Извор : Неде1ник „ПЕЧАТ“ бр. 115, 21.05.2010.године
СЛУЧАЈ ТЕЛЕКОМ Герила данас или скупа кишница сутра Или ћемо данас зауставити отимање Телекома, или ћемо се за коју годину, попут боливијских паћеника некад (а и у сличном економском стању), борити за право да користимо кишницу, а можда и да дишемо „приватизовани" ваздух Пише : АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ Увези са најављеном продајом Телекома, осим да је реч о нападу на саме темеље државе, треба установити две битне ствари. Прво, садашња Влада нема мандат да га прода, јер то није било предочено у предизборном програму садашње владајуће коалиције. Дакле, продаја Телекома нема демократски легитимитет, и представља дрску обману бирачког тела у Србији. Друго, ма колико стручних и економских аргумената понудили сви који се најављеној продаји противе, садашња власт ће их игнорисати, што јој практично уништена јавност и монопол над свим медијима с националном покривеношћу и омогућава. Тако ће садашњи премијер моћи несметано и некажњено да изриче ноторне глупости попут оне да би задржавање Телекома у државним рукама „значило да смо ми комунистичка земља", а потпредседник Владе и чигра ММФ-а моћи ће да тврди да ће „Влада знати како да заштити интересе државе" приликом продаје Телекома без обавезе да ту своју тврдњу и аргументује и изложи је критичкој јавности и незгодним питањима. Имамо посла, дакле, с људима који воле противнике чије су обе руке везане, и који неће презати ни од чега да би извршили наложени им задатак. Осим, наравно, истински пробуђене јавности, која је спремна да с речи крене на дела. „ПОСЛЕДЊИ ЕКСЕР" Но, пре него што дођемо на тај део, дугујемо објашњење везе између Телекома и кишнице. У том објашњењу лежи и могући путоказ. Јер, чини се да је најављена продаја Телекома важан, можда преломни догађај, покушај закуцавања последњег ексера у ковчег у којем се жели сахранити Србија. То је одузимање најпрофитабилнијег државног предузећа, одузимање могућности даљег развоја домаће телекомуникационе индустрије и памети. А, не мање важно, новац од евентуалне продаје је нова храна за звер која нас тлачи и споља и изнутра, продужавање њеног живота и нашег колективног умирања. Но, кренимо редом, од кишнице. ММФ је 1998. године Боливији одобрио зајам од 138 милиона долара за „структурне реформе". Један од услова за добијање зајма била је и „продаја свих преосталих јавних предузећа", тј. њихова „приватизација". Једно од предузећа које је требало приватизовати била је и SEMAPA, предузеће за водоснабдевање у Кочабамби, трећем по величини граду у земљи. У економском извештају Светске банке за Боливију из јуна 1999, „саветовано је" да држава „не треба да даје субвенције које би амортизовале повећање цена воде". У септембру 1999. влада Боливије потписала је уговор у вредности од 2,5 милијарде америчких долара са мултинационалним конзорцијумом Aquas del Tunari, у којој је доминантна била фирма у власништву америчког инфраструктурног гиганта Betchel, за 40 - годишњу концесију на управљање водом и канализацијом у Кочабамби. Aquas del Tunari је, иначе, била једина фирма која је конкурисала за концесију. У октобру, када је концесија и озваничена, боливијски парламент је донео закон којим се легализује приватизација водоснабдевања и канализације у земљи. ПРИВАТИЗАЦИЈА БУНАРА И КИШНИЦЕ Већ у јануару 2000, становниии Кочабамбе изашли су на улице, блокирали их и органпзовали штрајкове и протесте због нових цена воде, које су се многима чак и утростручиле, упркос обећањима компаније Aquas del Tunari да ће цене порасти за „свега" 35 одсто. Уз то су чак и бунари које су локалне заједнице ископале о свом трошку обухваћени приватизацијом, тј. наплаћивала се вода која се вукла из њих. Врхунац безобразлука је ипак била клаузула по којој чак ни сакупљање кишнице на територији града није могло да се обавља без дозволе нових власника водовода. Први протест је парализовао град током четири дана. Пошто је централна влада игнорисала протест, у фебруару су грађани, предвођени синдикалним активистом Оскаром Оливером, организовали шетњу до централног градског трга. Реакција оклопљене полиције је изазвала нереде који су трајали два дана, у којима је 175 људи повређено. У марту је La Coordinatora, координациона група протеста, организовала неформални референдум, на којем се 96% од 50.000 људи који су у њему учествовали, изјаснило против „приватизације" свог водовода и канализације, што је централна власт игнорисала. До априла су се протести проширили и на друге градове, укључујући и престоницу Ла Паз, прерастајући у општи бунт против катастрофалне економске ситуације у земљи. Током протеста убијено је шест, а рањено на лесетине људи, проглашено је ванредно стање, а вођа протеста Оливера је накратко ухапшен. Међутим, интензитет протеста је већ 10. априла натерао власт да попусти: централна влада је, у писаном споразуму са Оливером, пристала да се Aquas del Tunari повуче и да водоснабдевање и канализација у Кочабамби пређу у руке је La Coordinatore, да пусти све притворене демонстранте и да поништи закон о приватизацији. Такође је обећано да ће се поништити закон по којем се наплаћивала вода вучена из локалних бунара, а ревидирана је и „приватизација кишнице", тако да је Бог поново могао да је неометано и бесплатно шаље тамо где и коме је хтео. Наравно, власт и мултинационални „приватизатори" (што је, иначе, оригинални назив за гусаре - privateers) нису се лако помирили с овим расплетом је Aquas del Tunari је 2001. тужио државу Боливију за одштету, а у новембру исте године је ухапшен и вођа протеста, Оливера. Међутим, грађани су захтевали његово ослобођење, и он је пуштен на слободу. ДОК СЕ НЕ ДИГНЕ КУКА И МОТИКА После овог народног устанка, Боливија више није била иста. Демонстрације против економског стања и поретка постале су све чешће, жешће и организованије. У октобру 2003, тадашњи председник Гонзало Санчес де Лозада, иначе ујак бивше гувернерке НБС Кори Удовички, је, после масовних протеста, поднео оставку, одлетевши авионом за СА Д, где и данас живи, упркос захтевима за његово изручење у Боливију, ради одговорности за смрт више десетина демонстраната. У децембру 2005. на председничким изборима је изабран Ево Моралес, један од главних протагониста отпора који се развио током претходних година. Али, као што га је већ 2006. јавно подсетио Оскар Оливера, без Кочабамбе не би било ни Ева Моралеса. Шта можемо да научимо из боливијског примера? Док се не дигне кука и мотика, никакви аргументи код нецивилизоване, марионетске власти не помажу. Што, наравно, не значи да се мора урадити „копи-пејст" са Анда на балканске планине и долине. Довољно смо креативни да можемо да направимо сопствени приступ. А нешто је неопходно урадити, јер ће се, иначе, Телеком продати, а заједно с њим и целокупни комуникациони спектар Србије, и дела Српске и Црне Горе, и то једном од непријатеља који су и подстицали избијање рата на овом простору и злочиначко бомбардовање земље. А ово неће бити ни крај „приватизације", већ увод у њено велико финале, у којем ће бити отети Електропривреда, а затим и јавни комунални системи. Или ћемо данас зауставити отимање Телекома, или ћемо се ускоро, попут боливијских паћеника (у сличном економском стању), борити за право да користимо кишницу, а можда и да дишемо „приватизовани" ваздух. Каква би, дакле, била варијанта српског отпора даљем отимању националних ресурса, даљем поробљавању од стране звери глобализације која је и узроковала садашњу светску економску кризу? У складу са овдашњим традицијама борбе против разних завојевача, као и чињеницом да најављена продаја нема никакав демократски легитимитет, предлажем - Телеком герилу. И, ево какву. Ако би будући купац схватио да се бар милион људи обавезало да неће да плаћа своје телефонске рачуне окупатору – а то купац коме је Телеком већ унапред обећан једино може да буде - да не само да неће да их плаћа, већ ће се борити док Телеком опет не буде државно телекомуникационо предузеће у власништву грађана Србије, тешко да би се одлучио на такав ризик, на борбу коју би сигурно, на крају изгубио. Јер, мада народ с овог простора тешко излази на крај с мангупима из сопствених редова, тешко препознаје издају, а још теже признаје могућност да је спроводи неко ко говори његовим језиком и живи у истој земљи, он и те како уме да се бори против отвореног, очигледног окупатора, који више не може да се крије иза домаћих лутки. Оваква акција би у исто времс била и тест и начин окупљања. Тест за све оне који су вербално против приватизационе пиратерије која је узела маха последњих двадесетак година, као и оне који се противе самој идеји и пракси глобализације по рецепту Вашингтонског споразума, уништавању нација и националних привреда за рачун финансијског капитала, „спасавању" финансијских шпекуланата новцем обичннх пореских обвезника. А начин окупљања за све који су инстинктивно против стране доминације - окупације, а који нису налазили начина да јој се досад успешно супротставе. Такво окупљање би прешло све лажне идеолошке линије које нас још увек негде деле, и направило би нову, здраву, неопходну и неизбежну поделу: на оне који су прави, истинскн сарадници и слуге окупатора, и на оне који то нису и не желе да буду. Уосталом, нека ови други само замисле осећај понижења који их чека при првом плаћању телефонског рачуна Швабама или неком сличном -после свега што су нам радили и раде свих ових година. Време је да се пређе с речи на дела. Време је за Телеком герилу. А где ће се завршити, зависи од наше маште и наше вере. А, ако нешто не покушамо да урадимо, ако до завршнице свршеног чина ипак дође, и најпаметније речи, одјекиваће празнином звона на ветру. ∙
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
