KOSTA ČAVOŠKI: SIMA AVRAMOVIĆ ILI O ČEMU PEVAJU LJUDI KOJI SU SE PRODALI
četvrtak, 22 jul 2010 22:54 Brošura „Stradanje srpskih pravoslavnih svetih mesta na Kosovu i Metohiji“, čiji su potpisnici Sima Avramović i grupa autora, svedočanstvo je kako su za „šaku dolara“ neki naši intelektualci spremni da stvaraju projekte u cilju davanja legitimiteta samozvanoj državi Kosovo U izdanju Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu nedavno se pojavila brošura na engleskom jeziku pod naslovom „Stradanje srpskih pravoslavnih svetih mesta na Kosovu i Metohiji – elementi za istorijsko, pravno i konzervatorsko razumevanje“. Ona je – iako to nigde nije navedeno iz razloga koji će uskoro biti razumljivi – pripremljena i napisana u okviru šireg međunarodnog projekta koji se sprovodi pod rukovodstvom prof. dr Silvija Ferarija sa Pravnog fakulteta Univerziteta u Milanu, što znači da sredstva za izradu ove brošure, a naročito za autorske honorare, potiču iz inostranih izvora. Njeni autori su prof. dr Sima Avramović, mr Dušan Rakitić, mr Mirjana Milenković, dr Vojislav Vasić, Aleksandra Fulgosi i Branko Jokić. No, kako se iz načina na koji je pisana i stavova koji se u njoj zastupaju može lako zaključiti da je njen redaktor i strogi cenzor bio Sima Avramović, ostale autore više nećemo pominjati. Prilikom sastavljanja ove brošure Sima Avramović & kom. bili su suočeni s očiglednim ograničenjima koja su postavili njeni finansijeri u duhu one narodne: „Čije pare, toga i muzika“. Velike pare za izradu ove brošure mogle su se dobiti samo uz ispunjenje sledećih uslova: – da se uopšte ne pominje agresor, to jest vinovnik rata koji je doveo do okupacije Kosova i Metohije; – da se nigde ne navodi odgovornost Atlanskog pakta, Sjedinjenih Američkih Država, Francuske, Velike Britanije, Nemačke i drugih članica ovog vojnog saveza za strašne ratne zločine koji su nad Srbima počinjeni; – da se nigde ne pominju kosmetski Arbanasi kao vinovnici zločina nad srpskim narodom i njegovim pravoslavnim svetinjama; – da se izbegne i sam nagoveštaj da su za zločine Arbanasa posle uspostavljanja okupacije Kosova i Metohije poimenice odgovorne i države čije oružane snage navodno obezbeđuju red i mir u pojedinim sektorima; – da se nepostojanje slobode pristupa srpskim svetinjama, kao i slobode njihovih monaških zajednica, isključivo objašnjava netolerantnošću lokalnih zajednica Arbanasa, i to ne svih nego samo njihove većine; – da bilo kakvo predloženo rešenje statusa srpskih pravoslavnih svetinja počiva na prećutnoj pretpostavci da je proglašenje samozvane države kosmetskih Arbanasa svršen i neopoziv čin; – da je samozvana država kosmetskih Arbanasa štaviše legitimna, te da njene zakone treba poštovati i hvaliti i da s njom treba zaključivati bilateralne međunarodne ugovore; – da su Kosovo i Metohija „kolevka“ samo srednjovekovne srpske državnosti i duhovnosti, te da danas predstavljaju sakralno i duhovno evropsko nasleđe hrišćanskog Istoka, a ne stožer sadašnje Srbije i srce još uvek živog organizma – srpske države, srpskog naroda i srpske Crkve; i – da zbog svega toga treba napustiti domen nasleđa i žarište zaštite svetih mesta preseliti u domen ljudskih i manjinskih prava. Pa, da vidimo kako su to Avramović & kom. izveli. ORUŽANI NAPAD NA SRJ NIJE AGRESIJA Već na početku svog uvoda Avramović & kom. navode da je „oružani sukob u proleće 1999. zbog Kosova i Metohije vođen između NATO-a i albanske gerile, s jedne, i SR Jugoslavije, s druge strane“ (str. 7). I mada odmah dodaju da je NATO ovaj „oružani sukob“ kvalifikovao kao „humanitarnu intervenciju“, a SR Jugoslavija kao „agresiju“, Avramović & kom. se ne izjašnjavaju niti daju svoju kvalifikaciju ovog – kako to oni vele – oružanog sukoba. Takav njihov stav je mogao biti rukovođen sledećim razlozima. Sasvim je mogućno da Sima Avramović uopšte ne zna šta je agresija, a da je i ono što je o njoj nekada znao naprasno zaboravio. Doduše, kao vajni stručnjak za drevnu grčku državu i pravo on je svojevremeno morao čitati i Tukidida, koji je u prikazu dijaloga između Atinjana i Meljana pravio jasnu razliku između napadača i napadnutog, silnika i njegove žrtve, nepravde i pravde. Ali, zašto bi Avramović uopšte stigao do pete knjige „Istorije Peloponeskog rata“ i proučavao retoriku Tukididovih junaka, kad od drevne grčke retorike danas nema nikakve vajde, koja inače može obilato početi iz učešća u naručenim međunarodnim projektima? Drugi razlog za izbegavanje pomenute kvalifikacije bio je ipak presudan. Da je oružani napad Atlanskog pakta na SR Jugoslaviju kvalifikovao kao „agresiju“, što je inače morao da učini jer je bio izvršen bez izričito odobrenja Saveta bezbednosti UN, on bi takođe bio prisiljen da tu agresiju podvede pod najveći zločin – zločin protiv mira zbog kojeg su, pored ostalog, odgovarale nacističke glavešine u Nirnbergu – i da civilne i vojne predvodnike država koje su izvršile agresiju označi kao ratne zločince. Da je to učinio, bio bi jednom za svagda stavljen na crnu listu onih koji više ne mogu dobiti nijedan evro ili dolar iz inostranstva. Umesto toga, poslužio se izrazom „oružani sukob“, što će njegovi inostrani finansijeri shvatiti ne samo kao prećutno priznanje da je to bila „humanitarna intervencija“, nego i da je njen krajnji ishod – samozvana kosmetska država – opravdan i legitiman. Kasnije ćemo pokazati da Avramović nije izneverio ni ova očekivanja svojih nalogodavaca i finansijera. ARBANASI NISU VINOVNICI ZLOČINA I RAZARANJA Jedno od ključnih uputstava stranih nalogodavaca i finansijera Simi Avramoviću ticalo se zadržavanja po svaku cenu povoljne predstave o kosmetskim Arbanasima, koja je podrazumevala njihovo nekvalifikovanje kao vinovnika teških ratnih i poratnih zločina i razaranja. Iako Avramović & kom navode manje-više tačan broj spaljenih, razorenih, sravnjenih sa zemljom ili teško oštećenih srpskih pravoslavnih crkava, manastira, grobalja i drugih sakralnih objekata, nigde ne navode ko je to učinio. Pažljivim čitanjem utvrdili smo da se tako postupilo 62 puta, uz mogućnost da nam je nekoliko takvih mesta i promaklo. To su naravno smišljeno učinili. Kako je ova brošura na engleskom jeziku isključivo namenjena strancima, oni iz njenog sadržaja neće ni moći ni hteti da izvedu zaključak da su sva ova razaranja počinili kosmetski Arbanasi. Naprotiv, možda će najpre pomisliti da su neke crkve i manastiri stradali tokom prolećnog bombardovanja 1999. godine kao kolateralna šteta; da su neke paljevine posledica udara munja i gromova ili kratkog spoja na električnim instalacijama; a nije isključeno da će pomisliti da je na Kosovu i Metohiji bilo i razarajućih zemljotresa prilikom kojih su samo srpske pravoslavne crkve i manastiri sravnjeni sa zemljom. Upravo takve nedoumice Sima Avramović smišljeno izaziva. Na svoju nesreću, ni on u ovom prljavom prikrivanju pravih vinovnika zločina nad Srbima i srpskim pravoslavnim svetinjama nije bio savršen, pa je njegovom policijskom njuhu i cenzorskom oku promaklo objašnjenje ispod slike br. 5 na 19. strani da su marta 2004. manastir Svetih Arhanđela u Prizrenu opljačkali albanski teroristi i rulja. Verujemo da će zbog ovog trenutka nepažnje bakšiš koji će Sima Avramović dobiti od Hašima Tačija i Agima Čekua biti znatno manji od iznosa koji je inače primeren izdajnicima srpskog roda i naroda. NETOLERANTNOST VEĆINE ARBANASA Sem ovog slučaja očigledne nepažnje, Avramović & kom. nigde ne označavaju ubijanje i proterivanje Srba kao teške zločine niti kvalifikuju Arbanase vinovnike kao zločince. I to je verovatno razlog što glavni zahtev koji se iznosi u ovoj brošuri nije najstrože kažnjavanje vinovnika, a zatim povratak proteranih Srba i drugih ne-Albanaca sa Kosmeta i obnova srpskih pravoslavnih crkava i manastira, nego samo očuvanje onoga što je preostalo i obezbeđenje slobodnog pristupa jedino onim svetinjama u kojima još uvek obavljaju božju službu zatečeni sveštenici, monasi i monahinje. No, kako Sima Avramović & kom. ne dovode u pitanje samozvanu nezavisnost Kosmeta niti zahtevaju ponovno uspostavljanje srpskog suvereniteta nad ovom srpskom pokrajinom, što bi im inače uskratilo bilo kakav budući priliv novca iz inostranstva, oni su ipak morali da objasne zbog čega izričito zahtevaju slobodan pristup srpskim pravoslavnim svetinjama kada se to danas čak i u inovernim ili ateističkim nedemokratskim državama podrazumeva. Po Avramoviću & com, tom slobodnom pristupu Srba svojim svetinjama isprečila se jedna nelagodnost – netolerantnost ne svih nego samo većine Arbanasa u pojedinim lokalnim zajednicama (str. 38). Nevolja je, dakle, samo u tome što su srpske pravoslavne svetinje „locirane unutar nedovoljno tolerantnog verskog, političkog i socijalnog okruženja“ (str. 45). A prilikom opisivanja okolnosti u kojima su se obreli srpski vernici u Lipljanu, Avramović & kom. još dodaju da „većina albanske zajednice ima negativan stav prema Srbima i srpskom kleru“ (str. 67). Tom objašnjenju može se pridružiti i navođenje „tradicionalno različitih stavova prema nasleđu između domorodaca (natives), koji štite svoja pradedovska sveta mesta, i došljaka koji smeraju raščišćavanju prostora zarad novog izgrađivanja“ (str. 33). Na desetak mesta Avramović & kom. takođe pominju „visoki sigurnosni rizik“ i „neprijateljsko okruženje“ u kojem se nalaze srpske svetinje. „U većini drugih slučajeva“ – vele oni – „klerici i monasi održavaju sveta mesta u neprijateljskom okruženju, tako da, zbog visokog sigurnosnog rizika, svaku posetu treba unapred najaviti i za nju obezbediti oružanu pratnju KFOR-a“. Kako nije izričito navedeno od koga potiču ove smrtne pretnje, neupućeni stranci, kojima je ova brošura jedino namenjena, mogu pomisliti da takve strahove izazivaju odmetnici i drumski razbojnici. SAMOZVANA KOSMETSKA DRŽAVA Kako je za zaštitu koliko-toliko neoštećenih i obnovu razrušenih srpskih pravoslavnih crkava i manastira, pored novca i stručne pomoći, neophodna i uloga odgovarajuće državne vlasti, postavlja se odmah pitanje koju to državu Avramović & kom. imaju na umu. Odgovor je, nažalost, nedvosmislen: nikako Srbiju nego jedino samozvanu državu kosmetskih Arbanasa. Dana 17. februara 2008. godine kosmetski Arbanasi proglasili su nezavisnost svoje nazovi države, a već 20. februara iste godine Parlament takozvanog Kosova doneo je Zakon o specijalnim zaštićenim zonama za istorijski centar Prizrena, Veliku Hoču, manastire Gračanicu i Visoke Dečane i još neka sveta mesta. Avramoviću & kom. ne samo što ne smeta što će od tada naše najveće pravoslavne svetinje štititi oni koji su ih sve vreme od proleća 1999. ugrožavali i razarali, nego taj zakon protivustavne i nelegitimne države smatraju blagotvornim sredstvom zaštite naših najvećih svetinja. Čak taj zakon navode 6 puta (str. 30, 43, 58, 75, 87. i 90), a jedina njegova mana – vajkaju se Avramović & kom. – jeste u tome što se još ne primenjuje. Naročito su karakteristični potpuni zaborav i ignorisanje ustavnog i pravnog poretka Republike Srbije. Jer, ako se pođe od, za nas nedostupne, činjenice da su Kosovo i Metohija nerazlučivi deo Srbije, onda bi se zaštita, obnova i izgradnja crkava i manastira, koji su pod zaštitom Republike Srbije, morali isključivo provoditi po Zakonu o kulturnim dobrima („Službeni glasnik RS“, br. 71/94 od 22. decembra 1999). To se naročito odnosi na kulturna dobra od izuzetnog značaja, koja utvrđuje Narodna skupština, i nepokretna kulturna dobra od velikog značaja, koja utvrđuje Vlada Srbije (član 56 stav 1 i 2), a koja su već upisana u registar kulturnih dobara (član 59 stav 1). Za Avramovića & kom. je, međutim, merodavan samo pomenuti neustavni zakon samozvane kosmetske države. A i zašto ne bi, kad se zbog nelojalnosti Srbiji u ovoj zemlji ništa ne može izgubiti, dok se za metanisanje samozvanim kosmetskim vlastima mogu dobiti velike pare iz inostranstva? Tu bolnu dilemu između svoje hrišćanske duše i neutažive pohlepe Sima Avramović je blagovremeno rešio pre mnogih proždrljivih ustiju. A kao utehu ima saznanje da nije baš jedini koji je prodao veru za večeru. Avramović & kom. nisu samo priznali pravni poredak samozvane kosmetske države nego su je učinili i legitimnom u okviru novog modela zaštite svetih mesta. Po njima, „jedan višestrani ugovor, prvenstveno pod okriljem Ujedinjenih nacija, bio bi idealan za obezbeđenje osnova za regionalne i bilateralne ugovore, kao i za nacionalne zakone i druge pravne instrumente“ (str. 49). Kako bi u svemu tome morala imati udela i samozvana država kosmetskih Arbanasa, jer su na Kosovu i Metohiji svetinje koje treba zaštititi, to samo znači da bi i ta nazovi država trebalo da bude članica UN da bi učestvovala u sastavljanju, potpisivanju i ratifikovanju pomenutog višestranog ugovora pod okriljem UN. A na temelju tog ugovora zaključivali bi se bilateralni ugovori, pa bi Srbija, kao zainteresovana strana za svoju manjinu na Kosmetu, sa kosmetskom državom zaključila odgovarajući dvostrani međunarodni ugovor. Naposletku bi kosmetska država, izvršavajući svoje međunarodne obaveze, donosila svoje „nacionalne“ zakone i druge propise, što bi po Avramoviću & kom. bio savršen oblik zaštite srpske manjine i srpskih svetinja. I time bi – vele Avramovićeve potrkuše u jednom fakultetskom izveštaju – „prostor Kosova i Metohije mogao biti svrstan u takvu istorijsku kategoriju, zajedno sa Svetom Gorom, Jerusalimom, Mekom i Vatikanom“. Ni manje stida ni veće laži! Jer, u engleskom tekstu ove brošure o nekom iole sličnom statusu nema ni pomena. ZAŠTITA LJUDSKIH I MANJINSKIH PRAVA Uprkos velikoj halabuci Avramovića & kom. da je njihovo rešenje statusa i zaštite srpskih pravoslavnih svetinja novo i spasonosno, ono se uglavnom svodi na Ahtisarijev plan koji je Srbija odbacila, a koji je, pored ostalog, predviđao uspostavljanje specijalnih zaštitnih zona oko 47 verskih i kulturnih mesta, znatno više nego potonji mnogo hvaljeni neustavan kosmetski zakon. Da bi se onda u novom Avramovićevom planu sve svelo na minimalni zahtev verske tolerancije: – „neometan, neograničen i siguran pristup pravoslavnim svetinjama“; – „zajamčenu zaštitu verskih i kulturno-istorijskih vrednosti tih svetinja“; – „sigurnost, samoupravu i ekonomsku funkcionalnost (održivost) monaških zajednica koje koriste i održavaju te svetinje“; i – „naročito… zaštitu svojinskih prava i očuvanje arhitektonskog i kulturnog identiteta oblasti koje okružuju te svetinje“. Odmah potom Avramović & kom. zaboravljaju naše srednjovekovno duhovno i kulturno-istorijsko nasleđe – o nacionalnom identitetu i da ne govorimo – da bi sami predložili „premeštanje fokusa zaštite svetinja iz domena nasleđa u domen ljudskih prava“ (str. 47), što se praktično svodi – kako to zaključuju Avramović & kom. – na postupanje „unutar okvira ljudskih prava i zaštite manjina“ (str. 47). Drugim rečima, kako su Srbi na Kosovu i Metohiji manjina u okviru kosmetske države, potrebna im je manjinska zaštita; a pošto su Srbi i ljudi – u šta Avramović & kom. još nisu ubedili većinu netolerantnih Arbanasa – neophodna im je i zaštita njihovih ljudskih prava. Za takvu trivijalnost nisu bila potrebna nikakva duboka istraživanja pod vođstvom Sime Avramovića. To im je mogao reći i ubogi srpski čobanin. A bilo je časno i pošteno da pare koje su dobili iz inostranstva poklone srpskim beskućnicima i siromasima na Kosovu i Metohiji. BRISANJE SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE Oni koji bolje poznaju Simu Avramovića dobro znaju da se on u zemlji i inostranstvu predstavlja kao vrstan stručnjak za položaj crkava i verskih zajednica u sekularnoj državi, te da u tom svojstvu uživa uvažavanje ne samo u Ministarstvu vera nego i poverenje pojedinih srpskih arhijereja. Zahvaljujući tome on je do sada bio u stanju da prilikom boravka u inostranstvu stvara utisak da su stavovi koje on zastupa vrlo bliski, ako ne i istovetni stavovima najviših organa Srpske pravoslavne crkve. A objavljivanje ove brošure u izdanju „državnog“ Pravnog fakulteta – za šta je najpre odgovoran njegov dekan prof. dr Mirko Vasiljević – stvoriće u inostranim krugovima lažan utisak da su stavovi Sime Avramovića nova politika Vlade Srbije. Pažljiviji uvid u ovu brošuru otkriva, međutim, da u rešenjima statusa srpskih pravoslavnih svetinja Avramović & kom. uopšte ne pominju ni Srpsku pravoslavnu crkvu, ni Patrijaršiju, ni Eparhiju raško-prizrensku, a kamoli Patrijarha i Episkopa raško-prizrenskog. To brisanje Srpske pravoslavne crkve i njenih arhijereja sa spiska činilaca koji, po Avramoviću & kom, treba da učestvuju u utvrđivanju novog, spasonosnog i blagotvornog statusa srpskih pravoslavnih svetinja na Kosovu i Metohiji, započinje na 43. strani ove brošure. Posle uzgrednog pominjanja Ustava Srpske pravoslavne crkve i kanona koji uređuju bogosluženje sveštenika u „živim“ crkvama i monaha i monahinja u manastirima, Avramović & kom. čine radikalni rez. U potonjoj ključnoj rečenici oni vele „da određeni oblik eksteritorijalnosti, koji znači osobeni oblik odvajanja (separation) i međunarodne odgovornosti za zaštitu kulturnog i verskog nasleđa, zaista se pojavljuje u dokumentima koje su donele određene vlasti“ (str. 43). Najpre se postavlja pitanje: „odvajanje od čega?“ Nažalost, od Srpske pravoslavne crkve, a naročito od Eparhije raško-prizrenske i njenog episkopa, koji se od tog mesta pa sve do kraja nigde više ne pominju. Vekovna prava Srpske pravoslavne crkve su prebrisana u Avramovićevom predlogu novog pravnog okvira za očuvanje svetih mesta na Kosovu i Metohiji. A prethodno pominjane „žive“ crkve i „živi“ manastiri u ovoj ključnoj rečenici preobratili su se u „kulturno i versko nasleđe“ (cultural and religious heritage), poput velelepnih drevnih spomenika u Efesu u Maloj Aziji, koje su napustili njihovi bogovi i ljudi (Grci) koji su u te bogove nekada verovali. Drugim rečima, ono što je pravi predmet zaštite, sazdane u predlozima Avramovića & kom, to je „kulturno i versko nasleđe“, smešteno u domen ljudskih prava, njegov kulturno-istorijski i arhitektonski spomenički identitet i slobodan pristup vernika i znatiželjnih turista. Sima Avramović izgleda ne zna da se Crkva uopšte ne može zamisliti bez episkopa i njegovog apostolskog prejemstva, te da u bilo kakvom rešavanju statusa srpskih pravoslavnih svetinja na Kosovu i Metohiji presudnu ulogu moraju imati srpski arhijereji: Patrijarh srpski, Episkop raško-prizrenski, a naravno i Sveti arhijerejski sinod i Sveti arhijerejski sabor. Po završnim predlozima Avramovića & kom, presudnu reč u rešavanju ovog statusa imaće države koje će pod okriljem UN pripremiti višestran i ugovor, a zatim države u okruženju (Srbija, Crna Gora, Makedonija, Bosna i Hercegovina i neizbežna samozvana država kosmetskih Arbanasa) i naposletku samo Srbija i samozvani Kosmet, pošto jedino te države mogu zaključiti „dvostrani“ međunarodni ugovor kojim bi bio uređen status srpskih pravoslavnih svetinja na Kosovu i Metohiji. U tom Avramovićevom aranžmanu nema ni Srpske pravoslavne crkve niti ijednog njenog arhijereja. Za nekog ko je do svojih sedih vlasi bio ubeđeni komunista, a sve vreme pod Miloševićem verni socijalista, na čemu mu zbog doslednosti treba čestitati, rušenje kanonskog poretka naše Crkve i poništavanje episkopske svete vlasti nije nikakav greh, a kamoli jeres. Iako su za predmet ove brošure uzeti hramovi i manastiri koji pripadaju srpskom pravoslavnom narodu kao živoj Crkvi, Avramović & kom. ne navode izjavu nijednog srpskog sveštenika ili monaha, a kamoli Preosvećenog Arhijereja. Ali zato nisu propustili da pomenu Njegovu Eminenciju Kardinala Kotjera (Cottier) i navedu njegove skoro beznačajne reči, i to na italijanskom jeziku. Znao je Sima Avramović da će se to dopasti njegovim finansijerima i biti dobra preporuka za nove projekte i zarade. Kao nekakav pravni istoričar Sima Avramović je sigurno imao prilike da se upozna sa zločinom leasa maiestas u drevnom republikanskom Rimu i high treason ne samo u srednjovekovnoj nego i u savremenoj Engleskoj. Oba su podrazumevala izdaju za koju je bila zaprećena najteža kazna. U nas takvo krivično delo više ne postoji, pa svako, uključujući Avramovića & kom, može da uskrati lojalnost svojoj državi i prizna tuđu neprijateljsku državu uspostavljenu na delu teritorije vlastite države. Utoliko će primer Avramovića & kom. biti zarazan, pošto će mnogi odmah razabrati da se izdaja isplati. Izvor Pečat, Beograd http://www.pecat.co.rs/2010/07/izdaja-se-isplati/ http://standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/5018-kosta-avoki-sima-avramovi-ili-o-emu-pevaju-ljudi-koji-su-se-prodali.html
_______________________________________________ SIM mailing list [email protected] http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
