Извор : Недељник „ПЕЧАТ“ бр.117, 04-06-2010. Пише ДАНИЈЕЛ ЦВЈЕТИЋАНИН Џеронимо међу Србима До изгубљене слободе (па и економске) не може се доћи без великих жртава и одрицања. Ко је на то спреман? И са каквим изгледима? Понекад се запитам да ли (и колико) транзиција у централној и источној Европи личи на освајање запада у Сједињеним Државама? Сетићемо се да је капитал, тада ношен ентузијазмом пионира са Источне обале, јурнуо на запад, истребљујући, без милости, Индијанце и њихову традицију. На тај начин, САД је задобио „славу" империје засноване на геноциду (дотадашња царства - македонско, монголско, римско, па чак и британско - не могу да се „похвале" оваквим резултатом). ПРОДОР НА ИСТОК Не баш по истом моделу, мада аналогија није занемарљива, крајем двадесетог века, западњачки капитал је, опијен поразом социјализма у економској утакмици, кренуо у свој поход на исток, уверен у „неспорну" истину да светски привредни ресурси морају у потпуности бити под његовом контролом. Капитал је (у овом случају) ношен ентузијазмом крупних инвеститора, њихових експерата и консултаната. Успех у продору био је муњевит, профити запрепашћујући, а убрзо се показало шта су прави циљеви нове експанзије. То су схватили и критичари у САД-у (нпр. Штиглиц и Кругман), али и неки аналитичари из нама суседних земаља, који су (још 2003.) писали: „Релативно брзо доћи ће до завршетка распродаје, а тада долази треће фаза сценарија - посвемашње економско и социјално пропадање. И ту је сценарио релативно добро постављен јер долази до конфронтације становништва, увјетно речено, празним простором. Сви су криви за све, сватко је против сваткога, али се нитко не бори јер нитко ништа нема." (Николовска и Сундаћ: „Сценариј за економски слом земаља у транзицији"). Модерни господари света покушали су да непријатну истину пригуше у мору „сјајних", најчешће имагинарних, привредних резултата час ове, час оне земље у транзицији („прилагођавање" статистичке методологије у томе је много помагало). Становништво у већини земаља са успехом је убеђивано да богатство и шаренило у избору (увезених) роба представља довољну надокнаду за губитак могућности привређивања и запошљавања, као и за изгубљене погодности у области социјалне заштите, здравства и образовања. Стварале су се до тада невиђене социјалне разлике, али су оне приказиване као основни мотор новог поретка, а јавност је ово објашњење искрено прихватала. Изгледа да се свако надао да ће му сналажљивост и окретност омогућити да се угура у промиле богатих и повлашћених. БЕЋАРСКА ЕКОНОМИЈА Светска криза је показала праву слику економског положаја земаља у транзицији, мада је, супротно неким очекивањима, извесно да она неће зауставити (а можда ни успорити) тријумфални поход финансијског капитала. Модел „развоја" на бази задуживања, потрошње и продаје националних ресурса (који је следила и Србија) довео је многе транзиционе привреде у тежак положај ниске конкурентности и високе, готово наркоманске, зависности од прилива кредита из иностранства. Свако додатно економско и политичко потчињавање и понижавање земаља у оваквом положају - природно је и лако предвидиво. Мој колега, Јован Душанић, воли да користи термин „бећарска економија" за привреду која примењују модел „развоја": Задужи се - продај - потроши. Ја нерадо користим ову његову синтагму, зато што реч „бећар" у српском јавном мњењу често изазива симпатије. Истина је да су бећари лакомислени, склони расипништву, олаком задуживању и немару према имовини, али их, нема сумње, краси добро расположење, а (некад) и искрена љубав према домовини (сетићемо се Хајдук-Вељка и његових бећара). То, сигуран сам, није својствено нашој забринутој (над Србијом згађеној) евроатлантској елити, увек спремној да жртвује државне и националне интересе зарад личног шићара. ШТА ДА СЕ РАДИ У овом тренутку, јавно мњење поставља питање: шта да се ради? Сви осећају потребу не само за објашњењима, него и за политичким (и економским) деловањем, али се истовремено свако пита - шта и како? Политичке странке (готово без изузетка) изневериле су поверење јавности. Тешко је признати, али нема заставе испод које би се сврстала поштена, цивилизована и родољубива Србија. Скоро сви су разумели да је гола сила (медијска и оружана) најубедљивији аргумент, а она је у рукама противника слободе. Тешко да је ико спреман на херојска дела. Слике суровог обрачуна НАТО снага са противницима, призори зверског (и масовног) убијања Вијетнамаца, Ирачана, Авганистанаца, Чилеанаца, или успомене на недавно бомбардовање Србије - све то указује да се до изгубљене слободе (па и економске) не може доћи без великих жртава и одрицања. Ко је на то спреман? И са каквим изгледима? Да ли је мудрије трпети докле год је ситуација колико-толико подношљива (на ово евроатланци највише рачунају)? Предати се и чекати. Као индијански поглавица Џеронимо, који је веровао америчким плавим мундирима и предао им се (са својим саплеменицима) на милост и немилост? Његову историју описује неколико холивудских филмова. Занимљиви су. Али из његове судбине може се научити да и у случају када се ништа не предузима, нешто мора да се догоди. Покушајте сами да замислите шта.
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
