене друштвене и културне институције у које су умни, добронамерни и најученији припадници друштва уложили своје најузвишеније способности. А испред њега само обећања: постоји један бољи свет, а његови носиоци су, управо, корпорације и тајкуни. Човеку на европском Истоку се никад не говори о лошим странама “корпоративне добробити”. Као што се некад ни једна лоша реч није смела лепити уз “комунизам”, индустријализацију, електрификацију и колхозе. Пајсером се удара по здравом разуму. Деценије су уложене у образовање банкара, новинара, шлосера, грађевинара, обућара, кибернетичара, глумаца, ронилаца, шумара, судија, пилота, агронома, политиколога да би све то у једном преврату који је назван “приватизација”, а одиграо се у сенци палог Зида, подвело под само један циљ - остваривање профита за господу која се од осталих разликује само по бескрупулозности с којом је мазнула имовину свих нас. И ко њима не може да доноси профит, нема разлога да верује да је друштвено потребан, те може да прошета до оближњег гробљанцета и распита се за цену. Једино тако ће неком тајкуну и оваквој држави бити користан, јер Срби за “последњи одлазак” приштеде неку пару, то се зна. Или, алтернатива је да покуша да преживи док овде не стигне - Европа. Коалиција „Европа или смрт" (посуђено од Павићевог Срећка Шојића, најпрецизније слике наше стварности) ступа кроз наше животе без икакве примисли да се друштво, у коме корпорације одређују живот, тешко разболело и на Западу. И да сви траже излаз. Али, да излаз неће бити - да све остане као што је било. И да ми узалуд чекамо готово решење. Готовог решења нема. И чудно је да наш председник ништа није научио из одговора норвешког премијера на питање: Ко ће пре у Европску унију? Србија или Норвешка? Србија, великодушно је рекао потомак чувеног Торвалда Столтенберга који је, ако се сећате решавао хаос настао на развалинама наше бивше земље. За земље које знају шта хоће, које су способне да прихвате стару тужну чињеницу да је, ипак, “свако ковач своје среће”, Европска унија је само алтернатива. У времену и под условима који су од користи обема странама. Ни један режим се не може одржати на алетренативи Европа или смрт. Грађани, колико год их слуђивали обећањима без покрића, на крају ће увек одабрати - живот. Може и у Европи, наравно.
_______________________________________________ SIM mailing list SIM@antic.org http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
