Mahmud Bušatlija, konsultant za investicije, o lutanjima na Koridoru 10, upropašćenoj šansi za restituciju i ponudi istaknutih privrednika da preuzmu upravljanje u propalim društvenim firmama
Nema dokaza da su tajkuni dobri menadžeri Miloš Obradović Srbija iz godine u godinu planira budžet sa deficitom većim nego što može da pokrije. Naša država još nije prezadužena, ali je na ivici sa koje vrlo lako može da se sklizne u prezaduženost. Nije bitno da li mi dobijamo kredit od neke međunarodne institucije ili komercijalne banke, to sve mora da se plati. To ne plaća država, već sve plaćaju građani - kaže konsultant za investicije Mahmud Bušatlija u razgovoru za NT. Prošle nedelje je saopšteno da smo izašli iz recesije i da će do kraja godine ljudi osetiti povećanje standarda. Da li je to stvarno tako? - Lako je pričati o izlasku iz krize i o tome kako će do kraja godine skočiti standard. To je nerealno i ljudi znaju da za šest meseci njihovo stanje ne može bitno da se promeni, a svakako ne nabolje. Ove godine očekujemo da će biti još otpuštanja. Jedan od elemenata izlaska iz recesije su otpuštanja, odnosno smanjenje troškova poslovanja. Očekuje se da će i u javnom sektoru dosta ljudi dobiti otkaze, jer je MMF čvrsto stao iza toga, ali i u realnom sektoru veliki broj ljudi ostaće bez posla. Ko uopšte može i da pomisli da će se do kraja godine nama povećati standard. Vi se zalažete za što skoriju reformu javnog sektora, pre svega javnih preduzeća. Da li su političari spremni na to? - Sumnjam da su spremni, jer bi do sada već preduzeli nešto u tom pravcu. Kod nas je problem što ima strašno mnogo javnih preduzeća, oko 700, što državnih što komunalnih. I ta preduzeća su apsolutni monopolisti i samim tim su kriva za kršenje antimonopolskog zakona, a to im država omogućava. - Imamo državne monopoliste koji sasvim netransparentno rade i nemaju nikakve obaveze prema svom društvu. - Državni budžet nikada nije imao završni račun, a da ne pričam o oditovanom završnom računu. Državni revizor je sada samo malo začeprkao i odmah naišao na velike probleme. Obradio je 25 odsto državne uprave, javna preduzeća nije ni pipnuo, a tek tamo se nalaze ozbiljni tokovi novca. - Tako smo došli u situaciju da imamo monopoliste koji gube pare. Pare ili negde cure, ili nisu naplaćene, ali je nemoguće da monopolista ne može da zaradi. Može negde da preliva prihod ili da iz dnevnopolitičkih razloga neko bude amnestiran od plaćanja, na primer, struje. - EPS se stalno žali kako ne može da naplati milijarde evra, ali kada se pogleda struktura naplate, najmanji potrošači i najbolje plaćaju. Ne plaćaju veliki potrošači i oni su beneficirani, jer prelivaju u svoje džepove prihod EPS. - Ako javna preduzeća služe politici tu nešto nije u redu i zato sumnjam da kod nas postoji volja da se nešto uradi. Kada se sastavlja vlada to traje tri meseca, ali to je samo uvod u čerečenje javnih preduzeća, jer se ona dele sledećih godinu dana. I sada smo svedoci kako se jedno javno preduzeće otima od druge partije, pa koridor 10 prelazi iz ruku socijalista u ruke DS-a. Ali, to se više ni ne krije. Dokle sistem može tako da funkcioniše? - Bez pritiska kod nas se neće ništa promeniti. A pritisak može da dođe zbog krize. Ako nešto ne može da funkcioniše, onda mora da se promeni. Nisam siguran ni da političke partije shvataju da više nema novca. - Reforma se može desiti na dva načina: kontrolisano i iznutra, da sama državna uprava krene u reforme, što je u stvari tranzicija koja se kod nas nikada nije desila. Ona je bolna i traje bar pet godina. I ljudi treba da budu jasno obavešteni šta ih čeka u tom periodu. Ne može se pričati kako će im biti divno do kraja godine, a tražiti da se žrtvuju narednih pet godina. Ne može se ni tražiti žrtvovanje ako nije jasno zašto. Mora se reći kakvo će biti obrazovanje, kolike će biti penzije, da li će ljudi moći da se leče... - Drugi način je kao u Grčkoj. Kada se stvori neravnoteža koja se više ne može rešiti kontrolisanim putem, može i do krvi da dovede. Stvori se situacija kada se ne mogu podeliti penzije, pa se protiv vlasti okrene milion i po ljudi. Pa se ne mogu podeliti plate, a to je još pola miliona onih koji rade u javnom sektoru. A to znači da lekari ne primaju plate, pa nemamo gde da se lečimo, pa učitelji ne primaju plate a deca ne mogu u školu. I jednom samo plane. Takve situacije nisu ni koordinisane i lako ih je zloupotrebiti. Te revolucije donose korenite izmene, ali nikad se ne zna kako će se završiti. U poslednjih deset godina priča se o privlačenju stranih investicija. Kakve smo investitore privukli? - Srbija u poslednje dve godine ima veći odliv sredstava na Kipar, nego što dolaze pare sa Kipra. To znači da se „kiparske“ pare koje su se poslednjih desetak godina vraćale u zemlju, sada isisavaju pod izgovorima da se vraćaju dugovi, kupuje oprema... S druge strane imamo institucionalne investitore kakvi su penzioni fondovi. Oni ne idu u investiciju koja će trajati dve, tri godine, već traže investicije koje će dugo trajati, sa malim prinosom, ali i malim rizikom. Kod nas takvih nema osim „US Stila“, cementara i pivara. Institucionalnim investitorima nije cilj da isisavaju sredstva, već da ih reinvestiraju. - Kod nas se to vidi i po tome što naši ministri već deset godina pričaju kako se kod nas isplati ulagati, jer imamo najniže poreze na dobit preduzeća. Porez na dobit kompanija ni ne igra nikakvu ulogu u investicionim odlukama. Oni ga nikad ni ne plaćaju, jer svoj profit stalno investiraju. U Skandinaviji se, recimo, ulažu pare iako ti porezi dostižu i 40 odsto, a u nekim granama su i veći. - Za spekulante je taj porez važan, jer oni kad obrnu pare hoće da ih iznesu i moraju da plate porez, a onda nije svejedno da li je 30 ili 10 odsto. Ima u našoj državnoj upravi dosta neznanja i nikakve prakse. Zemlja u razvoju mora da ima stručnost i da nađe način da te stručnjake privuče, a mi nismo baš uspeli u tome. Kako ocenjujete ponudu naših istaknutih privrednika da preuzmu upravljanje nad propalim društvenim firmama? - Nije neobično da vlasnik preduzeća, bilo da je to država ili privatnik, traži rešenje u promeni menadžmenta. To je prvi korak u ozdravljenju firme, čak se i sposobni menadžeri menjaju da bi se u kompaniju dovela nova „krv“ i nove ideje. Menadžeri nisu čudotvorci, mogu da pomognu, ali i preduzeće mora da ima osnovu za to. Na primer, u JAT može da uđe i Donald Tramp, ne bi od njega napravio dobro preduzeće. JAT je opterećen istorijom gubitaka, lošom organizacijom, propuštenim šansama. - Pitanje je kome se država obraća kada priča o profesionaliziciji menadžmenta. Da se obraća međunarodnom tržištu za profesionalne menadžere, koje bi ili platila ili dala učešće u nekom budućem profitu, bilo bi prihvatljivo. Ali, ako se obraća domaćim uspešnim biznismenima, pitanje je čime oni uopšte dokazuju da su uspešni i da su biznismeni. Čime dokazuju da znaju da upravljaju svojom imovinom toliko dobro da država može da im poveri svoju. Sumnjam da među njima postoji bilo ko kvalifikovan da se bavi državnom imovinom. Vrlo je malo ljudi među tim biznismenima koji rade isključivo rezidentno, da ne poseduju firme u inostranstvu i nemaju tokove novca koji nisu transparentni. Malo ih je koji nemaju neki monopolski položaj. - Nisam siguran da bi ijedna ozbiljna tržišna procena kapitala pokazala da u tim tajkunskim firmama postoji pozitivan kapital, odnosno da je kapital veći od dugova. Te firme uglavnom se bave uvozom, trgovinom i nekretninama, zavise od blagostanja građana i od toga da oni imaju dovoljno para da kupuju njihovu robu. - U njihovom poslovanju nema nijedan podatak da oni znaju da posluju u krizi. Oni su svi veliki gubitnici krize. Niko od njih nije uspeo da zadrži kapital od pre dve godine. Možda im je država pomogla lane Bečkim sporazumom, da im banke reprogramiraju kredite, ali ti dugovi nisu otpisani, već samo odloženi, a banke su sebe dovele u situaciju da ne mogu da naplate kredite. - Sada isti ti ljudi traže od države da im garantuje poslovanje, ali ne da im uzme vlasništvo nad delom imovine. Traže od države da im socijalizuje gubitke i posle svi mi da vraćamo te dugove. Koridor 10 je ponovo predstavljen kao strateški projekat Srbije, ali opet ga prate afere. Ovog puta oko leve trase na deonici od Horgoša do Novog Sada. Kako će to uticati na završetak autoputa? - Koliko znam, drugoplasirani na tenderu su se žalili, ali to izgleda ne znači ništa državi, jer posao ne može da se ugovori dok žalbeni rok ne prođe. Međutim, oni su posle dva dana već doneli odluku. Ministarstva jesu nadležna za javne nabavke, ali demokratska je tekovina da se svi ti poslovi izmeštaju u javna preduzeća kako bi tokovi novca bili transparentniji. Javno preduzeće je kao i bilo koje drugo u koje može da uđe poreska ili neka druga inspekcija, a u vladu ne može da uđe nijedan inspektor. Tako da nemamo nikakvu javnost u radu, a nemamo ni završni izveštaj na kraju godine, da vidimo kako su trošili pare. - Koridor je od životnog interesa za nas i mora što pre da se završi, ali zato sve mora da se uradi na najčistiji mogući način, da uopšte ne bude sumnje da će se to završiti. Nažalost, ovaj postupak nosi mnogo problema. U čemu je bio problem? - Javni poziv ponuđačima upućen je 30. decembra prošle godine, a odluka Ministarstva da se javni poziv uopšte uputi donesena je tek sutradan. Pitanje je zašto je poziv upućen 30. decembra, uoči praznika, kada niko ne radi. Da je upućen posle Nove godine, ponuđači bi morali da dokazuju svoje poslovanje i u 2009. Prema podacima Narodne banke, kada je doneta odluka o ustupanju posla „Nibens konzorcijumu“, sve njihove firme bile su u blokadi. Nosilac konzorcijuma je PZP Beograd, a ne njegov vlasnik PZP Niš, što je van pameti. Ali PZP Niš je od prethodnih 365 dana, 339 bio u blokadi. Kao preduzeće on ne postoji. I PZP Beograd je bio u blokadi 196 dana u toku prošle godine. - Kada se izbaci 2009, njima se omogućava da lažno prikažu svoje poslovanje. - Činjenica da tenderska komisija u vreme ustupanja posla ne proveri bonitet tih firmi, pokazuje ili nekompetentnost ili nešto drugo. Ja bih voleo da verujem da je nekompetentnost. Iznad komisije postoji Ministarstvo, koje takođe nije to proverilo, a iznad Ministarstva pravobranilac, koji bi morao da ih upita da li materijalno odgovaraju za svoju odluku i da li su sigurni da će svih deset milijardi dinara, koliko posao vredi, otići u materijal i rad, a ne da se prelije u dugove tih firmi. - Ministru niko nije dao mandat da povlašćuje jednu firmu u odnosu na druge. Nepravilnost je bila i u startu jer je na tenderu tražena fiksna cena, a „Nibens“ je dao kliznu skalu. Njih posle nisu ni smeli da zovu na pregovore pošto su videli cenu svih ostalih ponuđača. Nadam se da su sve te greške pravljene iz neznanja, jer mogu biti napravljene i zbog zloupotrebe. Ministar Mrkonjić je obećao gotov koridor do kraja 2012. godine. Da li je to realno? - Mrkonjić je obećao da će do kraja 2012. čitav Koridor 10 biti završen. To bi bilo divno, samo što je nemoguće. Čak smo napravili i međunarodni ugovor sa Bugarskom, članicom EU, i oni na osnovu toga grade svoj deo puta do Dimitrovgrada kako bi se spojili sa Nišom. Na obilaznici oko Dimitrovgrada, koju finansiraju razne međunarodne institucije, ustupljeni su samo mostići i putevi, a tuneli nisu. Tamo postoje dva tunela u dužini od 1,6 kilometara. Da bi se oni izbušili, bez obzira na tehnologiju, treba više od dve godine. - To nije jedini problem. U Sićevačkoj klisuri predviđena su dva tunela od po 12 kilometara. To nikako ne može da bude gotovo za dve godine. Ne postoji tehnologija koja može da izbuši 12 kilometara za dve godine. Na kraju, kada bi se sve to i završilo, ostaje Grdelička klisura i krak prema Makedoniji koji nije završen. - Jasno je da se sve ove državne obaveze pretvaraju u dnevnu politiku. Imamo jednu partiju koja kaže, naš cilj je da se završi koridor do kraja 2012. godine. Druga partija kaže, mi hoćemo da uredimo građevinarstvo i da svi imaju dozvole, a nemamo prostorni plan. U stvari, imamo prostorni plan koji je doneo Bane Ivković 1995, a 2001. stavljen je van snage, jer treba da se donese novi. Do danas nije donet, a stari je napušten samo zato što je donesen u Miloševićevo vreme. Međutim, on je tada rađen u Institutu za arhitekturu i urbanizam koji je bio opoziciono leglo, u kome su radili veliki zagovornici, pa čak i osnivači DS-a. Kako je restitucija postala nemoguća Isparilo građevinsko zemljište Zakon o planiranju i izgradnji je žestoko kritikovan, pa ipak usvojen, a sad se ne primenjuje. Zašto? - Zakon je pod parolom „hajde da ubrzamo izgradnju“ napravio gomilu problema sa restitucijom, planiranjem i na kraju blokirao i građevinarstvo. Osam meseci posle stupanja na snagu on se i dalje ne primenjuje. I ono malo investitora što je imalo ideju nešto da radi u Srbiji, pobeglo je kad je videlo šta će biti, čak i pre nego što je Zakon donesen. Kako je onemogućio restituciju? - Tako što je građevinsko zemljište, najznačajniji elemenat povraćaja imovine, praktično nestalo. Po tom zakonu ono je poklonjeno korisnicima. Svi koji su imali dozvolu za gradnju sada su vlasnici zemljišta, a to je sve bilo nečije zemljište. Mi smo skretali pažnju: planiranje je moralo da dobije poseban zakon, izgradnja poseban i da se ne odnose na gradsko građevinsko zemljište, koje je, takođe, moralo da ima poseban zakon. Tek onda bi mogao da se donese zakon o restituciji. A nadoknada u novcu? - Priča se o Parivodićevom predlogu zakona, ali on je bio nesprovodiv, jer je predviđao da se četiri milijarde evra odvoji za finansijsku kompenzaciju. U okviru toga trebalo je da se uklope svi zahtevi, sa limitom od maksimalno milion evra po jednom zahtevu. Mi smo tada predložili da se od gradskog i građevinskog zemljišta naprave fondovi u obliku akcionarskih društava u kojima bi restitucionari dobili deo akcija. To bi se smatralo naturalnom restitucijom. Evropska komisija ocenila je to kao dobar predlog. - Zakon o izgradnji ima član o građevinskom zemljištu kojim omogućava da korisnici postanu vlasnici građevinskog zemljišta, što znači da ono više ne može da se vrati. Onda više nema ni diskontovanja, pa da se vrati svima po deo zemljišta koje su imali u vlasništvu. Poslednje što se moglo čuti iz Vlade jeste da će se izdavati obveznice? - Država ne može to da pretvori u javni dug. One četiri milijarde o kojima je Parivodić govorio, skočile bi na 16 milijardi evra. Država bi onda izdala obveznice, a to znači 20 godina plaćanja kamata svake godine. Ako bi se dala kamata i od tri odsto, to bi izašlo na 30 milijardi za 20 godina. Te kamate bi se nekako i plaćale, ali odakle bi se isplatile te obveznice kada bi sve stigle na dospeće u roku 30 dana. To je ogroman javni dug. Zrenjanin ne postoji za urbaniste - Koliko se sve radi bez plana videlo se i na predstavljanju dela prostornog plana Agencije za prostorno planiranje, koji se odnosi na Vojvodinu - kaže Bušatlija. - U tom planu Zrenjanin ne postoji sa stanovišta državne infrastrukture. - Kroz njega ne prolazi autoput Beograd-Temišvar. Nema ga u energetici, poljoprivredi, železnici, a jedino što će se u blizini Zrenjanina napraviti jeste centar za opasni otpad iz cele Vojvodine. To je budalaština, jer se radi o čvorištu koji se nalazi na Koridoru 11, a kroz njega treba da prolaz i put od Hrvatske ka Rumuniji. http://www.nedeljnitelegraf.co.rs/pregled/221/
_______________________________________________ SIM mailing list SIM@antic.org http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
