ĐORĐE VUKADINOVIĆ: POMOZIMO HRVATSKOJ NA PUTU U EU, A ONA ĆE VEĆ ZNATI DA NAM VRATI
ponedeljak, 19 jul 2010 23:07 Prosto je neverovatno kolika je nesposobnost srpskih lidera da uče iz istorije, pa čak i kada je reč o bliskoj i neposrednoj prošlosti Izgledalo je to kao da je „Karavan bratstva i jedinstva” ponovo stigao u Srbiju. Republičke zastave svuda po gradu (jedino su se u međuvremenu negde izgubile petokrake), nasmejani i dobro raspoloženi predsednici u šetnji Kalemegdanom... ma, milina. Ne bunim se, samo konstatujem. Najzad, bolje da se makar i pomalo licemerno grlimo i smeškamo nego da se iskreno bijemo. A i treba valjda da se, koliko je god moguće, pomogne sus(j)edima u prelomnom trenutku njihovih evrointegracija. A oni će, kada jednog lepog dana dođe red i na nas, sigurno isto tako nesebično uzvratiti. Uostalom, Ivo Josipović je zaista kulturan, obrazovan i pristojan čovek – sve suprotno u odnosu na svog prethodnika koji se, povrh svega, baš isticao doslednom antisrpskom politikom i retorikom. (A što opet nimalo nije smetalo delu srpskog NVO sektora da ga hvali i obožava.) E, sad, ko bi se još prisećao da je upravo Josipović svojevremeno bio jedan od autora hrvatske tužbe protiv Srbije? Ili da je, recimo, nedavno hrvatsko svedočenje u prilog kosovskoj nezavisnosti pred Sudom pravde u Hagu bilo jedno od najtendencioznijih i najmalicioznijih? Zato, najblaže rečeno, pomalo neuverljivo deluju Josipovićeve reči da „Hrvatska ne želi da se meša u odnose između Srbije i Kosova”, kada je u te odnose Hrvatska već najdirektnije i najpristrasnije umešana. Bilo kako bilo, kada je o Srbiji i Kosovu reč, primakao se trenutak istine. Za par dana moći ćemo da se uverimo u kvalitet međunarodne pravde i njen domet. I da vidimo kako se ko za taj dan „D” pripremio. I kako funkcionišu „dvostruki koloseci” srpske vlade i koliko nam je pomoglo prebacivanje kosovskog čvora „sa političkog na pravni teren”? I jesmo li se za ove dve godine nešto dogovorili sa najmoćnijim svetskim faktorima koji su kosovsku nezavisnost sponzorisali i podržali? Jesmo li obezbedili stratešku podršku nekih drugih, takođe moćnih, ne-zapadnih igrača i zemalja u ekonomskom i geopolitičkom usponu? Jesmo li ojačali ekonomiju i vojsku?Jesmo li nešto istrgovali? Jesmo li uspostavili unutrašnji politički konsenzus? Jesmo li danas spremniji da se kosovskoj secesiji suprotstavimo – ili smo pak umorniji, spremniji da je prihvatimo i da se sa nepravdom pomirimo? Ne bih da zloslutim, ali sve mi se nekako čini da će u četvrtak pobedu proglasiti obe strane, s tim što će posle „presude” MSP-a pozicija Srbije verovatno biti ojačana sa par novih argumenata, a Kosova za desetak i kusur novih priznanja. Prosto je neverovatno kolika je nesposobnost srpskih lidera da uče iz istorije, pa čak i kada je reč o bliskoj i neposrednoj prošlosti. Zaboravlja se da je i Milošević u drugoj polovini devedesetih bio i te kako raspoložen za sporazum sa kosovskim Albancima i da je u par navrata – doduše, prekasno – na tome ozbiljno radio i sa Rugovom i sa strancima. Đinđić je bio otvoreno spreman da Kosovo deli. Koštuničina vlada je tokom čuvenih bečkih „pregovora” o statusu kosovskim Albancima nudila i od ptice mleko, praktično, državu u državi, pod parolom „više od autonomije – manje od nezavisnosti” i najrazličitije pravno-istorijske modele za to, počev od Južnog Tirola, do Hongkonga i Alanskih ostrva. A za to vreme, ne samo Albanci, Vašington i London, nego i dobar deo domaće javnosti pričao je bajku o „Koštuničinoj nepopustljivosti”, „autizmu” i „samoizolaciji”. Svako ovde, izgleda, poveruje da su prethodnici bili glupi i nesposobni i da će baš on uspeti da se sa strancima nagodi i pri tom očuva i svoju vlast i vitalne nacionalne interese. I da se u odnosu na to isplati prethodno progutati par žaba i prihvatiti nekoliko „manjih” ustupaka. Ali sve je to uglavnom samo varka i (samo)obmana koja se uvek završava kao varijacija na temu one izreke o đavolu i sađenju tikava. Traži se uvek potpuna i bezuslovna kapitulacija, s tim da se kao vrhunski gest dobre volje domaćim akterima „velikodušno” dopušta da tu kapitulaciju, prema potrebi, predstave kao kompromis, ili „pobedu”. I isto tako velikodušno nudi placebo u formi „oštre” patriotske retorike ili čega god što imperiji u tom trenutku nije u prvom planu. Dakle, može Koštunica da grdi NATO i može da mu se „stomak prevrće” pri pomisli na tribunal, ali neka ne ometa izručenje Miloševića, neka prihvata SOFA sporazum i neka ne sprečava „reforme” u oblasti ekonomije i bezbednosti. Može Nikoliću i Mrkonjiću na mobilnom da svira ruska himna. Mogu Tadić i Jeremić da mašu sa tri prsta i ponavljaju kako „nikada, ali nikada” neće priznati nezavisnost Kosova. Ali samo neka ništa ozbiljno ne preduzimaju, neka ne lobiraju po svetu protiv te nezavisnosti i neka ne ometaju američko lobiranje „za”. Neka prihvate Ahtisarijev plan i neka ne destabilizuju nezavisnost i „teritorijalni integritet” Kosova. A ukoliko kojim slučajem i kojim čudom odbiju tako velikodušnu ponudu – eto nama novih „ekstremista” i „Miloševićevih sledbenika” kojima će se već, pre ili kasnije, naći nova, razume se, „demokratska” i „patriotska” alternativa. Autor je glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao” Izvor Politika, Beograd http://www.politika.rs/pogledi/DJordje-Vukadinovic/Primakao-se-trenutak-istine.lt.html
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
